... пролазим кроз клуб за друговима, и очекујем да си ти иза мене, окрећем се и не видим те, тражим те погледом кроз гомилу... тишина... он стоји испред тебе и умиљава ти се, а ти се смејеш и флертујеш, ја се окрећем и настављам за друговима... стајемо негде у гужви, окрећем се, тебе и даље нема, неможеш се ни наслутити у гомили...
Завукао сам руку у џеп, и напипао муњу, нисам ни знао да је ту и да је носим са собом сво време. Бљесак! Кристално ми је јасно да што пре морам да напустим клуб, град, све... Јасноћа какву одавно нисам осетио. Јасноћа која је продрла до дубине, и неописиво брзо одредила курс. Што пре, што брже изаћи из врелог клуба... Поздрављам се са друговима и крећем кући. Приближавам се станици и одбројавам кораке, секунде до твог позива. Не знам шта да ти кажем, не могу ништа паметно да ти кажем, ништа ни сурово, не могу да се свађам, немам снаге, немам мисли, немам ни мржње... само тупост... Ипак се јављам, и остаје да се чујемо сутра... Први следећи потез који могу да смислим, и пре него што сам ушао у бус, је да угасим телефон. Немам храбрости да се јавим на још један позив, немам бића да примим поруку, немам снаге да комуницирам ни са ким.
Улазим у бус, седам, крећем кући... Не осећам мржњу, не осећам огорченост, нисам ни бесан... само сам туп, празан, прашњав... Не верујем да после свих компромиса, закрпа, толеранције коју смо градили у нашем односу, после све љубоморе коју сам вечерас отворено показао, ти и даље не успеваш да ми напипаш пулс. Безмало после 2 године, ти не чујем моје откуцаје...
Празнина која осваја унутрашњи свет и претвара све у пепео, храмове, градове, море, небо, улице, сећања. Све се за трен ока урушава и претвара у пепео... нестаје...
Бус који пролази кроз Кнеза Милоша. Видим кроз прозор мачку која обележава фасаду једне зграде. И то скроз поносно, са дигнутим репом. Рутински, тако лако, и наставља своју мачију шетњу даље.
Гледам и даље кроз прозор. Обројавам станице. Мисли које се множе, преплићу, тркају, рађају једна за другом и као летња провала облака ме немилосрдно купају и све одједном сустижу. Али то у ствари и нису мисли, нису речи, то је провала тупости, поразнине која је бржа од аутобуса, и немилосрдно ме запљускује. Не знам шта да мислим. Не знам.
Отпор који се рађа. Пркос. Жеља да те никад више не видим. Жеља коју ја не желим. Жеља која сама себе жели. Јерес.
Седим и даље у аутобусу који се безнадежно трка са свитањем. Момак који је видео аутобус, и из све снаге трчи у нади да ће га стићи на станици. Тачно се види на његовом лицу одлучност, фокусираност, снага коју безрезервно улаже у трк. Као стрела јури за бусом. Бус стаје на станици. не видим тог момка, изгледа да је одустао, схватио је да је предалеко, али је барем покушао. Врата се затварају аутобус наставља свој пут...
Тупост се шири, обузима ми тело, мисли, поглед... Нема ни суза. Како би ми било лакше да барем могу да заплачем. Схватио би да ме боли. Покушавам. Неће да крену. Чак ме и сузе издају, превртљивице, и оне су пале под утицај празнине. Било ми би лакше да могу да плачем, избацио би барем нешто из себе, неку емоцију, видео би неку последицу бљеска...
Аутобус губи битку, иза солитера се пролама сунце. У свом златном раскошу купа цео крај. Својим жутим таласима радује дрвеће, кучиће, бубице, ранонаоце, небо... све који су нестрпљиво чекали да осете топлину овог јутра. Не радујем се изсласку... Јерес. Равнодушан сам. Чак ми је помало и криво што је већ изашло, некако ми је сивило зоре више одговарало. Тако се и осећам. Сиво. Тупо. Празно.
Знам шта ћу, спустићу ролетну кад дођем кући. Отераћу сунце из своје собе.
Долазим кући, и то прво и радим. Спуштам ролетну у својој соби. Враћа се мрак, као да сунца никад није ни било. Није чак ни мрак, све је некако сиво, тупо...
Завукао сам руку у џеп, и напипао муњу, нисам ни знао да је ту и да је носим са собом сво време. Бљесак! Кристално ми је јасно да што пре морам да напустим клуб, град, све... Јасноћа какву одавно нисам осетио. Јасноћа која је продрла до дубине, и неописиво брзо одредила курс. Што пре, што брже изаћи из врелог клуба... Поздрављам се са друговима и крећем кући. Приближавам се станици и одбројавам кораке, секунде до твог позива. Не знам шта да ти кажем, не могу ништа паметно да ти кажем, ништа ни сурово, не могу да се свађам, немам снаге, немам мисли, немам ни мржње... само тупост... Ипак се јављам, и остаје да се чујемо сутра... Први следећи потез који могу да смислим, и пре него што сам ушао у бус, је да угасим телефон. Немам храбрости да се јавим на још један позив, немам бића да примим поруку, немам снаге да комуницирам ни са ким.
Улазим у бус, седам, крећем кући... Не осећам мржњу, не осећам огорченост, нисам ни бесан... само сам туп, празан, прашњав... Не верујем да после свих компромиса, закрпа, толеранције коју смо градили у нашем односу, после све љубоморе коју сам вечерас отворено показао, ти и даље не успеваш да ми напипаш пулс. Безмало после 2 године, ти не чујем моје откуцаје...
Празнина која осваја унутрашњи свет и претвара све у пепео, храмове, градове, море, небо, улице, сећања. Све се за трен ока урушава и претвара у пепео... нестаје...
Бус који пролази кроз Кнеза Милоша. Видим кроз прозор мачку која обележава фасаду једне зграде. И то скроз поносно, са дигнутим репом. Рутински, тако лако, и наставља своју мачију шетњу даље.
Гледам и даље кроз прозор. Обројавам станице. Мисли које се множе, преплићу, тркају, рађају једна за другом и као летња провала облака ме немилосрдно купају и све одједном сустижу. Али то у ствари и нису мисли, нису речи, то је провала тупости, поразнине која је бржа од аутобуса, и немилосрдно ме запљускује. Не знам шта да мислим. Не знам.
Отпор који се рађа. Пркос. Жеља да те никад више не видим. Жеља коју ја не желим. Жеља која сама себе жели. Јерес.
Седим и даље у аутобусу који се безнадежно трка са свитањем. Момак који је видео аутобус, и из све снаге трчи у нади да ће га стићи на станици. Тачно се види на његовом лицу одлучност, фокусираност, снага коју безрезервно улаже у трк. Као стрела јури за бусом. Бус стаје на станици. не видим тог момка, изгледа да је одустао, схватио је да је предалеко, али је барем покушао. Врата се затварају аутобус наставља свој пут...
Тупост се шири, обузима ми тело, мисли, поглед... Нема ни суза. Како би ми било лакше да барем могу да заплачем. Схватио би да ме боли. Покушавам. Неће да крену. Чак ме и сузе издају, превртљивице, и оне су пале под утицај празнине. Било ми би лакше да могу да плачем, избацио би барем нешто из себе, неку емоцију, видео би неку последицу бљеска...
Аутобус губи битку, иза солитера се пролама сунце. У свом златном раскошу купа цео крај. Својим жутим таласима радује дрвеће, кучиће, бубице, ранонаоце, небо... све који су нестрпљиво чекали да осете топлину овог јутра. Не радујем се изсласку... Јерес. Равнодушан сам. Чак ми је помало и криво што је већ изашло, некако ми је сивило зоре више одговарало. Тако се и осећам. Сиво. Тупо. Празно.
Знам шта ћу, спустићу ролетну кад дођем кући. Отераћу сунце из своје собе.
Долазим кући, и то прво и радим. Спуштам ролетну у својој соби. Враћа се мрак, као да сунца никад није ни било. Није чак ни мрак, све је некако сиво, тупо...