TAJNE HRONIKE 6. DEO
Link do prethodnog dela:
http://forum.krstarica.com/entry.php/25413-TAJNE-HRONIKE-5-ti-deo
„INDUSTRIJA“
„Grad anđela“, kako to licemerno zvuči- pomisli čovek sa ogromnom teglom ispod miške.
Gazio je sigurnim korakom, ostavljajući za sobom natkriveni plato napuštenog industrijskog kompleksa. Kada je izašao na čistinu, kiša ponovo poče udarati po njegovoj obrijanoj glavi. On podiže kragnu i ubrza...
Nakon stotinak metara naiđe na raskrsnicu, i tu skrene prateći prugu koja se završavala negde iza zarđale klizne kapije skladišta. Prišao je oronuloj građevini sa bočne strane, popeo se na rampu i tu našao zaklon od kiše, ispod nadstrešnice od limenih tabli. Na trenutak podiže pogled ka kameri u gornjem levom uglu, a zatim poče frenetično udarati šakom u masivna metalna vrata. Sekundu kasnije začu se struganje metala i u visini njegovih očiju na vratima se pojavi otvor veličine poveće pesnice.
„Šta ti treba?“ upita ga bariton.
„Došao sam da ti pročitam auru.“
„Da čujem?“
„Tvoja aura je večeras na štrafte.“ reče ovaj zakolutavši očima.
Vrata se otvoriše i on stupi u uzani hodnik. Istog momenta oseti kako mu nešto trese utrobu. Nešto što je dolazilo sa druge strane hodnika.
Grmalj koji mu je otvorio beše obučen u lateks od glave do pete. Iza crne maske su se mogle videti samo usne i dva zakrvavljena oka. Čovek sa teglom krene niz hodnik... Što je dublje zalazio, to je nemir u stomaku bio izraženiji.... Na kraju hodnika ga dočekaše još jedna vrata. On na trenutak zastade, a onda ih otvori... Jebeni vampiri.
Sa druge strane ga dočekaše laseri, strobovi i ta jebeno razarajuća muzika. Svuda okolo samo lateks i sajber gotik. Maske, naočare, filteri, dredovi, platforme, gospodarice i robovi... Jebeni vampiri. Ponovi u sebi. Jebeni klub.
Klub koji zvanično ne postoji. Tako je bar za normalce. Ipak u određenim krugovima se zna za „Industriju“... U vampirskim krugovima naravno.
Dok se probijao kroz masu sekli su ga pogledi ali mu to nije smetalo, nije prvi put ovde. U klubu je bio sigurniji nego bilo gde na planeti. Barem je tako do sada bilo. U svakom slučaju ovo je bio neodložan posao, a tegla je bivala sve teža. Minut kasnije sedeo je u VIP sobi na spratu iz koje se mogao videti ceo klub...
„Znao sam da ćeš doći... Još uvek mogu da te namirišem Adept.“ Reče prepotentno spodoba iz senke.
„Ne moraš da me potsećaš.“ Odvrati Adeptus otpivši gutljaj Tuborga.
„Pa reci mi onda šta rade one veštice, čuo sam da te traže?“ rugala se spodoba.
Adeptus ga samo pogleda, a spodoba se zlobno nasmeja.
„Što se odmah ljutiš?“
„Završimo sa ovim, žurim.“
„Ccc... Nikad nisi znao da se zabavljaš. Dobro, pređimo na posao.“
Spodoba ustade i dalje ne izlazeći na svetlo, priđe tezgi i poče da stavlja paradajz u kesu.
„Kilogram, je l?“
Adeptus samo klimne glavom dajući do znanja da ga nije briga, i isprazni onu flašu Tuborga.
Spodoba odmeri i pruži kesu.
„Izvolte.“
Adeptus je zgrabi i bez reči izađe ostavivši spodobu da samuje u mraku... Zapravo ipak joj je neko pravio društvo... Bio je to tužni panda iz tegle- suvenir sa burnog „letovanja“.
Nešto malo kasnije, sasvim običnu kišovitu noć, uzdrmala je snažna explozija...
Nastaviće se...
