- Ma, daj mani me tih tvojih gluposti, lepo sam te pitala.
- Da li sam za to da se ravnoteža sruši ili uspostavi, pitanje je, koje samo vas dve vidite kao ili ili. To je moje mišljenje, no ne krivim ni jednu od vas. Takve ste po Prirodi majci boginji našoj. Reci mi bolje šta ti misliš.
- Ne znam – uzdahnu, - Ne dopada mi se to. – Mi da menjamo. Ko smo uopšte mi da menjamo poredak? Četiri slepca na dnu astrala. Znamo samo da vučemo svako na svoju stranu. Ne znam, šta bi nam valjalo. Eto to ti je moje mišljenje Ona opet govori samo o rušenju, a ko će da gradi? Lako je rušiti i uništavati.
- Čekaj, a šta je ona tačno rekla?
- Stari temelji se moraju razrušiti, da bi se mogli izgraditi novi – izrecitova mehanički Morganine reči.
- A kad smo je ono, poslednj put čuli da tako priča? Seti se samo.
Za tren zastade ponirući ka dubinama pamćenja, ali nije joj trebalo ići predaleko u prošlost.
- Nemoguće. Grešiš. Tada je to je bilo nešto drugo. – jedva je uspela da ne izusti tu reč. Loki bi u trenutku svima rastrubio, znala je.
- Sigurna? A „sloboda magije“, a „budi ono što jesi“?
- Ti misliš da ona to sad hoće ponovo?
- Možda ne baš tačno to i baš tako, i tad je bilo: „Nismo hteli da ispadne baš tako...“ i šta ti ja znam. No nije samo ona. Oni, seko. Njih je sada dvoje.
- Ma znam. – ljutnu se, - ali to je glupavo. Prošli put je ispalo, da gore ni ne može.
- E, a zašto?
- Ne počinji ponovo! - viknu.
- Ne pada mi na pamet, seko. Baš zbog te svađe i mislim, da sad hoće nešto drugo.
- A šta to drugo?
- E, to ni oni ne znaju tačno, ako smem da kažem.
- Da, izgleda te razumem, brate. Ne znaju tačno. Oni sami ni ne mogu da znaju tačno. Prošli put su krenuli da preuređuju, a ti si ih pustio. Ne prekidaj me. Puštao si ih da eksperimentišu podučavajuči nedoraslu rasu i dok sam sve konce pohvatala, bilo je prekasno. Ljudi su zapali u neravnotežu, iako su imali slobodu magije, kakvu danas ni ne sanjaju. Oteli su im se, jer su hteli da budu ono što jesu. A to što su tada hteli, isto kao i to što i danas hoće, ne mogu da budu samo sa toliko gole moći koju su osvojili. Uostalom ljudi oduvek hoće da budu ono što jesu, jedino nemaju pojma šta su to oni ustvari. I kad su njih dvoje krenuli da ih kontrolišu, jer bi se inače totalno poubijali, oteli su im se, jer se ljudi uvek otimaju kontroli. Oteli su se smislu vazduha, razumu, i njihova namera je skliznula u krajnju sebičnost. Udar karme je bio samo pitanje vremena. Ja sam posle morala sve to iza njih da spremam, a ti si samo krivio sebe za sve i mogaos si još samo da sve to lepo pokriješ i ušuškaš morskim peskom. Puj pike ne važi. Idemo dalje za iste pare. A evo ti ga sad opet.
- Ne, nego da dokaze o zlu njihovih predaka, njih samih, ova deca iskuse što je moguće kasnije. Najmanje sam im to dugovao i dugujem im još uvek.
- Nikom ti ne duguješ, ne počinji opet. Taj dug je na ljudima, iluzarima, ako baš hoćeš i još nije
ni blizu otplaćen. Svaki čovek kad stane pred sebe samog, ima više da se plaši, nego pred bilo kojim bogom i bez obzira u šta veruje ili ne veruje. Tu, ni ti, ni ja, ni njih dvoje, a ni sva ona bulumenta bogova ne možemo ništa. Pogledaj ih samo šta rade.
- Dobro, hajde da vidimo šta bi se moglo uraditi.
- Nagovaraš me?
- Ni slučajno.
- Ja sam zemlja brate, materija. Suština materije je mater. Majka zemlja, eto to sam ti ja. A šta može majka da uradi? Bez svog oblika i smisla, može da rađa i to samo ako se zaseje, može da brine o svom porodu. Čak ni te emocije, plakanja, smejanja, mržnje, voljenja razna. To tebi prepuštam sa zadovoljstvom. Samo da sedi i brine za njih, da sedi i čeka kišu i kako sad ti misliš da se pridružim njima dvoma u tom njihovom šenlučenju?
- Ne mislim ja to, hteo bih samo da ovog puta odigramo ipak malo složnije.
- Ona govori o uništenju stubova realnosti, a znaš li ti koliko mi je malo potrebno, samo mali prst da mrdnem, pa da presvučem zemljinu koru na naličje, malo ispeglam i okačim da se o’ladi?
- E, hm.
- Misliš li ti da ja ne znam, šta rade ljudi jedni drugima i dokle je to danas doguralo? Šta misliš koliko jednu, bilo koju, majku čoveka, zna da zaboli, kad vidi da joj se deca čupaju zbog običnih gluposti? A šta tek ja da kažem? Ili bolje, kome, brate dragi? Eto, morala sam ovo nekom da kažem. Ne znam, idite harajte, valjda znate šta radite? Ko je zaslužio, ko nije, otkud znam? Ja se samo brinem. Eto i ja sam ono što jesam. Radićemo zajedno, naravno. Za to sam, ako si to hteo da čuješ. Prošli put sam se naljutila na vas i svi smo se posvađali i nije valjalo. Vidim i ja, nisam baš toliko glupa. Sad ćemo pametnije, nadam se. Svako od nas ima po jedan deo svakog od nas, aovo što nam se sprema doćiće kako sa nam tako i bez nas. Hvala ti što si mesaslušao. I sad dosta priče. Loki još si tu šta me gledaš tako?
- Jja bih ssamo da ppittam. – bio je bled, kao kuhinjska krpa.
- Pitaj.
- KKako se zvalo to što ste, što su nijh troje uradili, ono prethodno, znate, ono pre...?
- Atlantida tupane, i sad, sklanjaj mi se sa očiju.
- Pogledaj ih. Ljudi ima raznih, a neki od njih se stvarno trude. Zbog njih mi se i ne dira ništa.
- Kako to misliš?
- Ništa, jednostavno bih da ih pustim da rade kako su krenuli.
- Tako će oni divlji, koji su u većini da prožderu ono malo tih „koji se stvarno trude“ i sve što vredi neće vredeti.
- A da pustimo malo karmu da deluje?
- Srećom, nju niko ne može da zadrži. Ona uvek deluje, velikim delom kroz nas četvoro.
- A da ja tebi skuvam čaj od Nane?
- Đe me nađe, premudra gospodarice stubova Iskona?
Iz tmurnog neba poče da sipi tiho, neumorno, jesenje.
- Da li sam za to da se ravnoteža sruši ili uspostavi, pitanje je, koje samo vas dve vidite kao ili ili. To je moje mišljenje, no ne krivim ni jednu od vas. Takve ste po Prirodi majci boginji našoj. Reci mi bolje šta ti misliš.
- Ne znam – uzdahnu, - Ne dopada mi se to. – Mi da menjamo. Ko smo uopšte mi da menjamo poredak? Četiri slepca na dnu astrala. Znamo samo da vučemo svako na svoju stranu. Ne znam, šta bi nam valjalo. Eto to ti je moje mišljenje Ona opet govori samo o rušenju, a ko će da gradi? Lako je rušiti i uništavati.
- Čekaj, a šta je ona tačno rekla?
- Stari temelji se moraju razrušiti, da bi se mogli izgraditi novi – izrecitova mehanički Morganine reči.
- A kad smo je ono, poslednj put čuli da tako priča? Seti se samo.
Za tren zastade ponirući ka dubinama pamćenja, ali nije joj trebalo ići predaleko u prošlost.
- Nemoguće. Grešiš. Tada je to je bilo nešto drugo. – jedva je uspela da ne izusti tu reč. Loki bi u trenutku svima rastrubio, znala je.
- Sigurna? A „sloboda magije“, a „budi ono što jesi“?
- Ti misliš da ona to sad hoće ponovo?
- Možda ne baš tačno to i baš tako, i tad je bilo: „Nismo hteli da ispadne baš tako...“ i šta ti ja znam. No nije samo ona. Oni, seko. Njih je sada dvoje.
- Ma znam. – ljutnu se, - ali to je glupavo. Prošli put je ispalo, da gore ni ne može.
- E, a zašto?
- Ne počinji ponovo! - viknu.
- Ne pada mi na pamet, seko. Baš zbog te svađe i mislim, da sad hoće nešto drugo.
- A šta to drugo?
- E, to ni oni ne znaju tačno, ako smem da kažem.
- Da, izgleda te razumem, brate. Ne znaju tačno. Oni sami ni ne mogu da znaju tačno. Prošli put su krenuli da preuređuju, a ti si ih pustio. Ne prekidaj me. Puštao si ih da eksperimentišu podučavajuči nedoraslu rasu i dok sam sve konce pohvatala, bilo je prekasno. Ljudi su zapali u neravnotežu, iako su imali slobodu magije, kakvu danas ni ne sanjaju. Oteli su im se, jer su hteli da budu ono što jesu. A to što su tada hteli, isto kao i to što i danas hoće, ne mogu da budu samo sa toliko gole moći koju su osvojili. Uostalom ljudi oduvek hoće da budu ono što jesu, jedino nemaju pojma šta su to oni ustvari. I kad su njih dvoje krenuli da ih kontrolišu, jer bi se inače totalno poubijali, oteli su im se, jer se ljudi uvek otimaju kontroli. Oteli su se smislu vazduha, razumu, i njihova namera je skliznula u krajnju sebičnost. Udar karme je bio samo pitanje vremena. Ja sam posle morala sve to iza njih da spremam, a ti si samo krivio sebe za sve i mogaos si još samo da sve to lepo pokriješ i ušuškaš morskim peskom. Puj pike ne važi. Idemo dalje za iste pare. A evo ti ga sad opet.
- Ne, nego da dokaze o zlu njihovih predaka, njih samih, ova deca iskuse što je moguće kasnije. Najmanje sam im to dugovao i dugujem im još uvek.
- Nikom ti ne duguješ, ne počinji opet. Taj dug je na ljudima, iluzarima, ako baš hoćeš i još nije
ni blizu otplaćen. Svaki čovek kad stane pred sebe samog, ima više da se plaši, nego pred bilo kojim bogom i bez obzira u šta veruje ili ne veruje. Tu, ni ti, ni ja, ni njih dvoje, a ni sva ona bulumenta bogova ne možemo ništa. Pogledaj ih samo šta rade.
- Dobro, hajde da vidimo šta bi se moglo uraditi.
- Nagovaraš me?
- Ni slučajno.
- Ja sam zemlja brate, materija. Suština materije je mater. Majka zemlja, eto to sam ti ja. A šta može majka da uradi? Bez svog oblika i smisla, može da rađa i to samo ako se zaseje, može da brine o svom porodu. Čak ni te emocije, plakanja, smejanja, mržnje, voljenja razna. To tebi prepuštam sa zadovoljstvom. Samo da sedi i brine za njih, da sedi i čeka kišu i kako sad ti misliš da se pridružim njima dvoma u tom njihovom šenlučenju?
- Ne mislim ja to, hteo bih samo da ovog puta odigramo ipak malo složnije.
- Ona govori o uništenju stubova realnosti, a znaš li ti koliko mi je malo potrebno, samo mali prst da mrdnem, pa da presvučem zemljinu koru na naličje, malo ispeglam i okačim da se o’ladi?
- E, hm.
- Misliš li ti da ja ne znam, šta rade ljudi jedni drugima i dokle je to danas doguralo? Šta misliš koliko jednu, bilo koju, majku čoveka, zna da zaboli, kad vidi da joj se deca čupaju zbog običnih gluposti? A šta tek ja da kažem? Ili bolje, kome, brate dragi? Eto, morala sam ovo nekom da kažem. Ne znam, idite harajte, valjda znate šta radite? Ko je zaslužio, ko nije, otkud znam? Ja se samo brinem. Eto i ja sam ono što jesam. Radićemo zajedno, naravno. Za to sam, ako si to hteo da čuješ. Prošli put sam se naljutila na vas i svi smo se posvađali i nije valjalo. Vidim i ja, nisam baš toliko glupa. Sad ćemo pametnije, nadam se. Svako od nas ima po jedan deo svakog od nas, aovo što nam se sprema doćiće kako sa nam tako i bez nas. Hvala ti što si mesaslušao. I sad dosta priče. Loki još si tu šta me gledaš tako?
- Jja bih ssamo da ppittam. – bio je bled, kao kuhinjska krpa.
- Pitaj.
- KKako se zvalo to što ste, što su nijh troje uradili, ono prethodno, znate, ono pre...?
- Atlantida tupane, i sad, sklanjaj mi se sa očiju.
- Pogledaj ih. Ljudi ima raznih, a neki od njih se stvarno trude. Zbog njih mi se i ne dira ništa.
- Kako to misliš?
- Ništa, jednostavno bih da ih pustim da rade kako su krenuli.
- Tako će oni divlji, koji su u većini da prožderu ono malo tih „koji se stvarno trude“ i sve što vredi neće vredeti.
- A da pustimo malo karmu da deluje?
- Srećom, nju niko ne može da zadrži. Ona uvek deluje, velikim delom kroz nas četvoro.
- A da ja tebi skuvam čaj od Nane?
- Đe me nađe, premudra gospodarice stubova Iskona?
Iz tmurnog neba poče da sipi tiho, neumorno, jesenje.
