TAJNE HRONIKE 23. deo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

TAJNE HRONIKE 23. deo

Oceni ovaj blog


Sabor Bogova (nastavak)

Božanstva se ućutaše. Na trenutak, kao da je njihovom božanskom sferom preletela senka sokolice nošene vetrom ...


prethodni nastavak:
http://forum.krstarica.com/entry.php/26131-TAJNE-HRONIKE-22.-deo?bt=165019#comment165019

Vreme je teklo.
-Jel’ mogu ja nešto da kažem? – začu se najzad jedan piskav, ali ipak muški glas iz pozadine.
-Ne možeš! – grmnu zlovoljno Perun i uspravi se u svojoj veličini prema mršavoj pomalo pogurenoj prilici. Negde daleko, sevnu munja u sušom sprženo polje, divlji vetar u trenu dohvati plamen, koji krene da raste, divljajući po suvoj tratini. Nad usahlom panonskom ravnicom razleže se grmljavina.
- Bez kapi. - tiho uzdahnu Amanuet.
- Zašto ne bi mogao? – javi se Vesta. Dašak svežine minu kao slutnja.
- Izrod smrdljivi, odakle mu smelosti da se pojavi ovde među nama? – grmeo je Perun, ogroman u svojoj pojavi, isuka mač. Nošen vetrom, požar je besneo stepom. Na nebu ni oblaka.
-Nije tačno - začu se opet piskavo, Svi znaju da sam ja isto...
-Dobro Loki, prekide ga Stribog – dođi ovamo, stani tu, da te svi vidimo i budi kratak ako može.
-Bog varanja na kartama, pih. Šta sve danas nije bog -, promrmlja Perun i pljunu. Namah planuli požar pod Zrenjaninom, utihnu. Oblaci teškog smrdljivog dima počeše da guše sve naokolo.
Sitna, mršava prilika, živih očiju usta razvučenog u sumnjiv osmeh stade u sred sfere.
-Dakle, koristim priliku da se zahvalim cenjenom Panteonu...
-Kratko Loki, molio sam. Sve vreme ovog sveta ne znači i svo strpljenje ovog sveta.
-A znači vi hoćete da skratim...
Sa’ ću da ga skratim za svagda! - grmnu Perun, munjevito sunu prema Lokiju.
-Treba da vratimo Arsa! – reče Loki što je brže i glasnije mogao i sa podozrenjem, spusti pogled na britku oštricu mača, koja se zamrzla u letu, samo jedan palac od njegovog vrata. Potom dodade tiho –Uh, mislim, mislio sam, elementi moraju da budu, ovaj u ravnoteži i pa zato.. – i utihnu, a da ga ovaj put niko nije prekinuo. To ga je i samog začudilo.
Munja je krenula da udari u polje, ali je ostala da visi u tišini na par metara iznad nagorelog tla. Malobrojni očevici su već odustajali od pokušaja da ovu retku pojavu slikaju i nekako okače na Fejsbuk ili Jutjub. Neki su se pak zaricali svim svetinjama, da će da prekinu sa alkoholom, drogama, kako ko već. Poljem, između Belog Blata i Peskare zrenjaninske, dim je gušio samrtnim smradom, a božanskom sferom, povrh tišine, širio se sličan miris. U centru stajaše sitni Loki, ukočen, komično, ponosno, kao Cezar iz stripova o Asteriksu, a nad njim, ogromni Perun sa mačem pod Lokijevim vratom. Tišina je bila bukvalno, grobna i pošto se sve sklopilo u pravi trenutak, suvim ledenim glasom, oglasio se Had, bog sveta mrtvih.
-A da ne bi još možda i da na vrbi zasvrbi?
Smrdljivo zgarište u sred avgusta prekri inje kao na Sv. Jovana.
Odjednom zagrajaše svi uglas. Obličja vrhovnih namah izbledeše i Sfera postade nalik donjem domu kraljevskog parlamenta u dane usvajanja budžeta. Podiže se iskonski orkan i nebo planu.
Nedugo potom, još je samo malo tinjalo na zgarištima podno Budimpešte i na desnoj obali kod Golupca. Nad velikim zgarištem su se vrteli razni vetrovi kovitlajući, ono malo preostalog pepela. Izgledalo je kao da svojom nemirnom igrom zadirkuju nepreglednu crninu pod sobom. A pod nemirnim pepelom, nepomično, kao uvređena, stajala je crna zemlja panonska. Spržena, crna prošarana sedilom pepela. Crna od besa, na nekog, crna zato što je i inače crna i nepomična. Velikim zgarištem razaznavao se, još samo trag sprženog blata Dunava kao sumorni potpis. Overa čak. Temperatura, brzina vetra i ostali iluzarski, meteorološki parametri su, za to kratko vreme obarali zapamćene i nezapamćene ekstreme, no malobrojni očevici su pak imali važnijeg posla, a ona je samo sedela i u svojoj nemoći, kršeći prste u krilu i ponavljala: „Velika Majko, šta smo to uradili?“. U visinama, iznad zgarišta u neobičnoj tišini, razni vetrovi su nosili večernji krik ženke sokola. Veoma retka pojava za ove krajeve, pomislio bi neko, samo da je bilo ikoga da to pomisli.

Stajao je pred velikim ogledalom i pažljivim, skoro ženstvenim pokretima pažljivo češljao svoju negovanu plavu kosu. Odenuo se po poslednjoj modi i vrteo se, zadovoljno proučavajući svoju najnoviju pojavu. Nije voleo da ga posmatraju dok to radi, jer to rade frajle, a on je bio muškarčina, bar je tako mislio, koji samo malo dopadljivije izgleda, kako bi lakše brlatio tela, koja su manje ili više, samo za brlaćenje. Njegov novi život, tek što je počeo, izgledao mu je veoma lepo. Kao sedmica na lotou čak. Besprekorna figura, kako je mislio, ostala je netaknuta, osim tog ružnog ožiljka na grudima. Glupava veštica je mogla malo da pazi, kad me je krpila, pomisli, al’ nema veze. Telima to ne smeta. Doduše, ponekad oseti i taj oštar, kratak bol u grudima, ali to brzo prođe. Znaće on već kako da izađe na kraj sa tim fantomom i njegovim srcem. Tela cene samo ono što vide, mirišu ili dodiruju, a to je najvažnije, ovo poslednje pogotovu. Samozadovoljno je prelazo pogledom po svakom svom, po meri, zategnutom mišiću. Samo ti uživaj prijatelju, kao da mu je neko došapnuo iznutra, videćemo dokle ćeš.
U besu i razočaranju, sagorevši u pepeo to njegovo prevrljivo i povodljivo iluzarsko srce, zaljubljena veštica, očuvala je njegovo telo, netaknuto. Moglo bi se možda reći i da ga je čak malo i ulepšala. Zašto? Ko bi to mogao znati? Veštice su velika tajna, duboka koliko i lepa, hm, možda. Volela ga je, još kako, žarom svih žari, šta drugo i očekvati od Vatre svih vatri? Valjda zato bi imao da joj bude zahvalan na svom božanskom izgledu. No, bio bi on zahvalan, da je mislio da ikome treba da bude zahvalan. Morgana, setio je se, ustvari Valeria, ona će za njega uvek biti ona njegova stara Val. Telo val? A, što da ne? Preseče ga bol u grudima. Miran demone, ako ti je život mio, pomisli. Telo Val? Ne, to ipak ne. Nije Ognjen tikva bez korena, pamti i on, mislio je. Pamti Ognjen sve što su prošli njih dvoje onomad. Nevinosti prvih dodira, mladalačke zaljubljenosti, kad ti je svet pod nogama, ali i svađa i ljubomore i neljudskog bola na kraju. Kako sam ja samo velikodušan kad sam joj čak i to oprostio, bila je krunska misao svih njegovih prisećanja. Slušajući ga i smarajuči se utamničen u Ognjenovim grudima, Ars se dosađivao, po ko zna koji put mešajuči špil tarota, došao je do zaključka, da bi neko bio egoista, uopšte mu ne treba srce. Dosta je razum. Treba samo da pamti. A Ognjen je bio ponosan na svoja sećanja. Ali osećanja, ima li išta od toga, pitala se Amanuet, dok ga je sa mešavinom gađenja i ženskom oku, veoma prijatne pojave, krišom posmatrala iz ogledala.
Znao je naravno, da ga Amanuet posmatra, ove nove moći su mu se dopadale sve više, kao novi automobil kome još nije ispitao svu opremu i performanse, svako iskustvo obećavalo je sve više. Smetalo mu je naravno, što ga gleda, ali pokušao je da je ignoriše. Kad više nije mogao da izdrži, reče dubokim glasom:
- Dže ste koke, evo Zoke inženjera.
- Pirlitaš se k’o nova mlada Ognjene.
- Skoro si pogodila. Pirlitam se za svadbu seko.
U trenu bi ga poklopila kamenom gromadom, da nije znala, da će jednostavno nepovređen da iscuri ispod nje. Dok su bili deca, Ars joj je to nebrojeno puta priređivao. Ovaj izrod bi uradio isto. Gledala ga je u besu očajne nemoći, a on joj se smeškao u lice, beskrajno uživajući što je vidi kao na dlanu. Tako besnu, a tako nemoćnu. Telo amanuet, pomisli. Već je naučio da ignoriše taj dosadan bol u grudima. Ne još, pomisli ne još. Osveta više prija kad se ohladi.
Očaj se širio spaljenom zemljom panonskom.
- Mokoša, majko, pomisli u trenutku.


(uprkos teškoćama elementarne prirode, moguće je da će se objavljivanje nastaviti)

Pošalji "TAJNE HRONIKE 23. deo" na Facebook Pošalji "TAJNE HRONIKE 23. deo" na Google Pošalji "TAJNE HRONIKE 23. deo" na My Yahoo! Pošalji "TAJNE HRONIKE 23. deo" na Live Pošalji "TAJNE HRONIKE 23. deo" na MySpace Pošalji "TAJNE HRONIKE 23. deo" na Twitter Pošalji "TAJNE HRONIKE 23. deo" na Digg Pošalji "TAJNE HRONIKE 23. deo" na del.icio.us

Ažurirano 05.09.2011. u 19:52, autor: MPMcB

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. MPMcB (avatar)