Malo pre kolega odvezao auto mušteriji i vratili se zajedno. Stane na vrata i pozove me.
"Evo je!", kaže čoveku veselo i ja priđem.
Ispred mene stariji, sed čovek simpatičan, ma... "iz aviona" se vidi ono što bismo najjednostavnije opisali sa "dobar čovek" . Najpre me zagrli i izljubi pa pruži dve fotografije za uspomenu... Na fotografijama:
i
Crna kujica je, mislim, jedna od najlepših kolija koje sam ikad videla - majka mog prvog škotskog ovčara
. Sasvim slučajno je auto tih ljudi došlepan kod nas u servis i čim je saobraćajna došla do mene, po podacima sam shvatila... Kad je žena zvala da pita za auto, rekla sam joj da smo se upoznali davno...
Kada smo ostali bez psa, tata i ja smo počeli da razmišljamo o sledećem. Zaluđena filmom "Lesi se vraća kući" imala sam samo jednu želju. Najveći problem u to vreme je bilo pronaći odgovarajuće štene. Raspitivali smo se i pričali na sve strane (nije bilo "Zov"-a, nije bilo oglasnika niti specijalizovanih časopisa za kućne ljubimce, o Internetu da ne pričam), u poteru su se uključili znani i neznani... ali nam je i tako trebalo oko pola godine. Od školske drugarice sam saznala da se jedna kuja oštenila i da su kučići na prodaju.
Jedva smo sačekali poslednje zvono tog dana. Moj dobri drug (jednako lud za životinjama, ako ne i luđi) i ja smo pravo iz škole otišli na naznačenu adresu. Da bude zanimljivije, štenci su se rodili samo dan posle mog rođendana: 10 maja.
Uglavnom, nije mi trebalo ni dva minuta da od šestoro odaberem žuto štene sa jednom belom šapicom. Posle podne, kada je tata došao sa posla, vratila sam se da platim kaparu.
U narednih 7 nedelja, Vanja i ja smo ih obilazili skoro svakodnevno. I uvek konstatovali kako je naš najlepši i kako smo dobro odabrali. A mališa je pokazivao priličan stepen borbenosti: braću i sestre je bez problema rasterivao od šerpe sve dok se on ne najede
(ko ga je kasnije upoznao to nikad ne bi rekao).
Kada je konačno došao dan da ga povedem kući, tata je izašao sa posla kako bi mi dao novac. Jedino čega se sećam je da je, slučajno prisutan kolega pitao: "Jel' to za more?" Kad je čuo da je za kuče, čovek samo što nije pao sa stolice... što i nije preterano važno. Htedoh samo da kažem da je štene sasvim pristojno plaćeno i da nam to uopšte nije bilo važno - ne zato što smo "ležali na parama" već zato što ta ljubav i ta želja nije imala cenu.
Po štene smo otišli Vanja i ja. Poštro nisam imala ideju za ime (to mi tek nije bilo važno), ljudi su se snašli i dali mu, valjda najadekvatnije ime koje je mogao dobiti - AMOR. Tokom narednih 10 godina koliko smo se nas dvoje intenzivno družili, Ami (kako smo ga najčešće oslovljavali) ga je u potpunosti opravdao. Bio je pravi bog ljubavi, neko ko je kereći nesebično znao da voli i koga su, valjda, svi morali da vole.
Bio mi je drugar u igri, pratilac prilikom prvih i nekih kasnijih izlazaka, vodali smo ga po gradu, sedeo bi mirno i strpljivo u svakoj bašti gde bismo se zadesili sa društvom, mazili su ga i gnjavili svi živi... i baš je uživao.
Nismo imali sreće sa njegovim zdravljem. Iz nekog, meni nepoznatog razloga, oboljevao je od svih mogućih i nemogućih boleština. U to vreme kod nas nije bilo specijalne hrane za pse, ali sam proučavala dostupnu literaturu i pratila uputstva: najveći deo džeparca trošila sam na njegovu hranu, u početku mu merila koliko mesa koliko povrća, koliko žitarica mu treba za jedan obrok, obilazila mesare i moljakala da mi ostavljaju grtljane i iznutrrice... kupovala pileća krilca pa skidala sa kostiju... mlela mu ribu na mašini za meso... Dobijao je i koješta što ne treba, poput ostataka od ručka, krompir, ali i čokoladu, bombone, "bonžitu" kad se pojavila...
Najozbiljnije oboljenje je imao sa pet ipo godina kada mu se stomak napunio vodom. Imali smo sreću da naletimo na veterinara koji je dosta znao o psima i baš se trudio oko njega. Tačno sam videla da mu je žao i psa i mene... nisam se ni trudila da sakrijem koliko mi to teško pada i koliko volim svog psa. Posle dosta terapija, svakodnevnih odlazaka kod veterinara, nekoliko punktiranja vode iz stomaka - bio je konačno "onaj stari".
Veterinar je rekao da je pas dobio cirozu jetre, uzrok nije mogao da pretpostavi, pogotovo što je bio uredno vakcinisan, dobro negovan i hranjen.
Uz menje i više zdravstvenih problema, proživeo je skoro deset godina.
Kada nije bio baš jako bolestan (složili su nam se tu zapaljenje testisa, gastritis, nekoliko jakih upala krajnika, povrede šapica i sl. neću ni da pominjem), Ami je bio skroz blesav i krajnje dinamičan pas. Ono što mi je nedostajalo, a nikako nisam uspevala da mu objasnim, je da kad sednem pored njega i zagrlim ga, treba malo i da miruje i pusti me da ga mazim. Umesto toga on bi me ćuškao njuškicom ili šapicom sve dok me ne bi "ubedio" da treba da se igramo. Voleo je da mi smesti glavicu u šake i da ga tako "ljuljam" sve brže... režao bi ispuštao neke neverovatno vesele zvuke koje vrlo retko srećem kod pasa (ni jedan od onih koji su došli posle njega ne zna to da radi tako dobro kao on).
Moja baba koja je i inače volela životinje i o njima brinula, tvrdi da je još kao mali znao da, kada sam odsutna, a ona me pomene, pogleda u pravcu kapije ili ulice. Stvarno je imao neki čudan, istančen senzibilitet i stvarno je instiktivno znao kako treba da se postavi.
Iz "šteneće faze" po nekim pitanjima gotovo da nikad nije izašao.
Nikad ga nisam naučila da ne krade papuče, a i veš sa konopca bi povremeno stradao... mislim, po neki deo. I ako ga je voleo skoro isto kao i ja, da ne bi on bio ta koji je "odgovoran", kad Amor napravi glupost, obevezno bi pao komentar: "To je tvoj pas! Ti moraš da ga vaspitaš!"
Jednom, ne sećam se šta je uradio (mislim da je neki jastuk koji se "sunčao" završio u blatu a perje rasuto po dvorištu), u sopstvenoj nemoći i neznanju, a verujući nekoj knjizi u kojoj je pisalo da psa treba "strogo kažnjavati" ne isključujući i batine, uzela sam neki kaiš i udarila ga po leđima... Ležao je ukočeno, nije mu palo na pamet da se pomeri. Ušla sam u kuću plačući... On je ležao na istom mestu neko vreme, pa polako ustao i pognute glave otišao i zavukao u najudaljeniji deo dvorišta. Kad sam izašla, nije ga bilo... Pozvala sam ga. Prišao je poslušno ali tužno, postiđeno. Samo sam ga zagrlila i dugo držala tako. Razumeo je. I oprostio mi. U njegovoj velikoj duši nije postojalo mesto za ljutnju.
Nikad nisam shvatila zašto je bio toliko plašljiv i preplašen. U normalnim okolnostima ne, ali kad recimo grmi - sačuvaj me Bože. Ili kad treba da pređe most! Ne daj Bože ako smo na ulici pa naiđe kamion! Moja drugarica je i dan danas u stanju da se smeje pola sata kad se seti kako je gospodin stao i ukopao se ispred mesta gde je beton na trotoaru bio presečen. Širina te, smešno je reći "rupe" bila je 2-3cm! Nije bilo šanse da prekorači preko! Nije me iznenadio, ja već bila navikla na te njegove ispade, pa ga onako velikog uzmem u naručje i prenesem! Drugarica nije mogla da krene sa mesta od onolikog smeha!
U periodu naše srednje škole, mislim da smo se najviše družili "po kućama" da ne kažem "u našoj kući". Imali smo dosta prostora, sobe prilično izdvojene od roditeljske, stanovali smo blizu škola i stalno je neko navraćao. Nije bilo nikog ko nije voleo Amija, nije bilo nikog kome se on nije radovao. Kada smo otišli na studije, prve godine je imao babu. Sledeće je, na žalost, i ona umrla tako da je stvarno ostao skoro sam: tata je često odsustvovao, a mama će svaku životinuju uvek na vreme nahraniti, sipati joj vode, ali to je sve. Sećam se, jednog vikenda, ja dolazim kući, mazim se sa ludakom u dvorištu, pada neka kiša, ali nikom od nas to ne smeta... Ulazim, a mama pita: "jeste se izmazili? Juče je bio tako tužan, stao ispred mene pa me gleda... pa nakrivio glavu na jednu, pa na dugu stranu... Morala sam da ga pomilujem!"
U tom periodu, kad bi neko od društva dolazio kod nas, Ami mu se upadljivo radovao, skakao, trčao u krug... Jedan moj dobar drugar je stalno govorio: "Ja moram da dođem kod tebe! Niko mi se u životu tako ne raduje ko' tvoj pas!"
Sećam se da je jednom tata bio na nekom putu, mi u Novom Sadu, a mama javlja kako Ami nije dobro i mora kod veterinara. Poslali sam tatu od jednog drugara... smejali smo se godinama na (zamišljenu) scenu: moja mama i on sa Amijem (srećna okolnost je da je naišao jedan drugar da ga obiđe pa je on išao sa čika Ilijom umesto mame).
Kao i svako muško - i Ami je bio sklon lutanju zarad švaleracije.
Šinteri su ga hvatali više puta i to na najgluplji fazon: "Dođi kuco!" (pričali mi klinci iz kraja od kojih je jadan sav u suzama došao da javi kako su mi zlotveri odveli psa). Džaba smo mu objašnjavali da smo za taj novac mogli da mu kupimo klopu, da se bogovski najede - i dalje je izlazio samoinicijativno.
Najduže je bio odsutan u vreme kada je već bio vremešni gospodin od skoro osam godina.
Ne znam kad kako i kome je izašao, uglavnom danima se nije vraćao.
Tražila sam ga, davala oglase, išla putanjom koju je obično prelazio, raspitivala, kačila obaveštenja po banderama... Nije ga bilo.
Jedno jutro, mesec dana nakon što je nestao, ležala sam budna u krevetu i razmišljala kako bih najviše na svetu volela da se sad pojavi moj lepi pas...
"Evo je!", kaže čoveku veselo i ja priđem.
Ispred mene stariji, sed čovek simpatičan, ma... "iz aviona" se vidi ono što bismo najjednostavnije opisali sa "dobar čovek" . Najpre me zagrli i izljubi pa pruži dve fotografije za uspomenu... Na fotografijama:
i
Crna kujica je, mislim, jedna od najlepših kolija koje sam ikad videla - majka mog prvog škotskog ovčara
. Sasvim slučajno je auto tih ljudi došlepan kod nas u servis i čim je saobraćajna došla do mene, po podacima sam shvatila... Kad je žena zvala da pita za auto, rekla sam joj da smo se upoznali davno...Kada smo ostali bez psa, tata i ja smo počeli da razmišljamo o sledećem. Zaluđena filmom "Lesi se vraća kući" imala sam samo jednu želju. Najveći problem u to vreme je bilo pronaći odgovarajuće štene. Raspitivali smo se i pričali na sve strane (nije bilo "Zov"-a, nije bilo oglasnika niti specijalizovanih časopisa za kućne ljubimce, o Internetu da ne pričam), u poteru su se uključili znani i neznani... ali nam je i tako trebalo oko pola godine. Od školske drugarice sam saznala da se jedna kuja oštenila i da su kučići na prodaju.
Jedva smo sačekali poslednje zvono tog dana. Moj dobri drug (jednako lud za životinjama, ako ne i luđi) i ja smo pravo iz škole otišli na naznačenu adresu. Da bude zanimljivije, štenci su se rodili samo dan posle mog rođendana: 10 maja.
Uglavnom, nije mi trebalo ni dva minuta da od šestoro odaberem žuto štene sa jednom belom šapicom. Posle podne, kada je tata došao sa posla, vratila sam se da platim kaparu.
U narednih 7 nedelja, Vanja i ja smo ih obilazili skoro svakodnevno. I uvek konstatovali kako je naš najlepši i kako smo dobro odabrali. A mališa je pokazivao priličan stepen borbenosti: braću i sestre je bez problema rasterivao od šerpe sve dok se on ne najede
(ko ga je kasnije upoznao to nikad ne bi rekao).Kada je konačno došao dan da ga povedem kući, tata je izašao sa posla kako bi mi dao novac. Jedino čega se sećam je da je, slučajno prisutan kolega pitao: "Jel' to za more?" Kad je čuo da je za kuče, čovek samo što nije pao sa stolice... što i nije preterano važno. Htedoh samo da kažem da je štene sasvim pristojno plaćeno i da nam to uopšte nije bilo važno - ne zato što smo "ležali na parama" već zato što ta ljubav i ta želja nije imala cenu.
Po štene smo otišli Vanja i ja. Poštro nisam imala ideju za ime (to mi tek nije bilo važno), ljudi su se snašli i dali mu, valjda najadekvatnije ime koje je mogao dobiti - AMOR. Tokom narednih 10 godina koliko smo se nas dvoje intenzivno družili, Ami (kako smo ga najčešće oslovljavali) ga je u potpunosti opravdao. Bio je pravi bog ljubavi, neko ko je kereći nesebično znao da voli i koga su, valjda, svi morali da vole.
Bio mi je drugar u igri, pratilac prilikom prvih i nekih kasnijih izlazaka, vodali smo ga po gradu, sedeo bi mirno i strpljivo u svakoj bašti gde bismo se zadesili sa društvom, mazili su ga i gnjavili svi živi... i baš je uživao.
Nismo imali sreće sa njegovim zdravljem. Iz nekog, meni nepoznatog razloga, oboljevao je od svih mogućih i nemogućih boleština. U to vreme kod nas nije bilo specijalne hrane za pse, ali sam proučavala dostupnu literaturu i pratila uputstva: najveći deo džeparca trošila sam na njegovu hranu, u početku mu merila koliko mesa koliko povrća, koliko žitarica mu treba za jedan obrok, obilazila mesare i moljakala da mi ostavljaju grtljane i iznutrrice... kupovala pileća krilca pa skidala sa kostiju... mlela mu ribu na mašini za meso... Dobijao je i koješta što ne treba, poput ostataka od ručka, krompir, ali i čokoladu, bombone, "bonžitu" kad se pojavila...
Najozbiljnije oboljenje je imao sa pet ipo godina kada mu se stomak napunio vodom. Imali smo sreću da naletimo na veterinara koji je dosta znao o psima i baš se trudio oko njega. Tačno sam videla da mu je žao i psa i mene... nisam se ni trudila da sakrijem koliko mi to teško pada i koliko volim svog psa. Posle dosta terapija, svakodnevnih odlazaka kod veterinara, nekoliko punktiranja vode iz stomaka - bio je konačno "onaj stari".
Veterinar je rekao da je pas dobio cirozu jetre, uzrok nije mogao da pretpostavi, pogotovo što je bio uredno vakcinisan, dobro negovan i hranjen.
Uz menje i više zdravstvenih problema, proživeo je skoro deset godina.
Kada nije bio baš jako bolestan (složili su nam se tu zapaljenje testisa, gastritis, nekoliko jakih upala krajnika, povrede šapica i sl. neću ni da pominjem), Ami je bio skroz blesav i krajnje dinamičan pas. Ono što mi je nedostajalo, a nikako nisam uspevala da mu objasnim, je da kad sednem pored njega i zagrlim ga, treba malo i da miruje i pusti me da ga mazim. Umesto toga on bi me ćuškao njuškicom ili šapicom sve dok me ne bi "ubedio" da treba da se igramo. Voleo je da mi smesti glavicu u šake i da ga tako "ljuljam" sve brže... režao bi ispuštao neke neverovatno vesele zvuke koje vrlo retko srećem kod pasa (ni jedan od onih koji su došli posle njega ne zna to da radi tako dobro kao on).
Moja baba koja je i inače volela životinje i o njima brinula, tvrdi da je još kao mali znao da, kada sam odsutna, a ona me pomene, pogleda u pravcu kapije ili ulice. Stvarno je imao neki čudan, istančen senzibilitet i stvarno je instiktivno znao kako treba da se postavi.
Iz "šteneće faze" po nekim pitanjima gotovo da nikad nije izašao.
Nikad ga nisam naučila da ne krade papuče, a i veš sa konopca bi povremeno stradao... mislim, po neki deo. I ako ga je voleo skoro isto kao i ja, da ne bi on bio ta koji je "odgovoran", kad Amor napravi glupost, obevezno bi pao komentar: "To je tvoj pas! Ti moraš da ga vaspitaš!"
Jednom, ne sećam se šta je uradio (mislim da je neki jastuk koji se "sunčao" završio u blatu a perje rasuto po dvorištu), u sopstvenoj nemoći i neznanju, a verujući nekoj knjizi u kojoj je pisalo da psa treba "strogo kažnjavati" ne isključujući i batine, uzela sam neki kaiš i udarila ga po leđima... Ležao je ukočeno, nije mu palo na pamet da se pomeri. Ušla sam u kuću plačući... On je ležao na istom mestu neko vreme, pa polako ustao i pognute glave otišao i zavukao u najudaljeniji deo dvorišta. Kad sam izašla, nije ga bilo... Pozvala sam ga. Prišao je poslušno ali tužno, postiđeno. Samo sam ga zagrlila i dugo držala tako. Razumeo je. I oprostio mi. U njegovoj velikoj duši nije postojalo mesto za ljutnju.
Nikad nisam shvatila zašto je bio toliko plašljiv i preplašen. U normalnim okolnostima ne, ali kad recimo grmi - sačuvaj me Bože. Ili kad treba da pređe most! Ne daj Bože ako smo na ulici pa naiđe kamion! Moja drugarica je i dan danas u stanju da se smeje pola sata kad se seti kako je gospodin stao i ukopao se ispred mesta gde je beton na trotoaru bio presečen. Širina te, smešno je reći "rupe" bila je 2-3cm! Nije bilo šanse da prekorači preko! Nije me iznenadio, ja već bila navikla na te njegove ispade, pa ga onako velikog uzmem u naručje i prenesem! Drugarica nije mogla da krene sa mesta od onolikog smeha!
U periodu naše srednje škole, mislim da smo se najviše družili "po kućama" da ne kažem "u našoj kući". Imali smo dosta prostora, sobe prilično izdvojene od roditeljske, stanovali smo blizu škola i stalno je neko navraćao. Nije bilo nikog ko nije voleo Amija, nije bilo nikog kome se on nije radovao. Kada smo otišli na studije, prve godine je imao babu. Sledeće je, na žalost, i ona umrla tako da je stvarno ostao skoro sam: tata je često odsustvovao, a mama će svaku životinuju uvek na vreme nahraniti, sipati joj vode, ali to je sve. Sećam se, jednog vikenda, ja dolazim kući, mazim se sa ludakom u dvorištu, pada neka kiša, ali nikom od nas to ne smeta... Ulazim, a mama pita: "jeste se izmazili? Juče je bio tako tužan, stao ispred mene pa me gleda... pa nakrivio glavu na jednu, pa na dugu stranu... Morala sam da ga pomilujem!"
U tom periodu, kad bi neko od društva dolazio kod nas, Ami mu se upadljivo radovao, skakao, trčao u krug... Jedan moj dobar drugar je stalno govorio: "Ja moram da dođem kod tebe! Niko mi se u životu tako ne raduje ko' tvoj pas!"
Sećam se da je jednom tata bio na nekom putu, mi u Novom Sadu, a mama javlja kako Ami nije dobro i mora kod veterinara. Poslali sam tatu od jednog drugara... smejali smo se godinama na (zamišljenu) scenu: moja mama i on sa Amijem (srećna okolnost je da je naišao jedan drugar da ga obiđe pa je on išao sa čika Ilijom umesto mame).
Kao i svako muško - i Ami je bio sklon lutanju zarad švaleracije.
Šinteri su ga hvatali više puta i to na najgluplji fazon: "Dođi kuco!" (pričali mi klinci iz kraja od kojih je jadan sav u suzama došao da javi kako su mi zlotveri odveli psa). Džaba smo mu objašnjavali da smo za taj novac mogli da mu kupimo klopu, da se bogovski najede - i dalje je izlazio samoinicijativno.
Najduže je bio odsutan u vreme kada je već bio vremešni gospodin od skoro osam godina.
Ne znam kad kako i kome je izašao, uglavnom danima se nije vraćao.
Tražila sam ga, davala oglase, išla putanjom koju je obično prelazio, raspitivala, kačila obaveštenja po banderama... Nije ga bilo.
Jedno jutro, mesec dana nakon što je nestao, ležala sam budna u krevetu i razmišljala kako bih najviše na svetu volela da se sad pojavi moj lepi pas...