Svi putevi vode u Rim.
Ne daj se zavarati, putnice, jer i ti ces jednog dana tamo otici, ako ne vec sada, sa mnom, onda idi sam.
Nema me. Ni onda, ni sada, ali ce me mozda tad i biti. Nekako,iako sada znam, tada ni necu biti svesna koliko ce mi ushicena doneti jedna setnja ulicama Rima.
Mozda cu setati par sati, par minuta, svejedno je.
I nekako podsvesno cu tragati.
Da, u traganju je kljuc.
Tragacu za jos nekim ko ce mi se pridruziti, jer samoca, divna je stvar, dok se ne okrene protiv tebe.
Setacu i dalje. Mozda par sati, par minuta, svejedno je.
Sve dok, sve dok se on ne pojavi.
Jedan maleni skuter, jedan od onih koji odisu licnoscu cak iako su od metala. Bice tamnozelene boje pomalo izgreban oko tockova. Retrovizori ce biti tako jednostavni, eto, sa pokojom crnom tackom, koje su svedoci vremena. Priblizicu mu se, i osetiti blag miris prasine, dovoljno da mi skreni pogled na sediste od tamne koze prostepano bez koncem. Ovaj drazesni skuter je poseban, iako sada znam, a tada toga necu ni biti svesna, on *jeste* poseban, jer se odaziva na poziv, i pokaze ti se samo,ali samo, ukoliko on to zeli. Ja cu ga, recimo, naci naslonjenog na jednu prekrasnu izduzenu svetiljku, na kaldrmi, posle kise, kada se moze osetiti onaj zivi miris sveze zemlje, a onda, onda, ni od kuda, polje skakavaca ce se oglasiti, a pre nego sto shvatim ja cu sedeti na skuteru.
Mozda to i jeste avantura, kad odbacis svu etiku i moral na trenutak, i tad, ali samo tad, dopustis da te hedonizam obuzme?
I pre nego sto shvatim,otvoricu prasnjavi pretinac i uzeti kljuceve.
Nema veze sto ne znam da vozim, taj moj drazesni saputnik i ja cemo krenuti. I za divno cudo,pored sveg zvuka koji on proizvodi, bicemo neprimetni.
Da li cu ja voditi put ili on, svejedno je. Bitan je pogled. I maleni most od crvene cigle, i nasumicno zasadjeno drvece velikih krosnji i miris sitne kise. Prestace ta kise uskoro, a pretinac ce se sam otvoriti i ja cu izvaditi naocare od fine plastike.
Nece mi smetati sunce,nece mi smetati ni vetar, tad, oept na trenutak nece me biti.
Mozda ce taj gubitak identita prijati. A uzitak pogleda, mozda, cak jos vise.
I pre nego sto shvatim procicu pored Koloseuma, cisto da sam i dalje svesna da sam u Rimu, i nekako cemo odlutati u ulicicu, pa opet u jos jednu ulicicu, dok ne izadjemo opet na put od kaldrme, samo sada pored svetiljke ce biti mali restoran sa belom nastresnicom na kojoj se vredno skupila kisa. Obican restoran, naizgled, sa ispisanom jednacinom kontinuiteta na tabli. I niko nije primecivao,svi su pili kafu ili sok. A jedan sto,koji je tako nevino bio obasjan suncem, nosio je dve prljave solje na bezkastom stoljnjaku, i on krije neverovatan dar, jedan zaboravljeni kisobran. I opet znam da cu ga uzeti, zejebi moral i etiku, ako se budu iole nazirali do tad. I opet cemo krenuti skuter i ja dalje. Ne obaziruci se, tragamo. Ali ovaj put tragamo za poljima zita, i idemo daleko,ne obaziruci se na vreme, drzavu, pa ni na gorivo u rezervoaru.
A onda bez obzira da li je avgust ili ne osetice se miris lipe, i u tom savrsenom trenutku ja cu rasiriti svoj crveni kisobran i nastaviti da vozim,a uzitak ce me tako omadjijati,da cu vec prelaziti preko onog ciglanog mosta, i kad stignem do svetiljke, u tom sutonu, ona ce se upaliti, jer to je znak.
I polako cu se oprostiti, stavicu kisobran u pretinac zajedno sa kljucevima, mozda ce nekom zatrebati kao one naocare meni,koje cu uvek nositi.
Barem u snu.
Pamti,putnice.
Ne daj se zavarati, putnice, jer i ti ces jednog dana tamo otici, ako ne vec sada, sa mnom, onda idi sam.
Nema me. Ni onda, ni sada, ali ce me mozda tad i biti. Nekako,iako sada znam, tada ni necu biti svesna koliko ce mi ushicena doneti jedna setnja ulicama Rima.
Mozda cu setati par sati, par minuta, svejedno je.
I nekako podsvesno cu tragati.
Da, u traganju je kljuc.
Tragacu za jos nekim ko ce mi se pridruziti, jer samoca, divna je stvar, dok se ne okrene protiv tebe.
Setacu i dalje. Mozda par sati, par minuta, svejedno je.
Sve dok, sve dok se on ne pojavi.
Jedan maleni skuter, jedan od onih koji odisu licnoscu cak iako su od metala. Bice tamnozelene boje pomalo izgreban oko tockova. Retrovizori ce biti tako jednostavni, eto, sa pokojom crnom tackom, koje su svedoci vremena. Priblizicu mu se, i osetiti blag miris prasine, dovoljno da mi skreni pogled na sediste od tamne koze prostepano bez koncem. Ovaj drazesni skuter je poseban, iako sada znam, a tada toga necu ni biti svesna, on *jeste* poseban, jer se odaziva na poziv, i pokaze ti se samo,ali samo, ukoliko on to zeli. Ja cu ga, recimo, naci naslonjenog na jednu prekrasnu izduzenu svetiljku, na kaldrmi, posle kise, kada se moze osetiti onaj zivi miris sveze zemlje, a onda, onda, ni od kuda, polje skakavaca ce se oglasiti, a pre nego sto shvatim ja cu sedeti na skuteru.
Mozda to i jeste avantura, kad odbacis svu etiku i moral na trenutak, i tad, ali samo tad, dopustis da te hedonizam obuzme?
I pre nego sto shvatim,otvoricu prasnjavi pretinac i uzeti kljuceve.
Nema veze sto ne znam da vozim, taj moj drazesni saputnik i ja cemo krenuti. I za divno cudo,pored sveg zvuka koji on proizvodi, bicemo neprimetni.
Da li cu ja voditi put ili on, svejedno je. Bitan je pogled. I maleni most od crvene cigle, i nasumicno zasadjeno drvece velikih krosnji i miris sitne kise. Prestace ta kise uskoro, a pretinac ce se sam otvoriti i ja cu izvaditi naocare od fine plastike.
Nece mi smetati sunce,nece mi smetati ni vetar, tad, oept na trenutak nece me biti.
Mozda ce taj gubitak identita prijati. A uzitak pogleda, mozda, cak jos vise.
I pre nego sto shvatim procicu pored Koloseuma, cisto da sam i dalje svesna da sam u Rimu, i nekako cemo odlutati u ulicicu, pa opet u jos jednu ulicicu, dok ne izadjemo opet na put od kaldrme, samo sada pored svetiljke ce biti mali restoran sa belom nastresnicom na kojoj se vredno skupila kisa. Obican restoran, naizgled, sa ispisanom jednacinom kontinuiteta na tabli. I niko nije primecivao,svi su pili kafu ili sok. A jedan sto,koji je tako nevino bio obasjan suncem, nosio je dve prljave solje na bezkastom stoljnjaku, i on krije neverovatan dar, jedan zaboravljeni kisobran. I opet znam da cu ga uzeti, zejebi moral i etiku, ako se budu iole nazirali do tad. I opet cemo krenuti skuter i ja dalje. Ne obaziruci se, tragamo. Ali ovaj put tragamo za poljima zita, i idemo daleko,ne obaziruci se na vreme, drzavu, pa ni na gorivo u rezervoaru.
A onda bez obzira da li je avgust ili ne osetice se miris lipe, i u tom savrsenom trenutku ja cu rasiriti svoj crveni kisobran i nastaviti da vozim,a uzitak ce me tako omadjijati,da cu vec prelaziti preko onog ciglanog mosta, i kad stignem do svetiljke, u tom sutonu, ona ce se upaliti, jer to je znak.
I polako cu se oprostiti, stavicu kisobran u pretinac zajedno sa kljucevima, mozda ce nekom zatrebati kao one naocare meni,koje cu uvek nositi.
Barem u snu.
Pamti,putnice.