PISMENI ZADATAK
U prilogu je pismeni zadatak jednog beogradskog gimnazijalca, jedne beogradske gimnazije, sad se prepricava, pa cujte je i vi !
*Napomena:
Pre nego pocnete da citate ovaj pismeni zadatak Vladimira Seve (pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:
- "Kostana"
- "Svetlosti nesta, prestadoh da citam i tuga me obli: opet zivim"
Seva je izabrao ovu drugu...
Gledam, al' oci su mi sklopljene.
Osecam miris sveze lakiranog drveta.Pomislih kako je moj mrtvacki sanduk prilicno dobar za pare koje sam dao. Da, konacno sam umro.
Slusam popa koji narice i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlucih da se malo prosetam, da vidim je l' mi baba Bosa dosla na sahranu.
Zacudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krecem. Moram priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilicno dobro uradjena.
Mile, prvi gucevacki trubac sa svojim pleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na raznju, dok se moj pijani zet valjao u blatu.
Baba Stana je sa dedom Milojicom zamisljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Poceh da vicem: "Sta kukas stara, nije Omoljica mrtav, opet zivim", ali se setih da ne moze da me cuje.
Pogledah jos jednom moje sirote unucice i pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu nece tesko pasti."
Osetih u tom trenutku kako me nesto vuce na gore: "E pa dodje vreme da se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reci, dobrih pet sati.
Na vratima raja stajao je Sveti Petar.
"Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi ispricamo".
Petar me je mrko gledao, ali konacno prozbori:
"Ne pise ti se dobro, Omoljice, puno si gresio. Bog te ceka."
Priznajem, malo sam se uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar. cutim ja, cuti on.
I tako cutimo mi jedno pola sata i konacno se odvazih pa rekoh: "Dobar dan, Boze!". Opet cutimo, a mene vec pocele i noge da izdaju. Znate, ne umire covek svaki dan.
Konacno Bog popravi kravatu, promeckolji se malo na svom oblaku i rece: "Kazi Omoljice." Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam resio da mu kazem sve od prve do zadnje rec:
"O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodas, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Zuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i
izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem..."
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja tako mali , pa se zbunio preda mnom. Medjutim nasao je nekako prave reci, pa rece:
"Jesi li ti Omoljice procitao "Kostanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet cu ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zasto?
- Zato sto je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promasio temu.
Bog je mocan - pomislih u sebi...
**Dobio je 5!!!**
Dakle? 8)
U prilogu je pismeni zadatak jednog beogradskog gimnazijalca, jedne beogradske gimnazije, sad se prepricava, pa cujte je i vi !
*Napomena:
Pre nego pocnete da citate ovaj pismeni zadatak Vladimira Seve (pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:
- "Kostana"
- "Svetlosti nesta, prestadoh da citam i tuga me obli: opet zivim"
Seva je izabrao ovu drugu...
Gledam, al' oci su mi sklopljene.
Osecam miris sveze lakiranog drveta.Pomislih kako je moj mrtvacki sanduk prilicno dobar za pare koje sam dao. Da, konacno sam umro.
Slusam popa koji narice i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlucih da se malo prosetam, da vidim je l' mi baba Bosa dosla na sahranu.
Zacudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krecem. Moram priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilicno dobro uradjena.
Mile, prvi gucevacki trubac sa svojim pleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na raznju, dok se moj pijani zet valjao u blatu.
Baba Stana je sa dedom Milojicom zamisljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Poceh da vicem: "Sta kukas stara, nije Omoljica mrtav, opet zivim", ali se setih da ne moze da me cuje.
Pogledah jos jednom moje sirote unucice i pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu nece tesko pasti."
Osetih u tom trenutku kako me nesto vuce na gore: "E pa dodje vreme da se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reci, dobrih pet sati.
Na vratima raja stajao je Sveti Petar.
"Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi ispricamo".
Petar me je mrko gledao, ali konacno prozbori:
"Ne pise ti se dobro, Omoljice, puno si gresio. Bog te ceka."
Priznajem, malo sam se uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar. cutim ja, cuti on.
I tako cutimo mi jedno pola sata i konacno se odvazih pa rekoh: "Dobar dan, Boze!". Opet cutimo, a mene vec pocele i noge da izdaju. Znate, ne umire covek svaki dan.
Konacno Bog popravi kravatu, promeckolji se malo na svom oblaku i rece: "Kazi Omoljice." Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam resio da mu kazem sve od prve do zadnje rec:
"O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodas, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Zuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i
izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem..."
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja tako mali , pa se zbunio preda mnom. Medjutim nasao je nekako prave reci, pa rece:
"Jesi li ti Omoljice procitao "Kostanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet cu ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zasto?
- Zato sto je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promasio temu.
Bog je mocan - pomislih u sebi...
**Dobio je 5!!!**
Dakle? 8)
8)
