Napisala sam pesmu, i izgubila je.
Odneo je vetar, a mozda i kisa skvasila.
Ta pesma bila je ikona mog zivota,
moj dom, i moje lice je krasila.
Napisala sam pesmu o danima bez broja,
sto k'o leglo zmija traju ali prete.
I nisam ni pazila, a vec je negde nestala,
mozda s pticama sto na jug vec lete.
Ta je pesma bila radost ovog leta,
pa je utihnula, izbledela u jednom danu.
Sad ta ista pesma kao mocni dusmanin
posipa mi svaki dan nesto soli na ranu.
Sad ta pesma nema rime. Nema ime.
Ta se pesma vise ne zove, niti zvuci.
I jedino kroz tu pesmu bila sam svesna
da nesto slutim, i jos me muci.
Cutim, a dusa mi recituje teske reci njene.
Pa se pitam, kuda plove, koga istu..
Sedim ovde, u predsoblju kroz prozore
gledam tugu u svome dvoristu.
Tu se pesma prosipa po travi,
po betonu urezuje stih po stih sebe,
i traje, iako boli kao nijedna kafanska,
boli, jer u svakoj strofi ona krije tebe.
Odavno te nema, pesma sve govori.
Pesma jedna, duga, a nikad dorecena,
pa u ovoj samotnoj tisini pustog leta
prosipa po tlu slova ispecena.
Zaboravih, zasto li sam s lista papira
pokusala da obrisem uspomene gorke.
Valjda je to nacin kojim sebe tesim,
misleci da niko ne razume sve te jadikovke.
Bila je to pesma jedna, pesma bolna.
Pesma patnje, i mojih molitvi upucenih Bogu.
Ta je pesma trebalo da prica, sve sto zelim.
Sve sto bih ti dala a ne mogu.
Pesmom bih tom htela da ti kazem,
cak su me i oni najpotrebniji napustili.
Lepo si govorio, uvek pametno i tacno,
i sve sto se desilo tvoji su nepci izustili.
I sad zalim sto te nema, a ujedno venem.
Jer nikoga bas nema ni kraj mene.
Ostalo je sve u pesmi, pesmi nedorecenoj,
i u ovoj mojoj patnji svoj izrecenoj.
Pesma je ta meni znala reci reci prave,
i tesila me da ti niko nikad krila slomiti nece.
I pesma od bola donosila je osmeh,
i u svoj mi tugi uvek malo srece.
Sad je mozda bolje sto te pesme nema.
Nastala je ova, i govori ti sve.
Falis mi bas ovde, gde se slavlje sprema,
da budes najbitniji gost kao pre.
Pesma me seti onog prokletog dana,
i dana pre, kad sam ti poljubac prosula na rame.
Sad sedim ovde, recitujem neke rime,
i trazim pesmu tako provodeci dane.
Pa gde je ta pesma, i sto se opet krije.
Bez nje i secanja mi nista lakse nije !
Ja govorim rime i kad im ne nadenem ime,
i uvek bas tebe povezujem s time.
Na mom satu jedan posle ponoci..
Moja pesma nikad nije gledala na sate.
Moja pesma bila je i nestala, al' kazem,
govori o tome da te volim, brate.
Odneo je vetar, a mozda i kisa skvasila.
Ta pesma bila je ikona mog zivota,
moj dom, i moje lice je krasila.
Napisala sam pesmu o danima bez broja,
sto k'o leglo zmija traju ali prete.
I nisam ni pazila, a vec je negde nestala,
mozda s pticama sto na jug vec lete.
Ta je pesma bila radost ovog leta,
pa je utihnula, izbledela u jednom danu.
Sad ta ista pesma kao mocni dusmanin
posipa mi svaki dan nesto soli na ranu.
Sad ta pesma nema rime. Nema ime.
Ta se pesma vise ne zove, niti zvuci.
I jedino kroz tu pesmu bila sam svesna
da nesto slutim, i jos me muci.
Cutim, a dusa mi recituje teske reci njene.
Pa se pitam, kuda plove, koga istu..
Sedim ovde, u predsoblju kroz prozore
gledam tugu u svome dvoristu.
Tu se pesma prosipa po travi,
po betonu urezuje stih po stih sebe,
i traje, iako boli kao nijedna kafanska,
boli, jer u svakoj strofi ona krije tebe.
Odavno te nema, pesma sve govori.
Pesma jedna, duga, a nikad dorecena,
pa u ovoj samotnoj tisini pustog leta
prosipa po tlu slova ispecena.
Zaboravih, zasto li sam s lista papira
pokusala da obrisem uspomene gorke.
Valjda je to nacin kojim sebe tesim,
misleci da niko ne razume sve te jadikovke.
Bila je to pesma jedna, pesma bolna.
Pesma patnje, i mojih molitvi upucenih Bogu.
Ta je pesma trebalo da prica, sve sto zelim.
Sve sto bih ti dala a ne mogu.
Pesmom bih tom htela da ti kazem,
cak su me i oni najpotrebniji napustili.
Lepo si govorio, uvek pametno i tacno,
i sve sto se desilo tvoji su nepci izustili.
I sad zalim sto te nema, a ujedno venem.
Jer nikoga bas nema ni kraj mene.
Ostalo je sve u pesmi, pesmi nedorecenoj,
i u ovoj mojoj patnji svoj izrecenoj.
Pesma je ta meni znala reci reci prave,
i tesila me da ti niko nikad krila slomiti nece.
I pesma od bola donosila je osmeh,
i u svoj mi tugi uvek malo srece.
Sad je mozda bolje sto te pesme nema.
Nastala je ova, i govori ti sve.
Falis mi bas ovde, gde se slavlje sprema,
da budes najbitniji gost kao pre.
Pesma me seti onog prokletog dana,
i dana pre, kad sam ti poljubac prosula na rame.
Sad sedim ovde, recitujem neke rime,
i trazim pesmu tako provodeci dane.
Pa gde je ta pesma, i sto se opet krije.
Bez nje i secanja mi nista lakse nije !
Ja govorim rime i kad im ne nadenem ime,
i uvek bas tebe povezujem s time.
Na mom satu jedan posle ponoci..
Moja pesma nikad nije gledala na sate.
Moja pesma bila je i nestala, al' kazem,
govori o tome da te volim, brate.