Beograd suzama ne veruje... - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

širom zatvorenih očiju

Beograd suzama ne veruje...

Oceni ovaj blog
.

Noć otvara svoja ogromna usta u koja dan sahranjuje sam sebe.
Veče,sasvim obično,kao i svako drugo monotono.
Pod milionima neonskih svetiljki gori tama u mnogoljudnom gradu..

Kao i toliko puta ranije,nekoliko prejakih reči je odzvonilo u etru telefonske žice.
Nakon mog neuzvraćemog odgovora slušalica ostaje da leži beživotno.
Izvrnuta je na stolu mrtvim pokretom moje bojama umrljane ruke.
Tišinu sobe ponovo seče besmisao naše veze,mučan osećaj da prolazimo kroz iste,već vidjene situacije.
Još jedan osećaj da je sve uzaludno...naša večita rašomonska dilema oko jednostavnih stvari.

Nastaje preduga pauza u kojoj ne mogu da zbrkane reči dovedem u smisleni poredak.
Kolaju nasumično mojom glavom pomahnitalo,mešajući se sa potisnutim scenama prošlosti.
Njegov glas još odzvanja hodnicima mog uma.
Zapeklo me je par preteških reči i osećam tup bol u predelu želuca.
Moj grudni koš se smanjuje i izbaca vazduh iz sebe,što me dovodi u stanje panike.
Strah kao posledica upravo odslušanog monologa Stranca,agresivnim tonalitetom izgovorenog.
Reč nisam rekla...ja sam bila uvek ta koja je manje govorila.
Onaj kome Bog u usta posadi tišinu,srećan je barem onoliko za koliko misli da nije...
Oćutala sam Ga dostojanstveno,stoički...to je i svojstveno pravim damama.

Nemo sedim za stolom i odsutno posmatram napola dovršen crtež.
Taj telefonski poziv me je prekinuo u slikanju.
Kompozicija se rasplinula i ne znam gde se poslednji put zaustavio moj kist.
Boje polako počinju da mi blede pred očima i figure na slici poprimaju očajan izgled.
Noć mi se kezi u lice svojim krezubim podsmehom,govori mi reči jezikom poruge.
Tama oko mene postaje sve gušća i obavija me je poput leda.
Osećam kako mi srce ubrzano kuca,čujem njegove aritmične damare.
Čini se kao da plače...osluškujem njegove bezglasne krike.

I dalje eho Njegovog uznemirujućeg glasa nemušto zvoni tišinom sobe.
Stvari oko mene počinju da se pokreću.
Jedna po jedna napuštaju su svoje mesto i nestaju na izlaznim vratima.
Soba liči na kavez,prazni kavez u kojoj očajava zarobljena ptica...moja duša.
Onda i zidovi podrhtavaju i sami od sebe se rastvaraju...propadaju negde kroz pod.
Ali,ni poda nema zapravo...moja kolena su u pesak zarivena.
Kroz glavu mi prolazi užasna misao da se nalazim usred bezizlazne pustinje.
Mrkla je noć,jeziva tama bez zvezda i meseca.
Tiho je i hladno kao u grobu.

Usta su mi suva,osećam i žedj i glad istovremeno.
Ustajem i poput mesečara krećem ni sama ne znam kuda,instiktivno tražim izlaz iz neomedjenog prostora.
Pesak neprijatno škripi pod mojim stopalima.
Muti mi se pred očima...ovo je još jedna pustinja koju moram da savladam.
Košmar me nagoni da se krećem.
Noge su mi poput olova,a um prazan,ne funkcioniše... nema na vidiku spasonosnih misli.
U glavi nosim nadu da živa mogu da stignem do naredne oaze.
U srcu nosim veru da jedna baš takva,bolja i lepša nego sve predhodne,čeka na mene..

I odjednom,kao što to obično i biva u snovidjenju,dolazi naredni filmski kadar.
Pred mojim očima puca poznati krajolik.
Posmatram brisani prostor na čistini poljane,smešten izmedju blokova zgrada koje prepoznajem.
Mesec spokojno sija,zvezde trepere božanskim sjajem....vazduh miriše na prvi sneg.
Dobro je...opet je sve pod kontrolom Božje zapovesti.
Dobro je....iz mene je konačno otišlo ono zlokobno osećanje Njegovog odlaska.
Konačno,slobodna sam...
Dišem punim plućima kao davljenik koji se nenadano dokopao obale.
Ni sama ne znam kako sam se obrela pod vedrim nebom.
Stres ume da parališe i dovede u nesvesno stanje u kome se reakcije nekontrolisano odvijaju.
Vraćam se u osamu svoje sobe...moram da dovršim započetu sliku,ona čuva moj mir.

Obično novembarsko veče prolazi kroz grad tiho i nemo.
Korača nečujno i neosetno nam krade dane....tumara kao kroz Tamni vilajet.
Još jedno veče zakasnele jeseni u Beogradu,u gradu koji suzama nikada nije verovao.....



/ novembar 2o1o /


...

Pošalji "Beograd suzama ne veruje..." na Facebook Pošalji "Beograd suzama ne veruje..." na Google Pošalji "Beograd suzama ne veruje..." na My Yahoo! Pošalji "Beograd suzama ne veruje..." na Live Pošalji "Beograd suzama ne veruje..." na MySpace Pošalji "Beograd suzama ne veruje..." na Twitter Pošalji "Beograd suzama ne veruje..." na Digg Pošalji "Beograd suzama ne veruje..." na del.icio.us

Ažurirano 16.09.2011. u 19:19, autor: lejla.al.dbuni

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. ceks.elf (avatar)
    Ažurirano 16.09.2011. u 03:22, autor: ceks.elf
  2. mari47 (avatar)
    Slike mi poznate, kao da i sama kroz njih prelećem ostavljajući
    tragove koje ne volim, a znam...opet ću njima....Kad smo sami
    sustiže nas lament nad samim sobom, a grad ni jedan....suzama ne veruje...
    Divno si opisala trenutak kad se sama sa sobom gledaš u ogledalu Života.
    Ažurirano 16.09.2011. u 17:14, autor: mari47
  3. hakim bej (avatar)
    Pustinja ima svrhu. Kada se u njoj nadjemo, prinudjeni smo na ono najteze: razgovor sa sobom.
    Sa onim ko nas najbolje poznaje.
    Sa onim ko ima iste strahove.
    Sa onim koga nije mudro lagati.
    Mnogi vuku svoje olovne noge bezeci od razgovora, tog demona koji bas sve o nama zna.
    Koji ne trpi izgovore, pravdanja, koji prepoznaje i kaznjava sitne lazi.
    Nisu retki oni koji provedu zivot bezeci od sebe. Tek na kraju shvate da su ziveli u pustinji, u bekstvu.

    Usuditi se na razgovor nije lako. Razgovor u pustinji je i u knjigama opisan kao veliko iskusenje.
    Ali tada, kada savladamo strah, tek tada shvatamo da pricamo sa prijateljem. Sa nekim ko nas voli, razume, u svemu osim u lazi podrzava.
    I shvatamo da strah nije realan.
    Nagrada je provesti zivot bez lazi.
    A takav zivot je uvek dobar zivot.
    / novembar 2o1o /

    Fear of the dark... naravno, jer negde u mraku moramo sresti sebe. Mozda nekog dragog, ko moze biti lik u ogledalu. Tek kada vidis svoj lik u ogledalu, shvatis koliko je dusa lepa..
    Ažurirano 16.09.2011. u 19:31, autor: hakim bej
  4. bracaco (avatar)
    :klap: :think: :sad2: :zag: :bye:
  5. lejla.al.dbuni (avatar)
    Citat Original postavio ceks.elf
    Drago mi je ako sam uspela da izazovem tvoju emociju,Ceks....
  6. lejla.al.dbuni (avatar)
    Citat Original postavio mari47
    Slike mi poznate, kao da i sama kroz njih prelećem ostavljajući
    tragove koje ne volim, a znam...opet ću njima....
    Kad smo sami sustiže nas lament nad samim sobom, a grad ni jedan....suzama ne veruje...
    Divno si opisala trenutak kad se sama sa sobom gledaš u ogledalu Života.
    Znam da umeš da me "osetiš",Mary....slilčnog smo mi emotivnog tkanja,mila.
  7. lejla.al.dbuni (avatar)
    Citat Original postavio hakim bej
    Pustinja ima svrhu. Kada se u njoj nadjemo, prinudjeni smo na ono najteze: razgovor sa sobom.
    Sa onim ko nas najbolje poznaje.
    Sa onim ko ima iste strahove.
    Sa onim koga nije mudro lagati.
    Mnogi vuku svoje olovne noge bezeci od razgovora, tog demona koji bas sve o nama zna.
    Koji ne trpi izgovore, pravdanja, koji prepoznaje i kaznjava sitne lazi.
    Nisu retki oni koji provedu zivot bezeci od sebe. Tek na kraju shvate da su ziveli u pustinji, u bekstvu.

    Usuditi se na razgovor nije lako. Razgovor u pustinji je i u knjigama opisan kao veliko iskusenje.
    Ali tada, kada savladamo strah, tek tada shvatamo da pricamo sa prijateljem.
    Sa nekim ko nas voli, razume, u svemu osim u lazi podrzava.
    I shvatamo da strah nije realan.
    Nagrada je provesti zivot bez lazi.
    A takav zivot je uvek dobar zivot.

    Fear of the dark... naravno, jer negde u mraku moramo sresti sebe.
    Mozda nekog dragog, ko moze biti lik u ogledalu.
    Tek kada vidis svoj lik u ogledalu, shvatis koliko je dusa lepa..

    Dragi moj....ovo je bio mini esej na temu samoće.

    Veoma lepo napisan,jezikom srca....
  8. lejla.al.dbuni (avatar)
    Citat Original postavio bracaco


  9. lejla.al.dbuni (avatar)
    Citat Original postavio alextheold69
    Dobro je, ali za moj ukus preopsirno.
    Oprosti...nije kavaljerski, ali ja, sto na umu to na drumu.
    A tek da znaš kako je meni tek bilo "preopširno" kada sam to i preživljavala..!.



    Volim iskrene komentare,my Old man Alex....

    A kavaljerstvo ,primereno je za druge prilike....tamo gde je to imperativno ponašanje za muškarca.

    Zahvaljujem na komentaru,"stari" moj....
  10. R.Welch (avatar)
    I odjednom,kao što to obično i biva u snovidjenju,dolazi naredni filmski kadar.
    Pred mojim očima puca poznati krajolik.
    Posmatram brisani prostor na čistini poljane,smešten izmedju blokova zgrada koje prepoznajem.
    Mesec spokojno sija,zvezde trepere božanskim sjajem....vazduh miriše na prvi sneg.
    Dobro je...opet je sve pod kontrolom Božje zapovesti.
    Dobro je....iz mene je konačno otišlo ono zlokobno osećanje Njegovog odlaska.
    Konačno,slobodna sam...


    Ovo mi se najvise dopalo...
    Ali i sve ostalo je...po mom misljenju vrlo slikovito i upecatljivo docarano..Svaka cast
  11. lejla.al.dbuni (avatar)
    Citat Original postavio R.Welch
    I odjednom,kao što to obično i biva u snovidjenju,dolazi naredni filmski kadar.
    Pred mojim očima puca poznati krajolik.
    Posmatram brisani prostor na čistini poljane,smešten izmedju blokova zgrada koje prepoznajem.
    Mesec spokojno sija,zvezde trepere božanskim sjajem....vazduh miriše na prvi sneg.
    Dobro je...opet je sve pod kontrolom Božje zapovesti.
    Dobro je....iz mene je konačno otišlo ono zlokobno osećanje Njegovog odlaska.
    Konačno,slobodna sam...


    Ovo mi se najvise dopalo...
    Ali i sve ostalo je...po mom misljenju vrlo slikovito i upecatljivo docarano..Svaka cast

    The pleasure is mine,miss Welch....