Tajne hronike 12. deo III - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Tajne hronike 12. deo III

Oceni ovaj blog
Prvo se treba skloniti odavde.
Lutajući pogledom po neravnim zidovima izvora, pronašao je mali otvor. Sećanja su sva tu, oduševljeno primeti. Ugledao ga je na poznatom mestu. Bila je to cev koja je kroz stenu vodila iznad kripte prema crkvi do njenih katakombi.Tekuči kroz nju stigao je do njenog kraja. Cev se završavala u jednoj prelepoj srednjovekovnoj bakarnoj česmi. Pod česmom nalazio se granitni oval ukrašen livenim rezom. Česma nikada nije davala vodu jer je bila visoko iznad izvora.
Ovaj put pak, oval se skoro napunio Vodom.
Ne može se dati tačniji opis onoga što sadrži Izvor. Tako je počinjala drevna litanija.
Suština Izvora posvećena je zalogu koji je dat Velikima u vreme pada, zasluženog pada. Ogromna rušilačka energija koja je za manje od dana, uzrokovala smrt oko 65 miliona ljudi na starom crnom ostrvu, bila je vođena nama nepojmljivom namerom i zato nemamo načina da dokučimo njen smisao. Stoga, najčešće govorimo o prirodnoj katklizmi. No kao i svaka namera, ispoljena na ovome svetu, i ta poseduje jednu iskru, koja dugo sticanim i uporno razvijanim umećem može biti pozvana na saosećanje. Iskra milosti, umećem pozvana je, da sred hoasa razaranja izgradi njegov otisak.
Otisak patnji, nadanja, borbe i mukotrpnog uspinjanja.
Otisak u živoj steni, samoj osnovi, zemlje koji će nekim sasvim drugima pružiti samo varljivu šansu ka novom usponu, šansu životu da živi makar još jedan život i svojim umećem postavi šansu za možda još jedan. Naspram sveopšteg uništenja, makar kako sitno izgledala, bila je to pobeda visokog umeća. Umetnosti rekli bismo.
Umetnost je pobedila.
- Ars Vicisti. Velika Majko večno ću ti služiti.
Odrastao muškarac neodređene starosti, malo čudnog imena, izašao je iz ovala i osvrnuo se po oskudno osvetljenoj prostoriji. Iza njega, kameni oval ostao je suv kao što je bio i uvek do sad.
Prostorija i sve u njoj, pripadala je jednom starom gnostičkom redu uredno prijavljenom, pod zaštitom Svete stolice. Članovi reda su prostoriju smatrali svetinjom. Bio je član tog reda već odavno, tako da je bio prilično siguran, da te večeri neće sresti nikoga od svoje braće. Ćesma sa ovalom gradila je celinu sa jednim srednjevekovnim grobom. Tu je bio sahranjen čovek u svoje doba poznat pod pseudonimom Fulkanelli. Kao ni u svoje doba tako ni posle, nije bio baš poznat van krugova svojih prijatelja i saradnika. Veliki alhemičar, baštinio je mnoge tajne ugrađene u velelepne katedrale širom srednjovekovnog zapada. Za života naslutio je Izvor ali je znao je da ne sme da mu se približi, stoga je izlio česmu, tako da se njen kraj završi na mestu za koje nije znao gde je. Vicisti ga je pamtio po blagoj dobroćudnoj naravi i otvorenom srcu, što mu širom otvaralo mnoga vrata i intuitivne i racionalne spoznaje. Beše to čovek koji mu je pokazao put ravnoteže. Po svojoj volji sahranjen je pored česme „koja vodi Vodu niotkuda“.
Obraćajući se uspomeni na prijatelja, proveo je par minuta u sećanjima na prijatne davne sate provdene u društvu velikog alhemičara. Na kraju, u žurbi požele samo da se ponovo nađe u ovoj prostoriji.
- U neka lepša vremena, stari moj.
Odjednom izgovorivši te reči obuze ga vizija u kojoj, ne da nisu lepša, nego su upravo katastrofalna vremena.
Cela prostorija razbijena i blatnjava, neko smrdljivo živo blato uvlači se u česmu, a u pozadini njegov prijatelj sa podignutim kažiprstom leve ruke. Uvek ga je tako podizao, da naglasi neizbežne činjenice. Na njih je svakome skretao pažnju. Vicistija je smatrao zanesenjakom i sanjarom, kao i ostatak čovečanstva, „... koje se poput svinja valja u blatu svojih iluzija.“ Od Fulkanelija je prvi put čuo i reč iluzatti. „Na jednoj strani su iluzatti, a na drugoj iluminatti, a niko od njih nema pojma gde je stvarnost, iako im je svima ispred nosa.“
- Da stari, šta mora biti neka bude, lepo od tebe što si me upozorio.
Na brznu se spustio u položaj za meditaciju, koju jogiji zovu sidhasana, duboko udahnuo i polako izvahnuo par kapi providne tečnosti na sklopljene dlanove. U šakama mu tog trenutka zasja mali kristal.
- ali kroz tvoju česmu, neće baš tako lako. – reče i gurnu lopicu srebrne svetlosti u cev.
Čulo se kao se tiho kotrlja kroz bronzu „nikuda“
- Velika Majko koliko je to sati?
Tiho napuštajuči prostoriju na ulazu samo što se nije sudario sa priorom reda. Prior je delovao užurbano, ali ne baš iznenađeno.
- Sinjor Vicisti, kakva slučajnost. Svuda vas tražim.
- Dobro veče Priore.
- Čujem napuštate nas.
- Na kratko, nadam se.
- Baš kako sam i mislio. Imao bih jednu molbu za vas.
- Razume se Priore.
- Ništa posebno, samo da mi na neko vreme pričuvate ovo, molim vas.
Pružio mu je neki taman predmet oblika sapuna. Oskudno svetlo jednog od malih hodnika podruma, osvetljavalo je glatku površinu nekog tamnog kamena. Bio je sav ovalan, baš kao omanji sapun. Po težini i boji, reklo bi se da je u pitanju, komad bazaltne stene. Nikakvih simbola, jedan taman kamen kao sa plaže, pravilnog oblika doduše. Dok ga je proučavao na slabom svetlu, učini mu se da je priorovo „molim vas“ bilo malo suviše molećivo za „ništa posebno“, a i posmatrajuči ga ispod oka, učini mu da je prior deluje malo više uznemiren nego obično.
- lep ingnot, kada biste da vam ga opet donesem?
- Ah to nije tako važno. – sad mu se već nazirala i euforična nota u glasu. – Samo sam mislio, da bi bilo dobro da ga na kratko vreme sklonim iz grada.
Zvučalo je kao da ga prior i dalje napeto nagovara da uzme taj kamen. Zar nije razumeo da sam već pristao, pomisli, pogotovu, što bi se tako nešto između njih dvojice jednostavno podrazumevalo.
- A nadam se da će i vama biti od pomoći, sinjor Vicisti. – ovo je sad već zvučalo opušteno kao stari prior Đuzepe. Jedino je na jedan jako kratak trenutak na njegovom licu uhvatio bolnu grimasu.
- Bez brige Priore, sad bih morao da vas pozdravim, vreme mi polako izmiče.
- Svakako sinjore, želim vam srećan put i pozdravite mi sinjoru Bonastella.
- Hvala, laka vam noć.
Da je pozdravim, kako da ne. Kad svi znaju kuda idem, možda me u ovo doba usreći i neki taksi. Izašavši na obalu, iznenadi se primetivši da je tek sumrak.
Taksi se pojavio kao poručen.
- Strpljenja, Morgana samo još par stvari da obavim. – reče uskačući u čamac.
- Prego signore? - reče taksista ne razumevši ni reč.
- Ponte de la Madonetta prego.
- Signor si.
Trčao je kroz tek malo proređenu reku turista.
Stigavši bez daha do prodavnice, ugledao je Tamaru, mladu prodavačicu, kako zaključava vrata.
- Tamara, huh, ne reci mi molim te, huh da je sinjora već huh otišla.
- Reći ću vam šta god želite huh sinjore. – ruski smisao za humor, pomisli.
Osmeh na lepom licu, kao proleće nad donskom stepom i ponovno otključavanje vrata.
- Predivan parfem imate večeras. Huh.
- Hvala sinjore, ali moram da vas zaključam. Sinjora je rekla da večeras samo vas smem da pustim unutra.
- Lep provod Tamaruša.
- Hvala i vama takođe.
Da, provod baš. Kako je lepo biti mlad.
Ušao je u tihu prodavnicu primetivši zatvorena vrata male kancelarije i palmin list prikačen na njih To je znak da je doticanje kvake tih vrata trenutno opasno po život. Eto pauze da se povrati dah, pomisli.

Pošalji "Tajne hronike 12. deo III" na Facebook Pošalji "Tajne hronike 12. deo III" na Google Pošalji "Tajne hronike 12. deo III" na My Yahoo! Pošalji "Tajne hronike 12. deo III" na Live Pošalji "Tajne hronike 12. deo III" na MySpace Pošalji "Tajne hronike 12. deo III" na Twitter Pošalji "Tajne hronike 12. deo III" na Digg Pošalji "Tajne hronike 12. deo III" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari