Konj na belom princu - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Aureliano Buendia

Konj na belom princu

Oceni ovaj blog
Elem, kroz pustinju I prašumu, preko planina pa sve do Padinjaka preko Banata, vijori se zlatna griva prinčevskog ata I peruška na kapici od turske svile, dok on uspravan u sedlu juri ka svojoj dragoj. Plašt češlja vlasi zelene trave, on pevuši, prsluk mu je od suvog zlata I bele helanke mu se presijavaju kao da su samim venišom oprane.

Bele helanke?! Ma daj.

Volim one trenutke kada se susretnem sa poražavajućom činjenicom da sam I ja nekada bila malo, naivno dete. To su oni trenuci kada te roditelji potpuno razoružaju nekom čestitkom za osmi mart koju si pravio(la) negde u prvom razredu osnovne škole ili kada sačuvaju neki crtež koji je nastao još pre upoznavanja sa azbukom.
Da se vratimo još malo unazad, kada te uče o bajci. Osnovne stvari se odnose uglavnom na to da princ uvek, podvlačim UVEK, dolazi na belom konju, da uvek ima neku uniformu, kao npr. onaj iz Pepeljuge, žuto crvenu, sa kićankama, da su sve princeze u balskim haljinama, da sve princeze lepo pevaju, da sve princeze čekaju princa da dodje I retko idu u školu, da ne bude slučajno on došo’ a one se igraju Šaka Zulua u blatu, ili da ne daj Bože princ vidi da princeza ne jede spanać, mislim da je to onda smatrano najvećim grehom, da svi oni imaju sposobnost sporazumevanja sa biljkama, životinjama, dobrim vilama I eventualno pokojim predmetom u kući, lampa, pećina, mikser, varijača…

I to je stvarno bilo kul. Mislim, baš onako kul ; prazna dečija glava koja kao sundjer upije sve što joj se kaže, stvori neku svoju stvarnost na bazi nerealnih pretpostavki I dogadjaja koji su bili u zavisnosti od toga da li je bajku pričala baka koja je došla sa sela I gde se princeza zvala Petrija Ili Zlatiborka ili neka fakultetski obrazovana rodjaka kod koje su princeze bile Džasmina, Aurora I još nekih hiljadu stranih imena, manje ili više komlikovana Sve je to zavisilo od želja I životnih očekivanja pripovedača. Bakine princeze su bile jednostavne I domaćice a rodjakine princeze su potpisivale predbračne ugovore, princ je voleo njene prijatelje, nije imao pivski stomak, znao je da otpuši sudoperu I nosio je sliku tašte, rodjakine majke u novčaniku. I kad se to sve izmeša u glavi četvorogodišnje devojčice I kao prilog svemu nastupi mašta, bajka dobije potpuno novi tok I neku svoju priču. I ta priča se razvija, npr. do 24-te godine kada devojčica više nije dete I sada pobogu ima stavove o svemu I svačemu.

Tako sam pre par dana pokušavajući da pokažem svojoj mami kako sam ja ultra mega giga odrasla I kako sam popila svu pamet ovog sveta, jer pobogu, ja sam pri kraju studija, toliko I toliko sam putovala, znam strane jezike, zaradjujem za život, pred udajom sam, znam hiljade ljudi, zamoljena da sačekam sa tihim monologom, doći će ona za minut da me sasluša do kraja, samo da uzme nešto iz sobe. Uh, kako me je naljutila, mene u zenitu naratornih sposobnosti. Dok sam čekala da dodje već sam u glavi imala scenario, u kome ja naravno blistam pred svojim roditeljima, a nakon toga osvajam svet. Ovacije u daljini. Ljudi greše kada kažu da svi mi želimo da budemo ” prvi u svom selu ”, mi se svi dokazujemo samo I isključivo pred svojom porodicom, nema šanse, dok oni ne aminuju, bilo šta, lutamo. Dok sam ja tako čeprkala po svojim argumentima za nastavak diskusije, mama je ušla I u rukama donela paket, formata A4 u onom papiru iz nekadašnje Pekabete u koji su zavijali vino I čokoladu sa sirovim koncem I pružila mi je isti. Ništa mi nije bilo jasno, tu smo pre minut vodile neku blagu raspravu, a ona mi daje poklon. Lagano sam skinula končić I papir, pažljivo, kao u ona stara vremena kada nismo kupovali ukrasne papire nego smo pažljivo skidali I kasnije slagali isti, jer, mogao se svaki upotrebiti još koji put. I tu je bilo, amanet koji sam ostavila sama sebi, nekad, sa četiri godine. Princeza I princ, uramljeni jednostavno, beli paspartu I ram boje drveta. Princeza u balskoj haljini I princ u uniformi. Neiskusna upotreba bojica, nakrivljene krune, čudne oči, preveliki zubi, noge, nemoguće je izvesti onaj položaj stopala, svako stopalo okrenuto na svoju stranu I u uglu 31.decembar 1991.godine, “Jeca nacrtala kod mene na poslu.”

I prvo smeh, pa zatim I suze. Ne znam zašto, nije pms nije ništa specijalno, samo neke čudne suze, uz odmahivanje glavom. Veliki govornik Jelena V. Tanović, poražena na svom terenu. Više se nisam sećala ni o čemu smo pričale, samo sam tako sedela, prazna, onako blaženo prazne glave I suznih očiju. I pošto u mojoj familiji ne može jedan da plače a drugi da zabušava, svi smo se pridružili maloj seansi popodnevnog cmizdrenja, prisećajući se nekih stvari I ludosti od pre dvadeset godina. To sve je užasno prijalo, to je bilo jedno od onih popodneva kada tvoj naizgled veliki život I velike ambicije, očekivanja padnu u vodu I ti uživaš u trenutku u kom se vraćaš u svoje detinjstvo pomoću jednog naivnog crteža. Bez obzira što je princ na njemu stvarno kao jedan od onih muškaraca koji su “ isto seksualno opredeljeni” u jelečetu i neizbežnim helankama, a princeza kao horor dama u svom svom ludilu. I tako sve do onih prvih naznaka zalaska Sunca.

P. S. Iako je ovaj tekst trebalo da bude nešto kao femi osvrt Mule Lu na naivnost detinjstva I to kako nas sve uče pogrešno I kako smo mi žene ravnopravne I tralalla, postao je nešto sasvim drugo I drago mi je zbog toga.


Epilog

Kada smo se opraštali, ispred zgrade su se klinci klikerali I igrali žmurke. Mahali su mi kada sam odlazila iz roditeljske kuće. Na cedulji sam imala nacrt ove priče. Išli smo u noć a svetla megalopolisa su na trenutke gasila tamu koja nas je okruživala. Svetla grada u kome sam ja samo molekularno jedinjenje koje obitava u nekoj kvadraturi I bori se za sebe. Ko zna, posle ovoga, možda malo manje vatreno za tu pogrešnu stvar, možda samo da probam da budem ono što jesam, ništa više od toga.
Još uvek rovita, glavom naslonjena na staklo prozora mislila sam na dete koje ne može stopalima da dotakne pod I koje je umrljano flomasterima po celom licu, dete koje stvara svoju bajku na parčetu papira, dok spolja pahulje I zimsko Sunce koje se probija kroz okno u vitražu dočaravaju svu bajkovitost tog popodneva, jednog detinjstva, tog 31-og decembra.

( Za Libera. Prijatelju, nedostaješ nam . )

Pošalji "Konj na belom princu" na Facebook Pošalji "Konj na belom princu" na Google Pošalji "Konj na belom princu" na My Yahoo! Pošalji "Konj na belom princu" na Live Pošalji "Konj na belom princu" na MySpace Pošalji "Konj na belom princu" na Twitter Pošalji "Konj na belom princu" na Digg Pošalji "Konj na belom princu" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano