Grozan je osjećaj kada te izdaju, ali je, bar za mene, još teže kad sam ja taj koji izda. Sve je to pitanje krivice. Samo da ja nijesam kriv, pa neka se meni desi šta god da se desi. Samo da se drugima nešto ne desi zbog mene.
Ali nekako mi se dešava da sve ono što sam prezirao, čemu sam se podsmijevao kod drugih, uradim ja sam.
Tako mi se tada želudac skupi , čini mi se u jednu jedinu bolnu tačku, pa hodam presamićen kao kakav ovisnik o heroinu. Danju se nekako i držim, ali noći me muče bezdušno - minutima dugim kao sat, teškim hladnim znojem i neprestanim pulsirajućim osjećajem mučnine. Kao da kiseonik odbija da se apsorbuje kroz moja pluća, ionako pritisnuta odozdo tim u Gordijev čvor svezanim iznutricama. Noćima ne spavam, danima lebdim okolo kao balon helijuma, kojeg jedino prikačeni teret drži pri zemlji. Molim se u sebi, svadjam, prijetim, zaklinjem, a misli mi se jednako kovitlaju, tako da tek tu i tamo poneka izleti i pokaže se jasno.
Mogu ja da se iz svake takve situacije izvučem glumom-znam da tako zamutim vodu da ni najbliži ne mogu da razluče šta je tu laž a šta istina, pa im ne ostaje ništa drugo do da ostanu ubijedjeni u moju suštinsku nevinost i istinitost. Da, znam ja to da uradim, ali opet, to što ne dobijem osudu od njih ne znači da je ne dobijem uopšte. Itekako mi se sudi. Sudi mi jedini zemaljski inkvizitor od kojeg nema bijega-sud sopstvene savjesti. O, kako samo mrzim tog sudiju, i njegove kazne! Pa teže je izdržati tu jednu paklenu noć sam sa sobom, nego mjesec dana svakodnevnog osudjivanja od drugih.
Oprostite mi, jer ja sebi neću oprostiti!
Ali nekako mi se dešava da sve ono što sam prezirao, čemu sam se podsmijevao kod drugih, uradim ja sam.
Tako mi se tada želudac skupi , čini mi se u jednu jedinu bolnu tačku, pa hodam presamićen kao kakav ovisnik o heroinu. Danju se nekako i držim, ali noći me muče bezdušno - minutima dugim kao sat, teškim hladnim znojem i neprestanim pulsirajućim osjećajem mučnine. Kao da kiseonik odbija da se apsorbuje kroz moja pluća, ionako pritisnuta odozdo tim u Gordijev čvor svezanim iznutricama. Noćima ne spavam, danima lebdim okolo kao balon helijuma, kojeg jedino prikačeni teret drži pri zemlji. Molim se u sebi, svadjam, prijetim, zaklinjem, a misli mi se jednako kovitlaju, tako da tek tu i tamo poneka izleti i pokaže se jasno.
Mogu ja da se iz svake takve situacije izvučem glumom-znam da tako zamutim vodu da ni najbliži ne mogu da razluče šta je tu laž a šta istina, pa im ne ostaje ništa drugo do da ostanu ubijedjeni u moju suštinsku nevinost i istinitost. Da, znam ja to da uradim, ali opet, to što ne dobijem osudu od njih ne znači da je ne dobijem uopšte. Itekako mi se sudi. Sudi mi jedini zemaljski inkvizitor od kojeg nema bijega-sud sopstvene savjesti. O, kako samo mrzim tog sudiju, i njegove kazne! Pa teže je izdržati tu jednu paklenu noć sam sa sobom, nego mjesec dana svakodnevnog osudjivanja od drugih.
Oprostite mi, jer ja sebi neću oprostiti!
