DA VAS PODSETIM NA VELIKOG PESNIKA - ako imate vremena čitajte - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

123loncar

DA VAS PODSETIM NA VELIKOG PESNIKA - ako imate vremena čitajte

Oceni ovaj blog
Гавран

(Едгар Алан По)


Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише,
само то и ништа више."

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели, ње нема више.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
посетилац неки позни, закуца што може тише
на врата и ништа више."

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више,
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише -
само мрак и ништа више.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише,
"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише,
само то и ништа више.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
"На прозору, у капцима, мора бити неког има,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар само, ништа више!

И отворих капке тада, кад улете изненада
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете, стаде, ништа више.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише -
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?"
Рече Гавран: "Никад више."

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
и не видех таква створа црних крила што се свише,
звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с' тим именом "Никад више."

Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела,
реч једина с' којом му се мисао и душа слише.
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места
а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише,
одлетеће и он ко и Наде што ме оставише."
Рече Гавран: "Никад више."

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни припев: "Никад више."

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли, гракћућ: "Никад више."

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
тици чије пламне очи до срца ме прострелише:
и у мисли занесена, мени клону глава снена
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
прилећ неће никад више!

А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише."
Рече Гавран: "Никад више."

"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
дал' ћу душу намучену приљубити у Едену
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
уз Ленору којој име серафими подарише?"
Рече Гавран: "Никад више."

"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише."
Рече Гавран: "Никад више."

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти неће - никад више!

Pošalji "DA VAS PODSETIM NA VELIKOG PESNIKA - ako imate vremena čitajte" na Facebook Pošalji "DA VAS PODSETIM NA VELIKOG PESNIKA - ako imate vremena čitajte" na Google Pošalji "DA VAS PODSETIM NA VELIKOG PESNIKA - ako imate vremena čitajte" na My Yahoo! Pošalji "DA VAS PODSETIM NA VELIKOG PESNIKA - ako imate vremena čitajte" na Live Pošalji "DA VAS PODSETIM NA VELIKOG PESNIKA - ako imate vremena čitajte" na MySpace Pošalji "DA VAS PODSETIM NA VELIKOG PESNIKA - ako imate vremena čitajte" na Twitter Pošalji "DA VAS PODSETIM NA VELIKOG PESNIKA - ako imate vremena čitajte" na Digg Pošalji "DA VAS PODSETIM NA VELIKOG PESNIKA - ako imate vremena čitajte" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Marija (avatar)
    Loncar, ovo je pesma! Savrsena pesma.
    Hvala za podsecanje.
  2. hakim bej (avatar)
    HVALA !
  3. pely (avatar)
    Последња песма написана у мају 1849. годи

    У царству једном, пре много лета,
    Крај сињег мора све то се зби –
    Живела једна девојка лепа,
    Име јој беше Анабел Ли;
    Њој само љубав на срцу цвета,
    Љубав којом се волесмо ми.

    Била је дете и млад бих и ја,
    Ал’ љубав страсна тада се зби,
    Што од свих више љубави сија –
    Мене и моје Анабел Ли;
    Да таква љубав у њима клија
    Жудеше с неба анђели сви.

    Због тога стравно серафим вреба,
    Крај сињег мора анђели зли;
    И дуну ветар да следи с неба
    Прелепу моју Анабел Ли.
    Витеза њених поворка стала,
    Да је од мене однесу сви;
    У гроб је морских спустише жала,
    Да вечне снове у њима сни.

    Анђеле завист мори у рају,
    Јер су упола срећни кô ми.
    Да! – само зато (као што знају
    Крај сињег мора у царству сви)
    Са неба ветар дуну на крају
    И следи моју Анабел Ли.

    Ту нашу љубав пребајна што је,
    Њу желе мудри и стари сви –
    Од њих се више волесмо ми –
    Ни анђели од зависти своје,
    Нити из мора демони зли,
    Склонили нису од душе моје
    Душу предивне Анабел Ли.

    Док месец зрачи, ја снивам снове,
    Снове о мојој Анабел Ли,
    И виђам очи док звезде плове,
    Прелепе очи Анабел Ли.
    И док по сињем мору ноћ плива,
    Ја лежим где ми драга почива,
    Крај њеног гроба где тихо спи,
    Где моја драга сад снове сни.

    Едгар Алан По је једном рекао да би човек, који жели да изврши револуцију у људским мислима, требало само да напише једну књижицу, чији ће назив бити једноставан - Моје обнажено срце, с тим што би ова књижица морала да буде верна свом називу.

    ================================================== =================================
    Хвала Лончар за подсећање.
  4. 123loncar (avatar)
    Hvala svima koji su svratili da pročitaju ove stihove ; posebno vama koji ste se oglasili i na taj način odali počast velikom pesniku i njegovoj ljbavi Anabel Li .

    Pozdrav prijatelji !
  5. igrakrugova (avatar)
    Evo još jedan prilog za ovaj blog.

    E.A.Po je pod čudnim okolnostima umro 7.oktobra 1849. u Baltimoru. Sahrani koja je trajala par minuta prisustvovalo je nekoliko ljudi. Njegovi poklonici su 2009.godine organizovali raskošnu ceremonijalnu sahranu, ne bi li ispravili nepravdu.



    Ažurirano 16.10.2011. u 22:22, autor: igrakrugova
  6. 123loncar (avatar)
    Hvala !
  7. lejla.al.dbuni (avatar)
    Lepo je podsetiti se na ovu pesmu koja je nezaobilazna u svim svetskim antologijama poezije.
    Zahvaljujem,Lončaru...