Merilo najviše dobrote - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Krilata Boginja; Njena kontroverza; Vreme "pre" stvaranja;

Merilo najviše dobrote

Oceni ovaj blog
[B][/B

Merilo dobrote jeste gest beskonačnog dopuštanja mogučnosti razlicitog...

U njenom susedstvu su Lepo i Istina:

Istina i lepo su sadržani u vršnoj tački (a)simetrije, izuzetoj (anti)prostornoj mogućnosti za apriorno izopšteništvo; ili, drugačije, za plemenitost pojedinca.

&
Shodno tome:

U pretpočetku stvaranja stajaše dilema — raskršće Boginje Pra-noći:

Samoizranjajuća ideja o postojanju, kao čista adekvatnost usuđivanju jedne bezgranične volje-za-
ispoljenjem na napor samostalnosti u svojoj pojavi, može to sopstveno merilo ili postaviti a priori za
uslov svekolike pojavnosti ili vratiti se u Neispoljeno u kome bi sama skrivenost postala modus čistog
postojanja.
Da beše odlučeno ono prvo, došlo bi — usled apriornog isključenja opirućeg momenta pri čistoj
neizvesnosti pridolaznog zbirnog mnoštva postajućih pojedinstava — do sveujednog isključenja svega
sem sopstvenog eha te ideje. Jer ovaj eho, u pretpočetku, predstavljaše kružno-jedinu odazvanost shodno
iskoraku te ideje u samotnost vanuporedive visine sopstvenoga merila; on, dakle, beše usud samotnosti
koji joj je pridošao već sa činom njenog pokušanog ozbiljenja — za i na ravni mogućeg. A nakon jednom
učinjenog izbora nenapuštanja trajnog utočišta u sopstvenom kružno-ogledalskom ehu, definitivno bi
bilo onemogućeno preispitivanje puta ozbiljivosti te ideje, i to upravo na planu nje same kao prvobitne
pretpostavke.
Ali, ona nepovratno odriče takav svoj izbor; sve stoga, jer joj u merilo kružnog određenja spada
procepni rizik želje-za-ispoljavanjem ponora jedne beskonačne volje — koja ne prima spoljno
ograničavajuću odredbu. A to je sama neizvesnost, koja tek treba da se učini saznatljivom u mogućnosti
svoje neuslovljene pojave — i time da se prizove u postojanje; i zarad koje, kao još-sebe-nestvorenog,
ova prajedina forma manifestacije odriče refleksno uporište svoje stabilnosti; te zarad koje, kao čekanog,
ova ista uzdržava svinuće luka svoje prostorne refleksije — sabiranjem u procepno Nigde
samouzrokovanog loma svog refleksivnog prstena. I upravo se tu, kao u stanju zbivanja čistog prekida,
razotkriva — pod unutrašnje potkopavajućim pritiskom — kristališuća jedinica težišne odsustvenosti
svoje pra-tačke; čija bez-informacija (odbegli kraj primalnog kolebanja) izranja — beskrajno
maloverovatnom putanjom negentropije — na ravan značenjskog uskrsavanja u onoj dimenziji sopstvene
drugosti, u kojoj bi njena neuslovljena pojava bila ogledalski opažena kao moguća na način saglasja sa
sebi nepoznatom paralelom.
&
Otud: ideja o jednom jedinstvenom kriterijumu svekolike pojavnosti, kakav bi prožeo prostor
negraničene slobode u pojavljivanju u svakom njegovom aspektu, ne može upravo sebi samoj,
kao prvoizranjajućoj, da izbori prostor samoodredbe — u vidu moći samoodržavajućeg tla pojave —
sve dok ne
dopusti (rasvetli) mogućnost za ponorno drugačije; odnosno, sve dok ne pruži od sebe osnova za upravo
onakvu konceptualizaciju skrivenog joj kriterijuma samostalnosti pri vlastitoj pojavi, kakva bi je već na
nivou njene mogućnosti isključivala. I sve dotle dok taj sam svoj akt beskonačne samorezignacije ova
prauskrsla ideja hipersinhronijske prostorne celine ne učini vlastitim principom — koji bi bio njeno
u-sebi-postojano stanje korenskog lebdenja. Jedino na taj način jeste moguć takav spin povratka u
Neispoljeno koji ne bi značio volju za ništavilom, već uzdržanu volju za objavom načina dostignuća
stanja čistog postojanja.
&
Ništavilo (princip neodređenosti — uslov slobodne volje) reflektuje se isključivo na primalnom
zlu
— otpadu od sfere nespoznatog bitka; ili, tačnije, ono ispisuje sopstvene daleko-efektivne prikaze
upravo na tom otpadu. Jer bitak kao kugla sveobuhvatnog /svinuto idejni — još nepostali kosmos/ jeste
oblik čekanja-na-sebe jednog unutarsvestski ne-odmah-mogućeg, duboko revolucionarnog pojedinstva —
prvog sagledavaoca noćno-nebeske visine (/dubine). Jer, bitak je ona čahura samoniklo-svetlosnog stvaranja
koja tek prsnućem obznanjuje sopstveni — svepotresan — zakon: sveuzajamnost stvaranja, koja ništi mesto/tren
prvog stvaranja; — dakle, zakon koji teži da se sve dalje /do u sasvim neizvesnu dubinu noći/ samoispisuje!

**
Heliada (iz "Mojrine kontroverze").

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------
&

Glorifikovati nemoć – tj. izneti na videlo razlog udaljavanja svemogućeg bića od plutajućeg mesta njegovog nultog samoizranjanja – znači potvrditi jednu sasvim drugu vrstu njegove moći: onu u uobrazilje. Dakle, smisliti – putem vraćanja u stanje pra-samoće – takav protiv-hitac njegovoj (pretpostavljenoj) svemoći, koji bi mogao da dobije jednu sopstvenu, od-njega-osamostaljenu tvar (svetlost otrgnutu od “tame svog rođenja”*/H. Broh). Ali, svi oni protiv-hici koji su tu (osim njegovog eha) neosamostaljivi, ne mogu da ponove tu njegovu (na virtuelnoj ravni uspostavljenu) svemoć (vakuumom učahuren dar, ostatak hraniteljske tame), a kamoli da dožive njene (na materijalnu ravan protežuće) posledice. Takvi promašeni hici jesu greške u samopromišljanju ovog pra-bića – koje bivaju, u njegovom umu, ispravljene. Ali se oni, kao “usputni” entiteti, ipak materijalizuju, postajući “pege na licu sunčevom”, esencije sveg buduće-pojavnog mraka, ili pak zla izazvanog jednom u osnovi pozitivnom zavisti – koja se penje od onog sebe-nestvorenog prema onom sve-stvarajućem. Ličnost virtuelne svemogućnosti mora, stoga, virtuelno umreti da bi se zbiljski rodila – probudila se u jednom daleko širem kontekstu od kruga svojeg prasamozamišljanja, a koji je beskonačno reduplicira! Tek tad se gubi, na nivou svesti pojedinca, potreba za sveobjedinjavajućom vladarskom kapom, i uspostavlja se zakon sinhroniciteta. Jer, svaka tačka beskrajnosti tad sprovodi isti zakon: – sad svi mogu postati transcendentalne Ličnosti!

Svemoguće biće nigdine, daleko-odsutna individua, ili “zvezda-pokretnica koja spaja sfere”* (H. Broh) morala je – usled smernosti srazmerne sopstvenoj bezmernosti – da “šmugne iza nebeskih vratnica”**. Upravo tim gestom preticanja sebe, kao prvo-samonikloga bića, ona izražava ideju o uzajamnosti stvaranja – koja je u biti odlagajuća, procesualna.
Božanstvo koje je beskonačno samoodnoseće, i time u dinamici (neizbrojnih) izmena svojih (najpre dvaju) polova za spoljno oko nesagledivo, iscrtava jedno lavirintno polje – koje je pogledom nezahvatljivo, jer je sâmo milionito pomnoženo sa sobom, i pre nego što bi pronašlo ikakav svoj uporednik. A taj bi uporednik mogao biti zastojna slika vlastitog procesa, odnosno, ona okosnica njega sâmog kojom je određen prvi (egzemplarni) par sopstvenih (unutrašnjih) suprotnosti – onih koje su u stalnom potiranju! Ali i to samotno ostrvce (kao preduspostavljeno mesto prožimanja daleko-budućih tvorevina) moralo je – po jednoj produženoj, u beskraj projektovanoj liniji samo-volje ovog božanstva – biti njime samim žrtvovano (pretvoreno u oblik samoodlaganja, strelu preodluke, ili negaciju istovremenosti tvorevine i tvorca – koju oličava sâm egzemplarni par) da bi ono (u-njemu-opaženo) razvojno mnoštvo vlastitih aspekata bilo spaseno i sačuvano: upravo kao klica koja može da proklija tek sa promenom one (surove) atmosfere koja je vladala (oko ovog božanskog bića) u pretpočetku (njegovog sebe-stvaranja).
Jer, ono samo je izraz otpora prema svom prvom (virtuelnom) okruženju – stanju odsustva sopstvene opreke, neophodne za preuspostavu vlastite ose; dakle, prema zrcalnoj slici svog (još-ne)-postojanja; dakle, prema svemu onom već-dovršenom, sebe-nestvorenom; – a to je poziv (od strane božanskog bića) na stvaranje, a ne samo (pretpostavno) utemeljenje sebe kao (prvobitnog) stvaraoca.
I budući da su pečati vlastitih u-pokretu-izlučenih aspekata onaj jedini odaziv (– preusmeravajući putokazi sveg budućeg stvaranja, odupirući surovosti prvobitnog okruženja; delovi razbijene atmosfere, kao izrazi mikrostabilisanog otpora u pukotinama inertno kotrljajuće gromade nestvorenog –) zarad njih ovo pra-biće briše vlastiti uporednik; meru sebe-znanja, negaciju jednog istovremeno operativnog dvojstva-u-sebi. Jer se ono – povrh toga – u njih iste i rasipa, kao ničim razlomive pečate; mrvi se u putokaze sopstvenog praispisanog polja; u mrtva slova koja ga čine trajno nerešivim – prašumom sveznanja.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
(iz "Mojrine kontroverze": Pra razlika: duša-jezik; kosmos-haosmos).

Pošalji "Merilo najviše dobrote" na Facebook Pošalji "Merilo najviše dobrote" na Google Pošalji "Merilo najviše dobrote" na My Yahoo! Pošalji "Merilo najviše dobrote" na Live Pošalji "Merilo najviše dobrote" na MySpace Pošalji "Merilo najviše dobrote" na Twitter Pošalji "Merilo najviše dobrote" na Digg Pošalji "Merilo najviše dobrote" na del.icio.us

Ažurirano 17.06.2012. u 05:31, autor: heliada

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari