Tajne hronike 12. deo II - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Tajne hronike 12. deo II

Oceni ovaj blog
Ma koliko besni u svom gnevu, našao se neko da prepozna i uhvati iskru njihove milosti, jer ona nikad ne gasne, učio ga je posle. Uhvatio ju je u jedino što bi moglo da je sačuva.
Izvor je bio uspravna cev u steni, kroz koju je otada, voda tekla nagore hiljadama godina gradeći tok koji je nama poznat kao obrnuti Šaubergerov vir. Sam Šauberger, iako je poznavao sve vode stare Evrope nikada nje video ovo mesto. Može biti samo da je za njega slutio, a verovatno ga je često i sanjao.
No, taj vir koji bi svaki hidrolog pripisao prirodnom obliku zidova drevnog izvora, baštinio je veliko delo.
Delo koje nije imalo počinioca.
To je učinilo ovo mesto jednim od najsvetijih hramova stare istorije.
Osim tog dela, ništa mu nije ostalo u sećanju na učitelja. Bilo bi previše, pomisli.
I samo to ga je učinilo učenikom.
Nad ovom kriptom, danas je velika, diljem sveta poznata crkva, veličajući već šta crkve danas obično veličaju. Zbog Vode, koja na ovom mestu sažima skoro sve kroz šta su drevni prolazili, na trenutke svoje burne istorije, crkva je izlazila na glas, kao mesto isceljenja, naravno verom i voljom sveca posvećenog joj. Amen.
Bila je to prostorija do polovine potopljena. Ustvari, iznad površine vode uzdizao se samo mali kameni podest, na kom je sa desne strane stajala jedna stara relikvija, koja ga je još podsećala na davno potonule snove drevnih, a izvor je bio pored njega sa leve strane miran i dubok. Voda je bešumno i bez ijednog vtloga izvirala iz naoko nepravilne prirodom oblikovane jame na dnu kripte.To je bio sve. Na slučajnog posmatrača, ništa na ovom mestu ne bi ostavilo utisak. Jedan od najmočnijih još uvek živih izvora Vode skrivao se i za svoje uobičajenosti. Ako bi neko od arheologa, nekim čudom i stigao do kripte, verovatno ne bi uočio ništa nauci vredno, jer „ono što je vredno, oči uglavnom ne vide“.
- Pa bile one i oči nauke - reče tiho. Glas zašumi u drevnoj tišini na kratko pa utihnu.
Prilazio je izvoru polako utapajući i poslednji atom individualnosti sinjora kome retko ko zna ime, ali svi ga znaju još odavno. Konačno ušavši u njega, polako je iz sećanja svih koji su ga znali iščezavalo i ono malo pomisli na to, ko je bio on.
Zaborav i kraj vremena su isto, učen je, a skoro sve što preostane, ispere Voda kao što pere i sve drugo.
Tonući polako prema viru, sve što je još pripadalo sinjoru u tom bezvremenlju, jednostavno je Voda oprala.
Ono što je ostalo, bila je esencija pomisli, osećanja, iskustava i učinjenih dela, tokom poslednjih skoro pet hiljada godina.
Bez imena.
Ničijih.
Taložila se pred milošću Velikih.
Otvorene kao četiri karte, sred vira, vrtele su se tekovine jednog proteklog života. Naravno, ništa nije ostalo skriveno.
Da se ovo dešavalo u nekom trenutku vremena, onog venecijanskog predvečerja, bilo bi to i vreme predvečerja u dalekoj Šumi i neko bi u tom času, osetio tugu nad tugama, ali koliko je bilo u njegovoj moći, on to ne bi dozvolio.
Ipak na kartama su se videle i dve sestre koje strepe i od same pomisli. To je pak podstaklo njihovu strepnju, same negde pod stoletnim stablima.
Vir se vrteo, to mu je i manir uostalom.
Namere učinjenih dela kao i one neučinjenih.
Teško kamenje zakona brižljivo komad po komad uzidano u životnu stazu, ali isto tako i ono odbačeno.
More suza, što tuge, što radosti.
Kao pučina širok horizont spoznaje, ali i sve ono iza njega.
Samo zato, što je to što jeste, nije ni stalo ni potonulo.
Sila, oblika crnog orla (u tradiciji hopi indijanaca), koja uvek nazoči ovakvim događajima nervozno se promeškolji na svom mestu
Još jedan krug.
Dela počinjena i nameravana:
Da zaštiti, ne da ugrozi, da stvara, ne da uništi,
Put prevaljen i neprevaljen
Da prti, ne da zatrpava, da istraje ne da odustane,
Narav ispoljena i skrivena
Da voli, ne da mrzi, da uteši, ne da unizi
Um svestan i nesvestan
Da prosveti, ne da zaglupljuje, da razjasni, ne da zamagljuje.
Sad je već bilo izvesnije da će izdržati još jedan krug, a da ne potonu.
Orao uvide suštinu, rzočarano raširi krila i odlete.
Uvidevši to kao dobar znak, vir obrnu smer.
Iskonska snaga spoznaje smisla i ishodišta.
Bespogovorna zaštita za njih dve.
Stameni oslonac prihvaćenih zakona.
Nepokolebljiva namera da se sukobi sa nadolazećim zlom.
Usledio je potom još jedan krug, pa još jedan, sve brže i brže.
Izvor je bio pun skoro potpuno čiste vode, ono što nazvah milost Velikih beše, jedan toliko mali deo njihove snage, da se mogao uočiti samo pouzdanom spoznajom da je tu, ničim više. Ipak ta snaga beše ogromna. Vir se vrteo neverovatnom brzinom. Tad, isprva jedva primetno, a potom sve jasnije, oko onoga što Voda nije oprala i što orlu ovog puta nije bilo namenjeno, nastajala je jedna tanka opna. Bila je to opna koju svaki čovek jako dobro zna. Čitavog života gleda samo kroz nju, a samo retki mogu da je vide. Opna koja razdvaja unutrašnji svet od spoljašnjeg, subjekat od objekta, svet po sebi od sveta za sebe.
Odmah potom, negde na sredini opnaste tvorevine još uvek izdužene silama vira, koji je već p usporavao, zaiskrila se sitna srebrna iskra individualne svesti. Skupna tačka, rekao bi jedan stari indijanac.
Osvestio se, rekli bismo.
A od čega je uopšte ta opna, zapita se.
A od čega bi mogla da bude stvorena u skoro potpuno čistoj vodi?
Ni od čega, ona je jedna obmana, jer ne može se povuči granica između dve stvari koje su jedno te isto. Obmana, prva na životnom putu svakog zemaljskog stvora.Takav je zakon, a ti imaš ceo život pred sobom da se uveriš u to.
Naravno, ali sad me čeka gomila stvari koje treba obavim, a koliko znam nemam baš mnogo vremena.
Prvo se treba skloniti odavde.

Pošalji "Tajne hronike 12. deo II" na Facebook Pošalji "Tajne hronike 12. deo II" na Google Pošalji "Tajne hronike 12. deo II" na My Yahoo! Pošalji "Tajne hronike 12. deo II" na Live Pošalji "Tajne hronike 12. deo II" na MySpace Pošalji "Tajne hronike 12. deo II" na Twitter Pošalji "Tajne hronike 12. deo II" na Digg Pošalji "Tajne hronike 12. deo II" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari