TAJNE HRONIKE 11. DEO
http://forum.krstarica.com/entry.php/25498-TAJNE-HRONIKE-10.-deo
Biblioteka u sklopu penthausa smeštenog na trideset i trećem spratu zgrade, u „Hogwarts street-u“, bila je slabo osvetljena. Nešto malo svetla dopiralo je iz kamina, dok je „Tiffany“ lampa koja je stajala na pozlaćenom stočiću iz 18. veka, tik uz kožnu fotelju u art deko stilu, davala taman toliko svetla da fotelja bude funkcionalna za čitanje. Ali Adeptus večeras nije čitao, goreo je „Captain Black“ i pio se Porto. Vazduh je mirisao slatkasto i nazirala se fina nota Saint Laurent-ovog „Opium-a“. Sve se odvijalo po planu i mogao je da uživa. Divio se samom sebi, i u neku ruku sažaljevao one spodobe. Kakvi jadnici! Mislio je. Dali su život za večnost a sada ništa od toga. Usne mu se izviše u zloban osmeh i on podiže čašu po kojoj je kružila tamnocrvena tečnost. Najpre usledi susret sa nozdrvama a zatim tečnost ispuni usnu duplju. Uživao je u vinu, a onda se vratio retrospekciji paklenog plana i još jednom dozvolio egu da nabuja.
Adeptus je dobrih petnaest godina bio specijalni agent odeljenja za paranormalna istraživanja i imao je pristup gotovo svim poverljivm dokumentima sa oznakom Ultra. Bila je to njegova velika prednost, jer oružje dvadeset i prvog veka nije nuklearna bojeva glava, već informacija. Adeptusu je bilo jasno da je sa starim vremenima svršeno i da je za uspeh potrebno malo više od puke magije.
Još jednom je, u glavi, pretrčao nekoliko mogućih scenarija, kako bi se uverio da nigde nije pogrešio i kako bi i naredni potezi bili jednako efikasni. Osećaj zadovoljstva je samo pojačavao Porto koji je grejao poput Galicijskog sunca. Adeptus zavrti čašu sa kratkom nožicom i prinese je svetlu, ali umesto da uživa u boji i teksturi, pogled mu zastade na prstenu koji je nosio na malom prstu desne ruke. Elipsasti srebrni prsten ukrašen lapis lazulijem i koralom beše poklon iz nekog drugog života. Poklon mogulskog Cara Sulejmana II svom odvažnom vojskovođi. Misli mu odlutaše u noć koja je u mnogome odredila dalji tok njegovog života...
Pala je još jedna palata. Još jedan Radža je ostao bez prestola. Čitavo Carstvo je buktalo u panici, šaputalo se- stvarane su legende o Sulejmanovom plaćeniku koji je došao ni otkuda, i za samo nekoliko nedelja osvojio više nego svi drugi Moguli zajedno, u čitavoj prethodnoj deceniji. Kružile su glasine da je vojskovođa sklopio pakt sa Šejtanom, pa su čak i Persijanci zazirali od njega. Vojskovođa se nije obazirao na glasine, stajao je na balkonu palate zagledan u daljinu. Svežina noći i lagani povetarac su mu pomagali da razbistri um nakon bitke. Imao je sve, a ipak mu je nešto nedostajalo- žudeo je za starim vremenima. Najednom, bez ikakve najave, vetar se pojača i pomeri kićanku na njegovoj sablji, već sledećeg trenutka na kamenu ogradu balkona sleti prelepa bela sova. Sablja poleti kroz vazduh i preseče brokatnu draperiju, a vojskovođa se okrete i uđe u odaje. Iza njega se stvori žena zift crne kose uvijena u brokat.
“Čekao sam te.”
“Znam brate.”
Vojskovođa zastade i ugrize se za usnu. “Nisam ti brat!”
„Od istog smo oca i majke“
„Šta to menja?“ vojskovođa se okrete.
„Ništa.“ Reče ona, a brokatna draperija sklizne na pod, otkrivši njeno savršeno telo...
Te noći su dva tela i dve duše buktale u požudi i strasti... Oluja je besnela oko palate... Vetar je dodirnuo zemlju i podigao prašinu, zauvek promenivši krajolik, a zemlja učini da vetar zauvek u sebi nosi deo nje. Elementi su se spojili i zauvek promenili...
Pre nego je svanulo, oluja je prestala, žena je uzela oblik sove i odletela, a vojskovođa ostade sam, smrskan bolom i rečima na rastanku. „Mi smo nebo i zemlja brate.“
Adeptus je i dalje sedeo u fotelji do kamina, ali sada u vidno izmenjenom raspoloženju. Besno je bacio čašu i staklo se razletelo po čitavoj biblioteci, dok se crvena tečnost slivala niz police, ne štedeći ni knjige. Zatim je izašao na balkon i popeo se na uzanu ogradu od kovanog gvožđa. Raširio je ruke i zažmurio, nehajući za ponor pred njim. Nebo se zacrnelo i iz oblaka u daljini poče da seva kao da se sprema oluja. Adeptus je i ove noći žudeo, kao i te davne 1556., ali ovaj put za osvetom. U „Industriji“ je ostavio pečat gospodara elemenata i znao je da će ga vampiri, željni osvete, pratiti sa apetitom. Progutali su mamac i do sada su već sigurno bili na pola puta do šume.
Nastaviće se...
