Tunel - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Venski sunovrat

Tunel

Oceni ovaj blog
Književnost - Opišite trenutno stanje u Srbiji

....da probam....

Tadić: U tunelu smo, vidimo izlaz

Iz ovih predela, koji se u svetu opisuju i brdovitim i plodnim, omedjenim, na daleko poznatom, krivom rekom, koju ne ispravi niko, a, za koje se stalno veže neko prokleto nevidljivo bure baruta, petog sunčanog dana, desetog meseca, nulte godine, izašli su žitelji tog čudno lepog predela iz svog decenijskog mraka, i krenuli ka jednoj zgradi. Ka jednoj osobi.

I njihove emocije i želje bile su čudno pomešane. Svako je nosio u sebi smešu jada, bede, besa. Razne muke i poniženja bile su pomešane sa jednakim delovima pozitivne energije i najlepših ljudskih osećanja.
Možda je, u tom pohodu, smeša emocija zaista ličila na hemijski sastav baruta iz onog bureta, ko će ga znati. Bilo kako bilo, putnici su uz put trljali oči, privikavajući se na jaku dnevnu svetlost, i uspešno, bez problema savladavali, sve prepreke; sve nametnute i podmetnute barijere, dok nisu došli do konačnog cilja.
Prasak eksplozija, vatra i dim označili su dolazak nekih južnih vetrova i toplije dane. Kad im vreme nije.
Slavlje i pauza za odmor brzo su okončani grlatim povikom nekolicine da se put mora nastaviti.
Dalje, samo dalje ! Napred u još sunčanije sutra, povikaše sa čadjavih ulica. Povratka na stari put nema.
Umorni putnici, što od prethodnog puta, što od slavlja, željno očekujući taj poziv, poskakaše spremno i stadoše u red za besplatnu kartu. Oni najgrlatiji, podjoše napred. Ostali, par ulica iza njih.


I zaista. Sunce miholjskog leta nizalo je ulice za njima. Posmatrači sa strana radosno su klicali i bodrili ih da nastave dalje, nudeći ih uz put vodom, sokovima. Voćem. Hranom. Obećavali su poklone i darove, samo da tako nastave. Niko od putnika nije primetio već pocepane i izlizane djonove svojih cipela. Žuljeve na nogama. Put u napred, izgledao je prvim koracima zaista bajkovito, sve dok se na sred jedne sunčane ulice ne ispreči širok ulaz mračnog tunela. Na njemu tabla sa krupnim, lepim natpisom – tranzicija. Zastadoše za čas svi u čudu, očekujući da im oni prvi objasne šta je to. Bojažljivo ispitivaše jedni druge kuda taj tunel vodi, šta je to tranzicija? U neverici, gurkali se ramenima i tražili objašnjenja. Nikad nisu čuli za takav put, ulicu, grad. Selo.
Grlati, zaneti svojom pričom, nisu ni primetili da se trupkanje izlizanih cipela ne čuje za njima.
Od nekud' se okrenuše i oni u čudu; čudno zbunjeni zastajanjem putnika.
Hajde, idemo. Zašto ste zastali?, povikaše grlati.
Zar u tunel?
U tunel ! Drugog puta za napred nema, odgovoriše, i hrabro udjoše prvi u nepoznati mrak.

Putnici slegnuše ramenima i podjoše za njima. Muževi sa ženama, žene sa decom, dede i babe sa unicima, svi čvrsto rešeni da izdrže ponovni mrak; jer,svaki tunel ima svoj kraj, pa ga, valjda, ima i ovaj.

Već u prvim mračnim kilometrima tunel je počeo da vijuga. Otvorenih očiju zamišljali su putnici kakvi su to predeli kroz koje su prolazili, i, kakve su sve te lepote koje će ih sačekati po izlasku. Nije im smetao memljiv ustajao vazduh. Većina bi samo odmahnula rukom i nastavljala put u izvesno napred.


Memlu i mrak začinila je hladnoća. U nekima je to probudilo osećaj gladi. U nekima, žedji i bola. One ponude posmatrača sad su dobro došle. Putnici pomisliše u sebi da ovo putovanje kroz mrak i nije tako loše. Izguraće se. Table sa natpisima predjenih kilometara samo su se nizale. Jedino su one unosile čkiljavu svetlost u mračan put. Ali, i zabrinutost. Svetleće table sa brojem preostalih kilometara, u ovom tunelu, ne vide niko.

Nepoverenje se polako uvlačilo u kosti putnika. Pogled u nazad govorio je da povratka nema, ali, ipak, kako su sve dublje ulazili u tunel, tako se taj osećaj nepoverenja u grlate povećavao svakim predjenim korakom. Možda su i oni pogrešili put, pitaše se jedni.
Podrugljivo im drugi odgovaraše, da ne mogu grešiti kad je to jedan, jedini put! Izbora nema, samo hrabro napred. Stisnute volje i nade medj' umorne zube, putnici nastaviše put. Neko je ubijao nevericu i nervozu zviždeći; neko gundjajući.
Neko, opet, pevajući nastavi svoj put.

Od vijuganja tunela i tmine, čestog zastajanja ispred svetlećih tabli, putnici su dosta zaostali za grlatima. Mrak, memla, glad, kao da su im otupeli osećaje, zbog kojih nisu mogli čuti da se i oni, grlati predvodnici, izmedju sebe to isto pitaju; gurkaju ramenima, optužuju i pozivaju na umor i glad.

Želja za izlaskom u napred više nije mogla držati čvrsto stisnute zube. Valjalo je malo sesti, odmoriti se. Nešto pojesti i popiti; razgovarati se ljudski, dogovoriti se.
Putnici se u grupicama odvajaše uz zidove tunela, deleći medju sobom zabrinutost, parče hleba, vodu, ali i veru u bolje sutra. U izlaz iz tunela. Tada shvatiše da ni povijena ledja svojih predvodnika ne vide. Ostali su sami.
Zalutati se ne može. Povremeno bi samo neko od grlatih predvodnika svraćao da proveri idu li, zašto toliko kasne, i zatim se trčećim korakom vraćao na svoje mesto.

Kako se u grupama odmaraše, tako grupno nastaviše svoj put. Svaka grupa sa svojom pričom i pesmom. Al' svaka sa svojim snom o izlasku.

U tom grupnom i mračnom nastavku puta, počeše se primećivati džeparenja, sitnije kradje. Zalihe se nekim čudom počeše premeštati iz džepa u džep, iz grupu u grupu. Sumorna lica tek tada shvatiše da raznih putnika, ali, i raznih ciljeva puta ima. U svojoj ćutnji ne opravdavaju. Tiho gundjajući, pognutih glava, nastaviše put u izvesno napred..

Gundjanje u bradu preseče jedan od predvodnika, uletevši zlom gonjen medj' sumorne putnike. Obavesti ih da je glavni predvodnik pao, nema ga više, ali, neka ništa ne brinu, put u istom pravcu se nastavlja. Zalutati se ne može!
Grčenje srca, bol, strah od izvesnog sutra oseti jedan deo putnika. Drugi, nem, ostade po strani, skrivajući zluradi osmeh.
Zamenici predvodnika smenjivaše se, smišljajući kako dalje u napred.
Zbog smena grlatih, putnicima se činilo da čas idu brže, čas sporije. Sve jedno kako oni išli, izlaz iz ovog tunela nije se ni nazirao,zato je svaka grupa putnika započela tražiti sopstveni izlaz.

Grupni prvaci prvi se latiše kopkanja po debelim zidovima, ubedjujući putnike da im se pridruže, te ubrzo kopkanje po tunelu poče na sve strane. Istočno, zapadno, gore, dole, sa strana, kako se kome svidelo. Za vraga, svaka grupa je tvrdila da je njen način izlaska najkraći i najbolji. Ponosno pokazivaše i hvališe se svojim žuljevima, jer,ništa nije važno osim izlaska u napred. Na njihov način,naravno. I kopali su, kopkali tako godinama. Žuljevi su bivali sve veći i bolniji, sve krvaviji.
Ona mala deca s početka tunela, što sa majkama i babama udjoše u napredni mrak, ljudski su već i začudjeno gledali kako se uzalud ruke krvare.
Snalažljiviji od njih provlačiše se pored umornih kopača i trčećim korakom pridruživaše se grlatoj grupi, onima bliže izlazu. Drugi, oni koji nisu mogli trčati, a nisu ni videli vajde od grebanja po debelom betonskom zidu, sa rukama u džepovima, šetaše se bezvoljno od grupice do grupice, čekajući da se negde provali neki otvor. Bilo gde, samo da se jednom već izadje negde.Velika grupa te odrasle dece, vide da vajde nema ni u kopanju, ni u bezvoljnom šetanju, te poče da peva. Bilo je tu,naravno, i onih koji su grebuckali i kopali po zidu male rupice, tek toliko da se oni sami mogu provući. I provlačili bi se. Iskakali bi napolje, u to obećano napred. Za njima su samo ostajali ti mali tragovi svetla, nade, ali i straha. Nedoumice. Posebnu pometnju su pravili ti izletači, kada bi povremeno dolazili do svojih malih izlaza, provirivši u tunel, tek toliko da vide i prebroje svoje. Neki od njih bi upućivali reči podrške i ohrabrenja. Neveliki broj bio je i onih koji su govorili da tamo, vani, ništa ne valja. Bolje je tu, unutra, medj' svojima, pa makar i u tunelskom mraku. Posle toga, ubacili bi po koju šarenu bombonu, čokoladu, i vraćali se tamo gde ništa ne valja.

Učestale tunelske krivine, brdoviti usponi i padovi, table sa oznakama predjenih kilometara, ustajao vazduh, stvarali su utisak kretanja u nazad, a, ne u napred. Sitne kradje i džeparanja počeše se pretvarati u medjugrupne svadje, čarke. Pljačke. Grlatiji grupni pojedinci počeše na glas govoriti da predvodnici ipak pojma nemaju. Gde nadjoše ovaj tunel, najduži i najdeblji od svih! Neće se to dobrim završiti, mrmljaše u kratkim pauzama.

Izmorene face, na kojima se jedino sijalo nepoverenje, dozivale su grlate u pomoć. Krivudavi kilometri, isprečeni medj’ njih, činili su svoje. Predvodnici ne čuše njihove vapaje za reč objašnjenja. Povremeno bi pometnju uneo neko od njih kad bi se kopačkoj grupici pridružio, i to samo posle svadja u svojim predvodničkim redovima.
Zaboravljeni, zbunjeni i ostavljeni, nastavljali bi kopati rupe izlaza. Većina je i dalje prstima grebala po kamenom zidu, pišući svoja imena krvavim tragovima. Nemali broj njih, dušu je ostavljao pored neprobojnih zidina, ali bilo je i onih odmornijih, koji su, kad umor bez pitanja u san obara, preskačući žuljevite i pokojne, menjali kopačke grupice, tražeći sebi lakši izlaz. Ovi umorni mučenici, znali su, u sve češćim časovima odmora, prebrojavati svoje zube, kojih je bivalo sve manje i manje, kao i hrane, cipela, pocepane garderobe. Rane po nogama nebo zagledaše.
Na izmaku je već jedanaesta noć tumaranja. Svaka duga kao gladna godina. Niko više ne kopa, niti iko više priča i deli savete. Ni zube, ni rane više niko ne prebrojava. Jedino i dalje stoje okrnjene,ružne, ali neprobojne zidine.



Posmatrači sa početka tunela često bi se pitali šta je sa tunelskim ljudima, zašto već nisu izašli? Zalutati nisu mogli !


[/SIZE]

Pošalji "Tunel" na Facebook Pošalji "Tunel" na Google Pošalji "Tunel" na My Yahoo! Pošalji "Tunel" na Live Pošalji "Tunel" na MySpace Pošalji "Tunel" na Twitter Pošalji "Tunel" na Digg Pošalji "Tunel" na del.icio.us

Ažurirano 18.09.2011. u 18:18, autor: Prisoner

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari