Stradanje Male Atlantiđanke - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Krilata Boginja; Njena kontroverza; Vreme "pre" stvaranja;

Stradanje Male Atlantiđanke

Oceni ovaj blog


&

Prvi naslov: "Žalost Male Atlantiđanke"

Prolom bujice Majčinog umovanja o jedno ostrvo, ostavio je dubok otisak: – tablicu imena izgnanih duhova, među kojima predvodi ona sâma, kao zaboravom prenesena u vlastitu Kćer. To je “ona koja više ne zna ni svoj stalež ni svoje mesto, ali koje se san još seća...”*.

Vrtlog Majčinog nestanka iscrtao je koncentrične prstenove ostrvskog grada: vetrom ispisane nanose oko njenog središnje-izmaklog znanja. Ali ona sama beše – nakon povratka sa zvezdanih lutanja, gde joj iza najdalje bele magline stoji utisnut pečat klase – prognana; neprepoznata od strane ostrvljana sa kojima je svoj zemaljski život proplela. A prisustvo detinjeg Erosa, s kojim se bejaše provlačila kroz džinovsko cveće, bî zamenjeno vrtnim statuama.

Još jedna strašna promena dogodila se za vreme njenog odsustva: načinjen je popis stalnog stanovništva – koji je isključivao duhove međuprostora, što kruže između ostrva i daljnih svetova: kako svetova smeštenih na samom globusu, tako i onih koji se nalaze na delovima zvezdanog neba što se sa Zemlje nikad ne vide /a upravo to behu nerasvetljeni izvori raznorodnosti ostrva i ostrvljana, kakvi su narastali do praga čudesnog/.

Tako duhovi s naličja Plejada potražiše sebi drugo mesto za vlastite biljno-inteligentne, zvezdano-svetlosne rasade: nađoše prvo Egipat, potom Kipar, Krit i Del. I tek tu se dogodi emancipacija ljudskog roda od klase vanzemaljačkih duhova: onih koji su grb praroditeljke spustili s nebeske visine i ukopali ga u zemaljske dubine...

Jer, Majkom prosuto zvezdano semenje dovelo je do toga da biljke zrače sopstvenu blagu svetlost, a pojedine životinje steknu zvezdani razum – postanu ljudima. A zatim je došlo i do nicanja – iz noćnog krila prirode – zdanja pogodnih za život i planetarno-nebesku orijentaciju ostrvljana.

Trenutak tišine – unutar prašume prepune zvukova – beše poslednji znak opomene za napuštanje ostrva. Samo oni malobrojni, na vreme prebegli – koji nemahu osećaj premoći – behu svedoci pojave zelene zvezde što razjašnjava poreklo ostrvske klase. I samo oni – kao njome vođeni – postahu Hiperborejci. A potopljeni ostrvljani još dalje tumarahu morima, kao vazdušne skeletne prikaze: oni su davne svetleće olupine, ili kronosu prkoseći Lemuri.

&

Drugi naslov: "Bezimena ostrvska zvezda"

Preživeli ostrvljani napraviše na mestu svog prebega – velikom egejskom ostrvu – novu Atlantidu. I pošto svetlost sazvežđa nebo-okeanske majke ne obasjavaše zadugo ovo novo stanište – već samo napajaše limb Male Atlantiđanke – oni odlučiše da ovu potonju postave u centar novog hrama: ono mesto odakle bi se zraci noćnog sunca, kroz nju projekciono uveličanu, proširili na ceo polis. Ali, ona to dobi. Jer, na taj način bi se razmagnetisao unutrašnji kompas njenog astralnog tela, koji jedini pokazuje pravac doticanja-i-oticanja tamne energeje majke, kolabirajuće duž kružne staze svog progonstva.
U lako-propustni limb Male Atlantiđanke dostrujavao je gust fluid od vremena pre postanja, i unutar njega se kristalisao u rasvetu postapokaliptične budućnosti. Ali, ona bi radije bila vetrokaz prolaznih zloduha nego što bi sela u zrakasto središte hrama, što sputava silu samoosvetljavanja njegove najvlastitije nepoznanice: one što preuređuje posmrtnu budućnost ostrva – na taj način da ova ne bude fetišizirana (kao potopljen grad statua); te i da ne označi kraj Stolovanja Majki – u veličanstvenom međuprostoru neba i mora.

Mala Atlantiđanka, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtložne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer, ograničeno je trajanje loze podmorsko-razumskih bića, koja teže savršenom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obrušavano u vir što potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile žrtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to beše poslednji njihov pokušaj orobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer, nemoguće je bilo zaustaviti otvaranje školjke noći prema nenadanoj vatrenoj novosti; nemoguće je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – što ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkivaše u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – što vrši stalni pomak kroz zonu sutonje neodređenosti čovečanstva – kćer umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobračanja-u-mraku biva najzad preobražena u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne noći!

Oni rekoše: – Nema drugog načina da te popišemo kao stanovnika ovog ostrvskog grada, osim u vidu endemske jedinice što je nikla u srcu njegovog podzemnog hrama. Trebalo je da zauzmeš položaj na sâmom vrhu, kao zamena za majku koja je iščezla, ujedno, da budeš štit hrama od podmuklog pisara naših proviđenja. Sada si bezgranična nula, i kreneš li na put bez nama izdatog dokumenta, kojim se pravilno imenuje tvoje poreklo, bićeš bÎće predato slučaju.
Čuvši za takvo svoje obespravljenje, u limbu Male Atlantiđanke dogodio se prelom majčinog rezonantnog bića – tako da ona, gurnuta u novo majčino ništavilo (penu morskog osvita), izgubi vezu sa svojom prošlošću na zemlji (posebno, novim ostrvskim hramom). A zatim se beše bestežinski vinula u crno nebo budućnosti, razvivši svoj vodeno-plavi cvet u svetiljku noćne kupole; onu što svetli ponad ostrva, ali i spušta milosnu peteljku (fitilj) do u njegovo sadašnje vreme – kroz otvor na vrhu samonikle piramide Suncostoja. I samo taj svet, jednom zbivajući u vremenu, bî izuzet iz vremena – kao uzorni ili astralni svet.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Izvor nadahnuća ove dve kratke elegije bila su Rahmanjinova "Elegična Piano Tria".
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
(odlomci iz "Vremenskog Lavka").
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

La nostalgie d’une jeune fille d’Atlantide


(Extrait des “Divagations par les contrées des Mères”)


Le raisonnement torrentiel de la Mère se heurtant brutalement contre une île laissa une profonde empreinte: registre des noms des esprits bannis, parmi lesquels elle-même figurait à la tête, comme transposée par oubli en sa propre fille. C’était celle “qui ne connaît plus sa caste ni son rang, mais dont le songe encore se souvient...”* (Saint-John Perse).

Le tourbillon de disparition de la Mère traça des ceintures concentriques de la ville insulaire: dépôts dessinés par le vent autour du noyau de son savoir échappé. Mais, de retour de ses randonnées parmi les étoiles, où le sceau de sa classe subsistait derrière la nébuleuse blanche la plus éloignée, elle fut proscrite, à son tour, les îliens, avec qui sa vie avait été entrelacée, ne l’ayant pas reconnue. Et la présence d’Eros enfant, avec qui elle s’aventurait parmi les fleurs gigantesques, se trouvait remplacée par des statues de jardin.

Un autre changement terrible s’était produit pendant son absence: le recensement des habitants qui excluait les esprits circulant dans les espaces intermédiaires entre l’île et les mondes éloignés, tant ceux du globe que ceux des parties du ciel étoilé que l’on ne pouvait jamais voir du sol de la Terre /et c’étaient précisément là les sources inéclaircies de l’hétérogénéité de l’île et des îliens, accrues jusqu’au seuil du prodigieux/.

C’est ainsi que les esprits du revers des Pléiades recherchèrent un autre emplacement pour leurs propres plants de végétaux intelligents et d’étoiles lumineuses: ils trouvèrent d’abord l’Égypte, puis Chypre, Crète et Délos. Et ce ne fut que là qu’eut lieu l’émancipation du genre humain s’affranchissant de la classe d’esprits extraterrestres: de ceux qui avaient descendu, du haut des cieux, les armoiries de l’archiaïeule pour les enfouir dans les profondeurs de la Terre.

En effet, les graines stellaires, que la Mère avait semées, firent émettre par les plantes leur propre lumière douce et acquérir par certains animaux l’intelligence des étoiles, ce qui leur permit de devenir humains. Ensuite, on vit surgir des édifices de l’aile nocturne de la nature, propres à assurer la vie et l’orientation des insulaires sur la planète et dans le ciel de celle-ci.

Un instant de silence – au sein de la forêt vierge surabondant de bruits – fut le dernier avertissement conseillant l’abandon de l’île. Seul un petit nombre de ceux qui s’enfuirent à temps – ceux qui n’avaient pas le sentiment de supériorité – furent témoins de l’apparition de l’étoile verte, ce qui éclaircit l’origine de l’espèce insulaire. Et ceux-là furent les seuls qui, comme conduits par elle, devinrent des Hyperboréens. Alors que les îliens naufragés continuèrent à flâner par les mers, comme des spectres squélettiques aériens: et épaves lumineuses d’autrefois ou bien des Lémours défiant le temps.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Catherine Ristitch Aglae

Pošalji "Stradanje Male Atlantiđanke" na Facebook Pošalji "Stradanje Male Atlantiđanke" na Google Pošalji "Stradanje Male Atlantiđanke" na My Yahoo! Pošalji "Stradanje Male Atlantiđanke" na Live Pošalji "Stradanje Male Atlantiđanke" na MySpace Pošalji "Stradanje Male Atlantiđanke" na Twitter Pošalji "Stradanje Male Atlantiđanke" na Digg Pošalji "Stradanje Male Atlantiđanke" na del.icio.us

Ažurirano 13.12.2012. u 22:00, autor: heliada

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari