Monada, duša i knjiga; - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Krilata Boginja; Njena kontroverza; Vreme "pre" stvaranja;

Monada, duša i knjiga;

Oceni ovaj blog


Monada je zrakasta, ili koncentrisana sila misli -- nalik na rozetu katedrale koja uvis raste,
bruseći svoje goticke pododeljke.

Ona od kruga postaje najpre kub (tama) a zatim prizma (svetlina).

&

Robert Muzil upravo koristi metaforu zlatnih ribica u penušastoj kugli akvarijuma, da bi jasno istakao
dvoaspektnost i višeaspektnost samoposmatrajuce duse sveta (velike monade, "stvari po sebi").

&
Shodno Muzilovoj koncepciji svetle blizanačke mistike:

Moglo bi se reći da postoji jedna skriveno svojstvena, prestabilisana (dis)-harmonija između neba noći i
njegove svetlosti-dragane (up. Novalis); I ona se, poput kazaljke zaustavljene na-času-ponoći, zrcali u “oku
ptice” /ogleda u Umu prve Pokretačice/. Jer: tek od Podzemne materijalizacije Majčine sinopse, u kakvoj
se usklađuje naboj svih satova, ili, tačnije, putem koje se održava budnost duše sveta, otpada (izliva se)
duh svetlosti — “sestra”, zatamnjujući smisao praznog prostora noćnog neba — “brata”. I tu isključivo od
neuslovljeno javljene želje njenog povratka u vreme “pre svog rođenja” zavisi i prosvetljenje “brata”, to
jest, čistog uma kao potajnog androgena; — tačnije, postanak horizontalne mreže asocijacija,
karakteristične za svet metafore, tu upravo zavisi od njenog preko-voljnog povratka u stanje te
neizabranosti (uporedo: — u duboko-prevratničku ponoć svetova!), odnosno, od toga što zrak njene
samosvesti do u večnost sebe (planski) polu-promašuje, budući uvek već odliven u svoje susedstvo:
nalik preuzvišenom stremljenju gotike — do u područje apsolutnog gubitka vlastitog tla.

&

..."Budna duša je neispunjiva praznina u prostoru,
zbog duše prostor postaje izlomljen i klobučast kao led."
(Robert Muzil)

&

Svetloj strani blizanačke mistike odgovaralo bi novoplatonsko poimanje erosa: izdvajanje (prvi put)
nezavisno posmatračke pozicije (zemnog) subjekta, ili, proboj kugle dovršenog bitisanja; tačnije, njenog
za-smrtnike-okivajućeg magnetizma — parmenidovske više prisile, koja dolazi od sve-jednog. Samo na taj
način se sprečava urušavanje daleko odmetničkog, fotosenzibilizujućeg efekta Fanesovog (— polarnog
oreola
) u utvaru planete (— tamni mesec).

Tek par duševnih blizanaca učvršćuje dubinu perspektive, iz koje božje oko
s bezmernim čuđenjem i saosećanjem, posmatra i menja ovozemaljski svet.

Tekst sveta je monada-kao-knjiga.

&

Duša kao sat - Antikitera mehanizam?


Sta je to slikovito-efektivna mašinerija želje, što čini telo jednog ptičje-dalekovidog subjekta?

treperava strela vremenâ, Figura Gakuše, koja sred pustoši pretpočetka staje na sunčev obelisk, i krikom objavljuje svoj trudno izboren početak. I ona je – kao pred ambisom ljuljajuća Ideja-Lađa – radeća na pogonu koga stvara bol izopštenika. A to je bol koji još umnogostručava žalno-cirkularnu energeju nje sâme, što jedina odoleva opštoj struji (odozgo nametnutoj svrsi) – te koja, preusmeravanjem svoje najvlastitije želje (za odredištem, samopočetkom) postaje strelina zapeta tetiva, figurina iskačuća opruga, – preusmeravajući pri tom strelu vremena od ograničenog cilja (jednog pobedničkog sveta – kao objekta) ka neograničenom cilju (vlastitom prekontekstualnom subjektu – vraćenom u noć presabiranja svih svetova, ili, u svečani protokol misli).

Jer Haosom prosečena Knjiga svih (uzajamno nesvodivih, daleko odstojnih) noći, jeste posuvraćenost-u-oko (naliv-pero) Gakuše zraka (tinkturnog mlaza) Njene prve prekognicije – dakle, zraka koji upravo obasjava onaj krajnje-izboren svet/vreme. A to je, zapravo, zabadanje vrška strele ovog zraka/mlaza u zgusnuto-eteričnu supstancu njegovog trajno-pomerenog početka. Evakuacija svetlosti rasvete apsolutne budućnosti u antiprostor /noćno zrcalo, zenicu posmatrača, čekaonicu mrtvih/. A taj je zaboden i odvaljen vršak odapete-strele-vremena ne drugo do zalomak paralelne stvarnosti: – fiksator ključnog ugla/trena za Gakušin gest Istrgavanja-iz-Knjige njenog belog, u-noć-svinutog Lista. I on je – kao najzad tu razavijen – opoziciono zrcalna svetlina; i to isključivo u smislu one vizure oprečnosti, iz koje ta knjiga (oko u naliv-peru jednog progresivnog vremena) samu sebe s čuđenjem prečitava.

Jer, preširoki je obim (prejaka je silina) istine jednog pojedinstva da bi ovo ispisalo svoje postojanje na samo jednu (po jednu) trenutno okrenutu stranicu sveobuhvatne Knjige (velike monade, stola svih mojri). Naoštreno naliv-pero te istine stoga vrši prorez listova ove već zaključene Knjige, postajući njegovim novim – titravim, izvanredoslednim – povezom. Kada se izgubi u Lavirintu ove “nove”, ispreturano-redosledne Knjige – do te mere da pomete lice njenih korica sa naličjem – tada naliv-pero zaklapa vlastito oko (pred prizorom bezizlaza). Ali upravo tada ono (– usled precrtanosti jezgrovitih mesta Knjige, odnosno, prosečenosti unutrašnje-potpornog podkruga Stola –) pruža utočište ovom izgnanom jezgru u oku svog pera: ovo tada više ne zahteva da (za nov, uskrsli rad) bude natočeno, već samoproizvodi svoj večno-lutalački (žarko-pisalački) život.

*
Heliada (iz "Refleksije o duši" ~ Katarina Ristić Aglaja)

Pošalji "Monada, duša i knjiga;" na Facebook Pošalji "Monada, duša i knjiga;" na Google Pošalji "Monada, duša i knjiga;" na My Yahoo! Pošalji "Monada, duša i knjiga;" na Live Pošalji "Monada, duša i knjiga;" na MySpace Pošalji "Monada, duša i knjiga;" na Twitter Pošalji "Monada, duša i knjiga;" na Digg Pošalji "Monada, duša i knjiga;" na del.icio.us

Ažurirano 15.12.2014. u 09:57, autor: heliada

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari