Еристичка дијалектика је спис који Шопенхауер није довршио нити објавио у своје време. А оно што је уместо њега објавио уједно нам и објашњава шта је суштина тог списа „Еристичке дијалектике“ објављеног тек касније. Наиме, ради се о Парергама и паралипоменама 2 „О логици и дијалектици“.
Шопенхауер ту признаје да је дијалектика или вештина вођења расправе, веома корисна за стицање знања јер „коригује, потврђује и буди нове мисли“. Ипак, такве идеалне расправе веома су ретке, јер захтевају равноправне саговорнике у трима врлинама: знању, интелигенцији, и вештини вођења дијалога.
Ако неком учеснику расправе нешто од овога недостаје, она губи све своје предности и претвара се у обично надметање, свађу и препирку; одатле то „еристичка“ по грчкој богињи свађе и раздора „Ерис“.
Тако, ако саговорнику недостаје прва врлина тј. „знање“ он неће разумети шта му говоримо и расправа је бесмислена а он недодирљив у препирци.
Ако му недостаје ово друго тј. интелект ни он неће разумети шта му говоримо али итекако ће разумети да је интелектуално инфериоран а пред тиме су људи веома осетљиви. Тако да ће дотични покушати да расправу из области интелекта, у којој је слаб, спусти у област воље, а где смо сви исти. И ето нама „еристичке дијалектике“ где је важно испасти паметан свим средствима, док је интелект у таквој расправи заправо препустио место вољи.
Шопенхауер због тога закључује и поручује да не треба водити еристичку дијалектику. Не треба губити време и играти такве бесмислене игре сујете.
Zato Gete kaže:
Дакле, дело Еристичка дијалектика служи онима који би да се препиру и да буду у праву независно од истине. Јер, ту коло не води интелект већ воља.
Можда зато Шопенхауер није објавио тај свој спис јер се он не бави суштинским стварима света и живота као остала његова филозофија, већ обичним препиркама, већ је своје мишљење о дијалектици исказао у споменутом делу Парерге и паралипомене.
Било како било, ономе коме је стало да увек буде у праву може проучити тај спис јер у њему је Шопенхауер успео да прозре све те смицалице, вештине и правила које на крају чине да неко у расправи изгледа да је у праву иако је можда далеко од истине.
Шопенхауер ту признаје да је дијалектика или вештина вођења расправе, веома корисна за стицање знања јер „коригује, потврђује и буди нове мисли“. Ипак, такве идеалне расправе веома су ретке, јер захтевају равноправне саговорнике у трима врлинама: знању, интелигенцији, и вештини вођења дијалога.
Ако неком учеснику расправе нешто од овога недостаје, она губи све своје предности и претвара се у обично надметање, свађу и препирку; одатле то „еристичка“ по грчкој богињи свађе и раздора „Ерис“.
Тако, ако саговорнику недостаје прва врлина тј. „знање“ он неће разумети шта му говоримо и расправа је бесмислена а он недодирљив у препирци.
Ако му недостаје ово друго тј. интелект ни он неће разумети шта му говоримо али итекако ће разумети да је интелектуално инфериоран а пред тиме су људи веома осетљиви. Тако да ће дотични покушати да расправу из области интелекта, у којој је слаб, спусти у област воље, а где смо сви исти. И ето нама „еристичке дијалектике“ где је важно испасти паметан свим средствима, док је интелект у таквој расправи заправо препустио место вољи.
Шопенхауер због тога закључује и поручује да не треба водити еристичку дијалектику. Не треба губити време и играти такве бесмислене игре сујете.
Zato, kao što su na turnir puštali samo međusobno ravne, učen čovek ne treba da raspravlja sa neznalicom, jer protiv njega ne može da upotrebi svoje najbolje argumente, pošto ovom nedostaje znanje da ih razume i proceni. Ako u toj bezizlaznoj situaciji ipak pokuša da ih ovom drugom objasni, to će najčešce ostati bez uspeha. Oni će, štaviše, uz upotrebu nekog lošeg i glupog protivargumenta, ostati u pravu u očima isto tako neukih slušalaca.
Zato Gete kaže:
Ако чујеш глупост када, не противуречи, не збори
Мудрац у незнање пада кад се с незналицом спори.
Дакле, дело Еристичка дијалектика служи онима који би да се препиру и да буду у праву независно од истине. Јер, ту коло не води интелект већ воља.
Можда зато Шопенхауер није објавио тај свој спис јер се он не бави суштинским стварима света и живота као остала његова филозофија, већ обичним препиркама, већ је своје мишљење о дијалектици исказао у споменутом делу Парерге и паралипомене.
Било како било, ономе коме је стало да увек буде у праву може проучити тај спис јер у њему је Шопенхауер успео да прозре све те смицалице, вештине и правила које на крају чине да неко у расправи изгледа да је у праву иако је можда далеко од истине.
Poslednja izmena: