Anankin Presto; teza o poreklu zla - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Krilata Boginja; Njena kontroverza; Vreme "pre" stvaranja;

Anankin Presto; teza o poreklu zla

Oceni ovaj blog
ANANKIN PRESTO


Presabiranje Anankinog Prestola:

Negativni tok ljudske istorije dovodi do otuđenja od praizvornog pečata svih bića – koji se nalazi u oku ptice /sunčevoj zenici, što se erupcijom dovodi do pomračenja/: – to je znak opomene /što dolazi od tamnog meseca/ na ljudski zaborav Severnjače, čija se smrt upravo na Mesečevom licu ispisala! Ali, vrh tog otuđenja dovodi i do otvaranja novih (zagrobnih, pomereno svetlosnih, arhi-poetičkih) puteva. Jer samo on, kao stranputica, dovodi do toga da (najposle) jedan jedini put (iz skale svih mogućnosti, pokretnih stepenica večnosti) izbori svoj spust do u dno spirale svih vremena; te da zaseče zrno ljudske suštine, što počiva u Kruni Severa. Otud sledi reka preimenovanja majčine suštine, ili, istek zelene suze iz ponoći.

Jer: majčina rogata srp-kosidbena kruna vrši izgon samomotreće dubine jedne zenice, u raskošnu fontanu izgubljenog vremena – u kome su disali i vladali probrani duhovi, apriorni izopštenici.


*
* *
Mesec-graničar (kao ta kruna) zrači/prikazuje ujedno i viši i niži aspekt stvoriteljske majke: on (katkad) odražava svetlost Severnjače što bezinteresno bdi nad patnjom izopštenika, te topi/rasađuje (u zelene doline) ledničke vrhunce sopstvenog predsaživljavanja – s preko-merom sveg buduće-zemaljskog stradanja, koje apsolutno ničim ne može biti opravdano, osmišljeno ili preobraženo. Ali on zrači i vlastitu tamnu energeju, zaostatak ugašene davno samoupaljene zvezde, čije sećanje-na-sebe budi grozu u duši smrtnika – usled nemogućnosti spasenja svega onog što je (kao ograničena datost) uhvaćeno u njenom oku, kao zverskog posmatrača*.
To je krah njenog prvog proročkog sna koji beše bezmilostan – jer je isključivao svakog onog koji se sasvim slučajno (polutrenutno) našao izvan njene matice (prafiksiranog vidnog polja); to beše arhaično majčinsko, arhi-fašističko, tiranski zaštitno, crnosunčano stanje boginjinog uma – koji bi još sanjao o svetu-iza-obzorja i novom pokolenju duhova, da ga strela jednog pogleda (čiji je vlasnik tek pukom srećom upao u njeno oko) nije zlokobno prekinula na polufazi... ; to beše pred-sa-vest stvoriteljskog duha – koji još nije upoznao smisao samožrtve i odškrinuo kapiju strave, te progledao u novo-osvetljen prostor kroz uski krug savezništava-u-smrti.
Ali ta mesečeva groza jeste i preispitivalac ljudske savesti, uslov premašivanja svakog trajno utvrđenog stanja i stanovišta: njome-zaposednutom-smrtniku otvoren je rudnik sećanja-bez-međa, i to sa zagubljenim (da li preinačenim?) redosledom (samovoljno odletelim papirusom – ka tački onostrane zore).
A to je amblem fosfora: sebe-sagorevajuća mudrost skladišta, ili napredovanje – posred duha pometnje – ka jasnosti sopstvenog merila; sazrevanje žarem zamagljenog oka proročice do kristala jedne opšte-važne samilosti; i najzad: preobražaj znajući-mukle, pećinski povučene starice u pred-javnost-istupelu pevnu devojku revolucije.

***

Prvobitno se rad Anankinog Vretena odvijao bez greške: – on još ne beše odvlačio (”kidnapovao”) odabrane smrtnike u sopstvene sfere. Iako hiperborejski izmaknut spram patnje palog sveta, on ne beše okrutan već bezmalo darodavan. Ali tu (jezovito) ne beše nikoga ko njegov dar (nacrt jednog još-neprevagnutog vremena, rođenog-u-snu) mogade da primi. Usled toga je Anankin Presto ostao obavijen jezom nedogađajnosti.
Plan stvaranja, u Umu Anankinom, najpre beše plan nesusretljivo-paralelnih, antiprostornih svetova, – još ne i onih ovostranih, iz-Haosa-svetlometno postajućih! Upravo na osnovu takve prirode majčinog sinopsisa bila je moguća bespovratna emancipacija stvorenja, tj. njihovo (najpre samo iznimno) usuđivanje na strašnu cenu svog osamostaljivanja – izronjavanja iz dubine pra-noćnog ogledala.
Trojna Boginja (zvezdama predvodeća ”vučica”), pre nego da je bila Genezida (milenijumski razvojna – “naga izdižuća iz haosa”*, žalno-posmatralački lik pramesečev – “velika lutalica”**) beše Ananke (predživotna harmonija, zbog udaljenosti hladna i neumitna, ali koja je ipak uklopila, u stvarnost svoje sinopse, jedan zemaljski par, i postavila ga u središte svojeg trodelnog nit-svetlonosnog stvaranja).
I upravo u ove druge, prva ideja (rođena-u-snu) beše Dete Haosa, Eros-Kalisto; kristal sklapanja udaljenih događaja, koga oblikuje Vihor (Genezidinih) Elemenata; dvojno jaje svetlosti-i-tame, iz koga se (uz krik novog osvita) probija Feniks: pri tom, odlivak Senke njegovog Plamena jeste umirući polu-bog, Kron, koji teži večno da-živi-smrću svoje boginje-majke, sestre-u-senci, Krone.
Ananke, međutim, svladava vlastitu Senku (Hekatu-Kronu – koja je, protivno nebeskom zakonu, privela jednog zemaljskog uljeza, Hermesa, na zvezdano-orošen Presto) samopreobrazdom u vlastitu Kćer (Mojru Lahesu – koja s daljnih sfera, radi pomoći smrtnicima u stvaranju državnih zakona, za kratko silazi na Zemlju). I radi nje (Kćeri) ona slama sopstvene pečate, pege na licu jednog mnogo daljeg sunca – dakle, sâm logos vlastite (vanzemaljske) vrste! Jer samo on (taj logos) ispovrće put Lahesinog (ovozemaljskog) razvoja-do-sebe (koji je – kao ekstremno individualan – različit od onoga u Sestre Anankine, Genezide – koja je, kao oblik sveopšte struje, svako i niko).

Stoga: spasenjem, za srušeni presto Anankine sveobuhvatno-misaone supstance, jedne – putem obasjavanja slučaja – prevazilazeće ga svetlosti, ta majušna zastakljena svetlost (kćer-suđaja) ima odlučujuću ulogu u obnavljanju (na drugoj, pomerenoj ravni) tog istog ehom rasprostirućeg prestola. Jer, Majčini lednički vrhunci jesu pečati preobraženog zla – onog zla koje se još nije desilo, ali koje je još u pretpočetku fiksirano kao nužno: radi iznalaženja puta beskrajnog zaobilaženja Njene, u-Umu-dovršene, tvorevine – koja je prevaga samo jednog izdvojenog vremena; ili, drugačije, radi izbegnuća Njome predodređenog časa stropoštavanja svemirskog skladišta (”zvezdane posude sfera”**; takođe: zaprege Sunčevih kola) u ambis druge smrti.

Shodno tome, Kronov gest prokazivanja pesme sirena, tj. branjenja sebe i ostalih stvorenja što prebivaju u nižim svetovima, od hipnotipčkog zova viših sfera, nije bio – iako je slučajem ispao koristan – plemenito motivisan. On beše rezultat projekcije njegove sopstvene kanibalističke naravi na sâmu Ananke.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

TEZA O POREKLU ZLA: ovo dolazi ne s dna ovozemaljske evolucije već s najviše instance Uma – koji je samo usled vlastite prenapregnutosti prekinut u rastu do tačke zahvatanja beskonačnosti. A zakrpe tog prekida, ili mesta neophodnih zastoja otelovljuju sebe u planetarno-ljudsko – geopatogeno – zlo; uporedo: zemaljske patente nadživljenja jedne lokalno-svemirske smrti. Ali oni se sumarno aktiviraju tek na kraju ljudske povesti – poništavajući pretnju šupljine ovog samodokinutog Uma.

Glavna dilema prastarog čovečanstva (možda: još neposrnulih Atlantiđana) nastaje oko pitanja da li tu odozgo primljenu mapu zla treba objaviti ili sakriti. Da li sprečiti – njenim zatajivanjem, radi manjinske kontrole – provalu zla iz ljudske prirode? Ili ju je bolje samom njenom objavom akcentovati – da bi postala okidač planetarno-društvenog prevrata: upravo onog koji bi išao uporedo uz tok ciljnog samopreobražavanja sve smrtne materije.

Heliada (Katarina Ristić Aglaja)
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

EXTRAIT - 2. (Prvi deo prevoda nalazi se u blogu "Lilit i neželjene istine")

******
Au début, le fuseau d’Ananké marchait à merveille: il n’entraînait (“kidnappait”) pas encore les mortels des élites dans ses propres sphères. Bien que se distanciant, à l’hyperborréenne, de la souffrance du monde déchu, il n’était pas impitoyable, mais plutôt généreux. Cependant, malheur! il n’y avait là personne à recevoir son don: projet d’un temps, né dans son songe, qui n’avait pas encore prévalu. C’est pourquoi le Trône d’Ananké, faute d’événements, ne cessait de frémir.
Le plan de la création, dans l’idée d’Ananké, fut d’abord celui des mondes antispacieux, parallèles, qui ne devaient pas se rencontrer, non encore le plan de ceux d’en-deça, issus du chaos et devenant, à l’instar des comètes, ceux de lumière! C’est précisément grâce au caractère du synopsis maternel que put être réalisée l’émancipation irréversible des créatures, c’est-à-dire leur hardiesse (d’abord seulement à titre exceptionnel) qui les rendait prêtes à payer un prix exorbitant de leur indépendance pour la bonne raison qu’elles émergeaient du fond du miroir archinocturne.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
heliada (Catherine Ristitch Aglae ~ http://www.katarinaristichaglaja.in.rs)

Pošalji "Anankin Presto; teza o poreklu zla" na Facebook Pošalji "Anankin Presto; teza o poreklu zla" na Google Pošalji "Anankin Presto; teza o poreklu zla" na My Yahoo! Pošalji "Anankin Presto; teza o poreklu zla" na Live Pošalji "Anankin Presto; teza o poreklu zla" na MySpace Pošalji "Anankin Presto; teza o poreklu zla" na Twitter Pošalji "Anankin Presto; teza o poreklu zla" na Digg Pošalji "Anankin Presto; teza o poreklu zla" na del.icio.us

Ažurirano 09.03.2016. u 01:48, autor: heliada

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari