Neitin horizont; sudnja čekaonica; - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Krilata Boginja; Njena kontroverza; Vreme "pre" stvaranja;

Neitin horizont; sudnja čekaonica;

Oceni ovaj blog


Nova (pojačano savesna) elita-na-zemlji – ne bi bila ona za-svet-nezainteresovana, s fiksnog udaljenja objavljujuća, nego jedna koja se (kao svud po zemaljskoj kugli razbacana) stvara pod nevidljivim vođstvom mrtvih: – preokret na pragu novog eona! A taj je sam prag podzemna riznica, sunčeva zaklopljena zenica ili Amentet – predvorje Duata (noćnog puta) gde mrtvi čekaju barku zalazećeg sunca. U njemu se (kao unakrst prosečenom “kvadratu”) vaga da li će neke duše nastaviti put kroz Duat (beskonačno izuvijani put, ponoćno-obrisni “krug”) ili neće; te da li će biti sposobne za ovakvo jedno vođstvo-nad-živima. Stoga je u preistorijsko-egipatskom svetu jedino Neit, boginja zapadne strane, uistinu beskonačna: – kao lučnim odaslanjem strele, iz Okate Zemljine Šupljine, postignuta eksplikacija zagonetke višesmernog vremena. Jer, zapeti luk i strela Neitini, behu ne drugo do prvi izraz
sveopšte želje za probojem vremenskog kruga: – za razrešenjem pojedinčeve volje iz čvora u-sebi-sudarnog vremena.

(sledujuća priča o prosečenom krugu vremena, kao i njegovom uvijanju, radi dara – kao izvan-vremenog, nadolazi, čini se, sa zapadnog horizonta)

„ Obris kruga je očigledno u centru, ako se to još može reći o krugu. (...) Tako bi se mogla pratiti odisejska struktura ekonomskog pripovedanja. (...) Ali, zašto bi se zapravo želeo izlaz – ako imamo dar? Zašto želeti iz njega izaći? Zašto želeti izbaviti se iz njega? ... Krug nas je već postavio na put vremena, i onog što kroz krug kruži između dara i vremena.”*

„„(...) Svakako da, na određen način, krug treba nastaniti, kretati se u njemu, tu živeti svečanost misli, i dar, dar misli ne bi mu bio stran. (...) ...dara može biti samo u trenutku kada će svaki drugi protok biti prosečen, i pod uslovom tog trenutka. A uz to, zar ne bi trebalo da trenutak probijanja (vremenskog kruga) ne pripada više vremenu. Zato smo i kazali „pod uslovom toga trenutka”. Ovaj uslov se tiče vremena ali mu ne pripada, ne proističe iz njega, ne bivajući ipak više logički no hronološki. Dara ima samo u onom trenutku kada paradoksalni trenutak (u smislu u kome Kjerkegor kaže o paradoksalnom trenutku odluke da je to ludilo) cepa vreme. U tom smislu, nikad neđemo imati vreme dara. U svakom slučaju, vreme „sadašnjeg” dara ne može se više zamisliti kao sada, odnosno kao sadašnjost povezana u vremenskoj sintezi.
(...) ...Hajdeger precizno kaže kao je krug možda samo jedna figura, poseban slučaj, uključena mogućnost. (...) Govorili smo načas: „Počnimo nemogućim”. (...) Od nemogućeg u obliku dara? ””**

(Derida: "Dati vreme")


&

Amentet: - mesto rađanja apsolutne budućnosti.

Mesto ne-susreta dve suprotne smernice vremena jeste veliki prasak, dogođen na nivou čiste sinpose – upravo usled nemanja dovoljnog prostranstva za razvoj koordinata vlastito-rasejavajućih zaostataka. Vizija trenutka tog ne-susreta bila bi sledeća: – dva zraka umirućeg sunca prosecaju (od iznutra) barku njegovog zalaženja, i to kao izvesna koplja ili razilazni rogovi, od kojih se samo jedan (zapadno stremeći) poklapa sa lađinim pramcem, bivajući istovremeno suočen (ne-sudaren) sa zvezdom severa, zakačenom za sam pramac, usled čega dolazi do skretanja s jednom utvrđenog smera plovidbe. To je ponavljanje onog u-snu-zgođenog na drugoj strani sna – kao, zapravo, ublaženje one napetosti što je vladala u vremenu “pre” stvaranja. Jer, nužno je to da nema jednog jedinog praska, zauvek-efektivnog, nego samo lanaca prasaka poteklih od onog virtuelno-prvog praska. Ali pri tom ne i ne-realnog: jer on se jednom uistinu (– na ravni svog lebdećeg samosmišljanja, kao bitno razlikujućoj od ravni svojeg zemaljskog ozbiljenja –) dogodio, da bi tek zatim postao naspram-svega-izmaknut: – paradoksalnom odlukom*.
Poklapanje između nečijeg lika i odraza u ogledalu (uporedo: sklapanje saveza između živog i mrtvog, i to kroz refleksnu površ slike umrlog) jeste iluzija sa trajnim pozitivnim efektom. Jer odraz/mrtvi ne može preći granicu ogledala i dopreti do lika/živog. Ali ga može nagnati na to da udarom o ogledalo izazove jeku i razbije tamnu silu njegovog zova – na serije zagrobnih vremena/svetova. To je velika iluzija reciprociteta: ništa se ne događa s ovu stranu ogledala, osim naginjanja lika/živog k odrazu/mrtvom, te fiksiranja od strane mrtvog tog sâmog ugla naginjanja. Paradoksalni učinak svega toga je da mrtvi živog trajno vezuje za ovaj svet; zapravo, obavezuje ga na ono poluvremeno opredeljivanje koje proseca kopču, pod kojom diše zlatni /do kraja ne-prizemljen te stoga podzemljem usisan – odgođen/ eon], te tako oslobađa njegovu nigdinsku (u čahuri sažetu) samosvest. Pri tom, desni krak/rog ovog nadzemnog šestara/obratnika zakačinje/ubada jedan od mnogo svetova ka-beskonačnosti-stremeće zapadne strane, dok ga levi od desnog preuzima i spušta na mesto novog rođenja Sunčevog.

Krug, kao “koloplet luna”* (Edgar Po), tek je efekat izvagano-podjednake međuzavisnosti sveta mrtvih i sveta živih – odakle nastade jedna grčevita sprega: uvrtloženo-kukasti krst, točak zlosretne sudbine. Jer ta međuzavisnost beše preintenzivna te je došlo do kratkog spoja, tj. do lansiranja u-sebi-zapretene smernice vremena (strele Neitine preodluke) – u novu (novopotvrđenu) dimenziju (izvesnog posmrtnog, procepno-otvarajućeg) prostora; – u procesualnu ili drugu beskonačnost, koja se rađa tek u prostoru večite oscilacije, Idejinom samobitnom ćorsokaku. Tek to je Amentet, kvadrat-u-krugu, pred-rešenje paradoksa prazne kutije.

Prazno jezgro plamena (– prva predstava o krugu –) beše oko-u-peru na temenu Majetinom; oko u zastavi lađine katarke koja najpre sudiše mrtvima, te zbiraše zlatan broj isključivo drugih smrti. To oko još ne beše zainteresovano za premašaj kugle dovršenog bitisanja. Tek kada se njegovo pero /provalom gneva virtuelnog samožrtvenog entiteta/ prolomi ka zapadu, tada je to poslednji sud i za mrtve i za žive: – Dvostuka Pravda (dvodelna dvorana sudnice) – koja traži izvesno preko-vreme za svoj sveobuhvatni prostor, jer je kao skladište učinaka-sviju-duša već dugo bila zatvorena u kutiju, mesto ne-promišljanja vlastite svečanosti! Otud nam ona iz budućnosti pristigla grana, izvoditeljka duše iz znakovnog čestara. Ali se na taj način prvo potresa a zatim ruši, tj. iznutra rasklapa – onim istim putem sopstvenog nekadašnjeg sklapanja – sâm Amentet (– grob-u-lađi, bez neophodnog prozora za dušin uzlet). To sve stoga da bi iz njega konačno mogao da zine tačno-merni otvor za krilato oko (sunce noći) – koje se tu nipošto ne bi smelo skrhati jer je upravo egzemplarno za dorast-do-sebe bilo čije, posmrtno iskušavane pojedinačnosti. Tek na taj način Amentet dobija svoj minimalni otvor, i to na desnoj strani gornjeg (uporedo: vršnog, ukoso-nebeskog – u odnosu na cilj plovidbe) ćoška, koga, međutim, dijagonalno proseca još i jedan nenadan uzlet pokojnikove volje – za skretanjem barke sunčeve od pred-znajućeg toka plovidbe!
Otud prvo nastade pocepano-zvučna praslika, mamac-za-ništavilo: – točak zlosretne sudbine. A zatim: putanja Nutinog skoka, velika krivulja – izlet zvučne strele iz “podzemnog” (prednje-čeonog) lavirinta Majetinog – sve do u tačku rasprskavajućeg viška vremena! To je putanja akumulacije, što oslobađa jedan ublaženo-svetlosni izdanak vremena, koji – budući željan sopstvenog prostranstva – prekrojava sve prisutne ovoje na stvarima te postepeno menja svačiji kostur.
Jer nema svoje vreme, dar se ispoljava na pokretnoj granici mogućeg: – onde gde su sve odvojeno-žalne zore jedno u-noć-odmaknuto veče koje stoji:

O, prijateljice sa broda! (Gledao sam, one godine,
Kako lišće truli i požar zemlju zahvata,
Bežah od vremena, svežina večeri mi se činila
Kao zora, i jesen kao proleće nešto nepomičnije svet-
losti, (...)
O, prijateljice! Svet više ne beše prisutan
Da nam odredi mesto u sklopu višesmernog kre-
tanja,
Već, odlepljeni od zemlje, bejasmo sami samciti,
Stanovnici crne pokretne mrve, davljenici, gur-
nuti
U čisti Prostor, onamo gde i sama zemlja u sjaj
prelazi.
(Pol Klodel: Ode)

**
Heliada (iz "Neitinog obzorja"; autor: Katarina Ristić Aglaja - http://www.katarinaristichaglaja.in.rs/

Pošalji "Neitin horizont; sudnja čekaonica;" na Facebook Pošalji "Neitin horizont; sudnja čekaonica;" na Google Pošalji "Neitin horizont; sudnja čekaonica;" na My Yahoo! Pošalji "Neitin horizont; sudnja čekaonica;" na Live Pošalji "Neitin horizont; sudnja čekaonica;" na MySpace Pošalji "Neitin horizont; sudnja čekaonica;" na Twitter Pošalji "Neitin horizont; sudnja čekaonica;" na Digg Pošalji "Neitin horizont; sudnja čekaonica;" na del.icio.us

Ažurirano 15.12.2014. u 10:33, autor: heliada

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari