Pepeo i Mesečina
Dok ju je čekala, sumnjičavo je gledala je u tmurno nebo kojim su se valjali gusti oblaci.
(prethodni nastavak: http://forum.krstarica.com/entry.php/26470-TAJNE-HRONIKE-24.-deo)
- Iz ovog neće pasti ni jedna kap. – reče poluglasno.
- To se da srediti seko. – začu iza sebe dobro poznatu rečenicu, jedino glas nije bio taj stari.
- ’Ajde da te vidim, kako ćeš to da „središ“ Ognjene.
- To je lakše od onog tvog zemljanog solve kaligula.
- ’Ajde radi već, ne filozofiraj.
Ognjen se upne na prste, podiže obe ruke, kratka pustena pelerina, kojom se zagrnuo „kao čarobnjak“, smešno mu je visila sa krupnih ramena, zabaci glavu. Sad bi trebao da mu dune vetar u lice, da mu razbaruši kosu, pomisli Amanuet. No, suv vreo vazduh ni da mrdne. Ognjen udahnu, zadrža vazduh. Ništa se ne desi. Izdržao je dobar minut i sav crven u licu izdahne. U tišini predvečerja začu se udaljeno graktanje neke vrane.
- Nije dobro. Treba da se koncentrišeš na ono što nameravaš, ta poza ničemu ne vredi ako ne podupire tvoju jasnu nameru, Ognjene, i sastavi se već jednom sa okolinom, pusti da se ta namera iskotrlja iz tebe.- i dalje je imala osećaj da je neko posmatra.
Dok je Ognjen vežbao, zagledala je preko ramena, ne bi li uočila neki odblesak.
- Ne da se iskotrlja, već da istekne. - dobaci joj sav oznojan.
- Dobro, da istekne, što si postao sitničav. Odakle ti uopšte isticanje? – i u trenutku joj lepa misao ozari zabrinuto lice.
Tokovi i isticanja, izgleda da te podučava još neko, pomisli, ali za nadu te vrste je još jako rano. Odblesak nečeg sjajnog u tmurnom sutonu dolazio joj je sa leve strane, skoro da ga je uhvatila. Ognjen se grčio crven i sav znojav u licu, kao posle dobro začinjenog paprikaša. Poguren, potpuno je zaboravio na pozu tipa Gandalf sivi. Bar se trudi momak, pomisli. Možda ipak i bude na kraju nešto od njega.
- Prestani da misliš na sebe, Ognjene. Kiša koju zoveš, najmanje ide na tvoju slavu. Treba da ide na život, na stvaranje svega i svakoga.
Odjednom, par kapi preseče vrućinu. Spusti se plaha kišica. Padalo je cele dve i po sekunde.
- Aha! Jel’ sad vidiš?
Sparina se spustila i prašnjavo tlo se već sušilo.
- Da, nije bilo loše, ali prvi mali uspeh ti je napumpao ego. Klasika, eto zašto običan iluzar ne
može da napravi ni najmanji solve et koagula, a ubiste se legendama o veštičarenju. Ego te stalno vraća u tu tvoju lepu praznu glavu. Veliki čarobnjak, izbi to sebi iz glave. Veliki učenik pre svega. Ima danima da radiš dok ti ponovo ne uspe, samo da znaš. I posle, sve dok ne postigneš, da ti posle prvog malog uspeha, prva pomisao ne bude, kako sam ja moćan, nećeš moći da to ponavljaš po svojoj želji. Moraš još dosta da vežbaš.
E, dosta je bilo za danas. Idem da jedem i da se naspavam - bez daljnjeg, okrete se i nestade u maloj zemljanoj kolibi iza spaljenog žbuna. Nije prošlo ni deset minuta iz kolibe dopre glasno hrkanje.
Amanuet je lutala pogledom po spaljenoj ravnici. Miris paljevine se skoro sasvim izgubio. Osećala se kao jedini preživeli. Bivalo je toga i pre, sećala se. Ne jednom, pregurali su njih četvero i gore katastrofe, ali to su bile sve gluposti bogova, činjene rukama potrošnog iluzarskog mesa, ali da to napravi neko od njih? Ovo treba da bude taj njihov novi svet? Možda je i vreme, da vreme stane, mislila je. Amanuet po prirodi nije tako lako pristajala na promene. Osećala je nemir u svoj toj grobnoj tišini. E, seko gde si do sad, pomisli.
- Bolje dođi ovamo sam, da te ja ne dovlačim. - reče mirno.
- Ovo, stvarno više nije nikakav fazon. – začu se zlovoljno.
Loki promoli glavu iz gomile pepela i tromo stade pred nju. U ruci je držao dno od staklene pivske flaše i nameštao svoj osmeh.
- Šta će ti to staklo?
- Nočas je pun mesec, posebnom čašću o Velika Majko svih..
- Dosta!- viknu. Nešto sam te pitala!
- Pa, to hteo sam da ti poklonim odsjaj meseca, a nisam našao ništa ogledalu sličnije.
- Lažeš kao i obično. Daj mi to ovamo, brzo. - na ispruženoj, pepelom umrljanoj gotovo dečijoj šaci, ugleda dno od razbijene pivske boce.
- Možda bih mogao negde da nađem i flašu piva ako...
- Miran!
Okretala je u ruci komad debelog smeđeg stakla. Srebrna mesečina se nekom čarolijom prelamala kroz njega, iako je noć bila mrkla, kao da nikad neče svanuti. Lokijeva ujdurma, pomisli najzad. Kod njega je uvek tako. Pokaže ti nešto bez veze, da ti skrene pažnju sa glavne stvari, koju ili vidiš ili posle debelo zažališ, ali onda to više nije njegova krivica, jer „Loki uvek sve lepo kaže..“. Šta bi moglo biti, ovog puta, pitala se i odjednom se seti traga nečeg svetlucavog, što je ugledala samo na tren.
- Loki, zavrni rukav. Brzo. Ne taj baksuze jedan. Desni. – i tad ga ugleda.
- Aha, pa što lepo ne kažeš?
- Gospodarci stubova Zemlje, ništa ne može da promakne. – poče skrušeno. – Morao sam, pretila je da će da me okuje i da me baci Minotauru i da će mi oglodati kosti i da ...
- Lažeš.
- Eeee, samo za Minotaura, ostalo je istina.
E sad, je li samo zbog toga došao, upita se.
- Šta si još hteo?
- Gospodarica Morgana želi da te vidi.
- I poslala je tebe da mi to javiš, nije nego.
- Ne, doćiće ona sama ubrzo, ja sam samo tu da ti kažem, ne znam jesi li več čula...
- Brzo da čujem, sigurno je opet nekakva spletka.
- Adept je opet otišao.
Pisar Pera iz administrativnog odeljenja je prvi javio, pomisli.
- I šta sad s tim?
- Ništa, ja samo kažem, da ne bude posle, Loki je opet prećutao, slagao, Loki je opet zamutio, a ustvari, niko ni ne sluša šta ja pričam, a svi me samo prekidaju.
- Dobro, ’ajd’ tornjaj se sada.
- Čuvaj to staklo, o snago stubova Sveta ovoga. Jedan stari dug je namiren. Loki te pozdravlja.
Ti ih za sto života nećeš namiriti, pomisli i nehajno strpa staklo u jedan od džepova svoje duge crne haljine. Ognjen je i dalje hrkao u kolibi. Učini blagi pokret rukom prema kolibi i ona iščeze, kao da je u zemlju propala.
Usudila se da žigoše boga, pomisli.
Dobro, oduvek je bilo raznih mišljenja, šta je Loki ustvari. Sijaset puta su hteli da ga oderu k’o zeca i tad se niko nije mnogo pitao, je li on bog ili obična protuva, ali uvek je nekako izmicao. Sada nosi vatreni sigil. Mora da je opet nešto smutio, ali sa sekom to ne ide. Ne nikako, ili možda ide? Problem sa Lokijem je što je pa, Loki. Ali, žig je žig, mora da ga je bolelo. E, neka je, mslila je dalje, jednom da i on nadrlja. Pokušala je potom, da se seti nekog proročanstva, koje proriče neki događaj, koji že se desiti kad Loki nagrabusi, ali ništa slično ne nađe u svom iskonskom sećanju. Sigurno je Loki na to pristao, manje ili više dobrovoljno, inače nema šanse da bi ga ukebala. Ili ima? E, seko, uzdahnu, valjda ćeš mi reći. Još uvek smo sestre, nadam se. Adept otišao, mislila je dalje, a Loki pristao...
- da nosi sigil. – reče glasno.
- Sigil, seko i to moj.- začu poznat glas.
Dok ju je čekala, sumnjičavo je gledala je u tmurno nebo kojim su se valjali gusti oblaci.
(prethodni nastavak: http://forum.krstarica.com/entry.php/26470-TAJNE-HRONIKE-24.-deo)
- Iz ovog neće pasti ni jedna kap. – reče poluglasno.
- To se da srediti seko. – začu iza sebe dobro poznatu rečenicu, jedino glas nije bio taj stari.
- ’Ajde da te vidim, kako ćeš to da „središ“ Ognjene.
- To je lakše od onog tvog zemljanog solve kaligula.
- ’Ajde radi već, ne filozofiraj.
Ognjen se upne na prste, podiže obe ruke, kratka pustena pelerina, kojom se zagrnuo „kao čarobnjak“, smešno mu je visila sa krupnih ramena, zabaci glavu. Sad bi trebao da mu dune vetar u lice, da mu razbaruši kosu, pomisli Amanuet. No, suv vreo vazduh ni da mrdne. Ognjen udahnu, zadrža vazduh. Ništa se ne desi. Izdržao je dobar minut i sav crven u licu izdahne. U tišini predvečerja začu se udaljeno graktanje neke vrane.
- Nije dobro. Treba da se koncentrišeš na ono što nameravaš, ta poza ničemu ne vredi ako ne podupire tvoju jasnu nameru, Ognjene, i sastavi se već jednom sa okolinom, pusti da se ta namera iskotrlja iz tebe.- i dalje je imala osećaj da je neko posmatra.
Dok je Ognjen vežbao, zagledala je preko ramena, ne bi li uočila neki odblesak.
- Ne da se iskotrlja, već da istekne. - dobaci joj sav oznojan.
- Dobro, da istekne, što si postao sitničav. Odakle ti uopšte isticanje? – i u trenutku joj lepa misao ozari zabrinuto lice.
Tokovi i isticanja, izgleda da te podučava još neko, pomisli, ali za nadu te vrste je još jako rano. Odblesak nečeg sjajnog u tmurnom sutonu dolazio joj je sa leve strane, skoro da ga je uhvatila. Ognjen se grčio crven i sav znojav u licu, kao posle dobro začinjenog paprikaša. Poguren, potpuno je zaboravio na pozu tipa Gandalf sivi. Bar se trudi momak, pomisli. Možda ipak i bude na kraju nešto od njega.
- Prestani da misliš na sebe, Ognjene. Kiša koju zoveš, najmanje ide na tvoju slavu. Treba da ide na život, na stvaranje svega i svakoga.
Odjednom, par kapi preseče vrućinu. Spusti se plaha kišica. Padalo je cele dve i po sekunde.
- Aha! Jel’ sad vidiš?
Sparina se spustila i prašnjavo tlo se već sušilo.
- Da, nije bilo loše, ali prvi mali uspeh ti je napumpao ego. Klasika, eto zašto običan iluzar ne
može da napravi ni najmanji solve et koagula, a ubiste se legendama o veštičarenju. Ego te stalno vraća u tu tvoju lepu praznu glavu. Veliki čarobnjak, izbi to sebi iz glave. Veliki učenik pre svega. Ima danima da radiš dok ti ponovo ne uspe, samo da znaš. I posle, sve dok ne postigneš, da ti posle prvog malog uspeha, prva pomisao ne bude, kako sam ja moćan, nećeš moći da to ponavljaš po svojoj želji. Moraš još dosta da vežbaš.
E, dosta je bilo za danas. Idem da jedem i da se naspavam - bez daljnjeg, okrete se i nestade u maloj zemljanoj kolibi iza spaljenog žbuna. Nije prošlo ni deset minuta iz kolibe dopre glasno hrkanje.
Amanuet je lutala pogledom po spaljenoj ravnici. Miris paljevine se skoro sasvim izgubio. Osećala se kao jedini preživeli. Bivalo je toga i pre, sećala se. Ne jednom, pregurali su njih četvero i gore katastrofe, ali to su bile sve gluposti bogova, činjene rukama potrošnog iluzarskog mesa, ali da to napravi neko od njih? Ovo treba da bude taj njihov novi svet? Možda je i vreme, da vreme stane, mislila je. Amanuet po prirodi nije tako lako pristajala na promene. Osećala je nemir u svoj toj grobnoj tišini. E, seko gde si do sad, pomisli.
- Bolje dođi ovamo sam, da te ja ne dovlačim. - reče mirno.
- Ovo, stvarno više nije nikakav fazon. – začu se zlovoljno.
Loki promoli glavu iz gomile pepela i tromo stade pred nju. U ruci je držao dno od staklene pivske flaše i nameštao svoj osmeh.
- Šta će ti to staklo?
- Nočas je pun mesec, posebnom čašću o Velika Majko svih..
- Dosta!- viknu. Nešto sam te pitala!
- Pa, to hteo sam da ti poklonim odsjaj meseca, a nisam našao ništa ogledalu sličnije.
- Lažeš kao i obično. Daj mi to ovamo, brzo. - na ispruženoj, pepelom umrljanoj gotovo dečijoj šaci, ugleda dno od razbijene pivske boce.
- Možda bih mogao negde da nađem i flašu piva ako...
- Miran!
Okretala je u ruci komad debelog smeđeg stakla. Srebrna mesečina se nekom čarolijom prelamala kroz njega, iako je noć bila mrkla, kao da nikad neče svanuti. Lokijeva ujdurma, pomisli najzad. Kod njega je uvek tako. Pokaže ti nešto bez veze, da ti skrene pažnju sa glavne stvari, koju ili vidiš ili posle debelo zažališ, ali onda to više nije njegova krivica, jer „Loki uvek sve lepo kaže..“. Šta bi moglo biti, ovog puta, pitala se i odjednom se seti traga nečeg svetlucavog, što je ugledala samo na tren.
- Loki, zavrni rukav. Brzo. Ne taj baksuze jedan. Desni. – i tad ga ugleda.
- Aha, pa što lepo ne kažeš?
- Gospodarci stubova Zemlje, ništa ne može da promakne. – poče skrušeno. – Morao sam, pretila je da će da me okuje i da me baci Minotauru i da će mi oglodati kosti i da ...
- Lažeš.
- Eeee, samo za Minotaura, ostalo je istina.
E sad, je li samo zbog toga došao, upita se.
- Šta si još hteo?
- Gospodarica Morgana želi da te vidi.
- I poslala je tebe da mi to javiš, nije nego.
- Ne, doćiće ona sama ubrzo, ja sam samo tu da ti kažem, ne znam jesi li več čula...
- Brzo da čujem, sigurno je opet nekakva spletka.
- Adept je opet otišao.
Pisar Pera iz administrativnog odeljenja je prvi javio, pomisli.
- I šta sad s tim?
- Ništa, ja samo kažem, da ne bude posle, Loki je opet prećutao, slagao, Loki je opet zamutio, a ustvari, niko ni ne sluša šta ja pričam, a svi me samo prekidaju.
- Dobro, ’ajd’ tornjaj se sada.
- Čuvaj to staklo, o snago stubova Sveta ovoga. Jedan stari dug je namiren. Loki te pozdravlja.
Ti ih za sto života nećeš namiriti, pomisli i nehajno strpa staklo u jedan od džepova svoje duge crne haljine. Ognjen je i dalje hrkao u kolibi. Učini blagi pokret rukom prema kolibi i ona iščeze, kao da je u zemlju propala.
Usudila se da žigoše boga, pomisli.
Dobro, oduvek je bilo raznih mišljenja, šta je Loki ustvari. Sijaset puta su hteli da ga oderu k’o zeca i tad se niko nije mnogo pitao, je li on bog ili obična protuva, ali uvek je nekako izmicao. Sada nosi vatreni sigil. Mora da je opet nešto smutio, ali sa sekom to ne ide. Ne nikako, ili možda ide? Problem sa Lokijem je što je pa, Loki. Ali, žig je žig, mora da ga je bolelo. E, neka je, mslila je dalje, jednom da i on nadrlja. Pokušala je potom, da se seti nekog proročanstva, koje proriče neki događaj, koji že se desiti kad Loki nagrabusi, ali ništa slično ne nađe u svom iskonskom sećanju. Sigurno je Loki na to pristao, manje ili više dobrovoljno, inače nema šanse da bi ga ukebala. Ili ima? E, seko, uzdahnu, valjda ćeš mi reći. Još uvek smo sestre, nadam se. Adept otišao, mislila je dalje, a Loki pristao...
- da nosi sigil. – reče glasno.
- Sigil, seko i to moj.- začu poznat glas.
