AMOR (drugi deo) - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

smeh

AMOR (drugi deo)

Oceni ovaj blog
Čula sam kad je brat otišao na posao i iznenadila se kada sam posle kraćeg vremena ponovo čula zvuk njegovog auta kako staje ispred kuće.
Dok sam došla do prozora, on je već bio ušao.
Kroz staklo na ulaznim vratima, videla sam svog psa! Presrećna otvorila sam mu vrata skočio je na mene, srušio me ispuštajući one svoje najveselije najluđe zvuke, ali ne skidajući šape sa mene.
Pitala sam brata gde ga je pronašao, a on je mirno stajao na vratima i mrtav-hladan pitao: "Jel' to on?"
"Pa dal' si ti normalan? Zar ga ne poznaješ?! Vidi ga kako se raduje... budala! Bar da zna da nam ispriča gde je bio!"
I šteta što to nije znao da ispriča našim jezikom...
Jer, nađen je u ataru sela blizu našeg grada, išao je u pravcu grada. Bilo je proleće, oranice uzorane, usevi niski ili ih nema, preglednost po ataru velika. Kolega mog brata je znao da nam je nestao "lesika" i čim ga je video, zaustavio je auto i pozvao ga. Još nije mogao da mu se seti imena, nego je ovaj došao na"kuc, kuc" i uleteo pravo u auto! Ami, inače, nije voleo auto i uvek smo ga bukvalno unosili!
Kad je brat došao na posao, Ami je skočio na njega... on ga je lepo pomilovao i sve po redu, ali nije ukapirao da je to - on! Doveo ga je kući da ja proverim... A ja... pa ja bih ga poznala među svim "lesikama" sveta! Onu facu, onaj pogled, ono mumlanje kad se raduje... ma taj pas je stvarno bio jedinstven!
Proživeo je još dve lepe godinice pre nego što se razboleo. Veterinar je bio optimistički raspoložen, a ni Ami nije loše izgledao. Krenuli smo sa terapijom. Bilo je to u eri žestoke inflacije, sa cenama lekova izraženim u markama... i ne baš malim ciframa. Ali... to nije bilo važno. To je bio jedini period kada ni mojmoj brat na posao nije išao kolima. Benzina je bilo samo za Amijeve posete veterinaru.
Na žalost, nismo uspeli.
Bio je sve slabiji dok nije došlo do toga da ne može na noge.
Znača sam šta sledi. Toliko puta je bio na ivici da sam bila već pripremljena. Ali... Za takve stvari nikad niste dovoljno pripremljeni.
Rastanak sa njim ne bih opisivala da vas ne rastužim, ali ću reći samo toliko da me je bukvalno čekao i uginuo mi na rukama. Pogled tih prelepih okica će me uvek pratiti... toliku ljubav malo ko je u stanju da pruži.
I sve vreme dok ovo pišem (a prekidala sam više puta) mogla bih zaplakati. Ali kad pomislim na sve one lepe i neopisive, zapamćene i nezapamćene dogodovštine sa njim, kao i činjenicu da je iza njega bilo bi ima još velikih kerećih ljubavi (velikim delom i zahvaljujući tome što je on bio takav kakav je bio) - ipak je lakše.
Evo ga kao štenac:

I jedna iz odrasle faze:

Pošalji "AMOR  (drugi deo)" na Facebook Pošalji "AMOR  (drugi deo)" na Google Pošalji "AMOR  (drugi deo)" na My Yahoo! Pošalji "AMOR  (drugi deo)" na Live Pošalji "AMOR  (drugi deo)" na MySpace Pošalji "AMOR  (drugi deo)" na Twitter Pošalji "AMOR  (drugi deo)" na Digg Pošalji "AMOR  (drugi deo)" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Aribi (avatar)

    prelepa prica, podseti me na moju Vikicu.....
    Zivotinje se ne mogu porediti sa ljudima, a o njima ne mozes saznati nista vise, osim ako zaista zivis sa njima...nisam verovala dok nisam probala, a onda se svest o njima potpuno promenila....
  2. smeh (avatar)
    Hvala.
    I moja jedna kuca, mešanka jazavičara i terijera se zvala Vikica Koji je to lud stvor bio!