- Eh, ta Morgana. – jadikovao je glasno, iako nikog nije bilo u blizini.
To mu nije smetalo. U posledne vreme bio je skoro uvek loše volje.
prethodni nastavci:
http://forum.krstarica.com/entry.php...HRONIKE-1.-deo
http://forum.krstarica.com/entry.php...HRONIKE-2.-DEO
http://forum.krstarica.com/entry.php...HRONIKE-3.-deo
- A lepo mi je tetka govorila, da se manem veštica. Zašto lepo ne izučiš za sveštenika, govorila je, kao i otac ti? E baš zato, ludo matora.
Osećao je kako ga obuzima jed, prekriva poput toplog i vlažnog vetra sa koviljskog rita.
- Ej Morgana, iskopaću ti oba oka, ma krvi ću ti se napiti. – i tu naglo ućuta preplašen svojim rečima. Otkud mi tolika hrabrost, pomisli nakratko, ali sigurno niko nije čuo.
- Da, sad bih lepo imao svoju parohiju, negde u Banatu recimo, malu kuću, miran i sređen život, a ne ovo. - nepogrešivi instinkt vratio ga je sigurnijim temama. Jeda i žuči mu ipak nije manjkalo.
- Da, al’ on je ’teo magiju, on je ’teo moć. Njemu nikad dosta lofranja. Evo gde me je to dovelo. Uskoro će mrak, a ’di ćeš glavu skloniti debilu. Ne zna se šta je ovde gore, da l’ taj ’ladan vetar s planina, dal’ ova užasna omorina il’ ovi glupi galebovi. E’ a duboka voda na sve strane. Ovde ni ulice nisu normalne.
- Venecija, **** Veneciju, koji ću ja u Veneciji? – drao se na sav glas. Niko nije obraćao pažnju na njega, a bio je umoran i gladan, kao što to odavno nije bio, ipak, odgovor na pitanje znao je jako dobro.
Zapravo to je najbolje znao.
Da uopšte postoji neko, ko bi smeo da ga natera čak u Veneciju, donedavna bi odricao na sav glas i pred svima. Kad se pak, ispostavilo, da taj neko itekako postoji i da je to Morgana, nije se mnogo iznenadio, a još manje je komentarisao. Ipak, znao je, da li za utehu, ili na još goru bedu, da bi se na tako dalek put odvažio, zarad samo jedne jedine osobe, a o tome ne bi smeo da zucne ni pred svojom smrti.
To je znao bolje, nego kako se zove.
- Rekla je, nađi ga. ’Di da ga nađem veštičaro. Što nis’ došla malo sama da ga tražiš? Po Veneciji. Kako ovde da ga nađem? Vi’š ti koji’ tu likova ima? Pa ovde nem’ niko normalan.- stajao je na basamku u kapiji jedne stare kuće i vikao koliko ga grlo nosi.
Duboko pročelje ukrašeno prelepim figurinama odjekivalo je od njegovog graktanja i zanovetanja, a ljudi ,uglavnom turisti, su prolazili pored njega ne poklanjajući mu ni zera pažnje. Senke su bivale sve duže.
Razlog njegovog jadnog raspoloženja ili bar njegov neposredni povod, sedeo je sam za malim stolom kafea „la Madonetta“, na samoj obali kanala, u blizini istoimenog mosta.
Tog vedrog i naoko mirnog letnjeg popodneva s kraja avgusta, bonacu nad Grande kanalom, svežila je ugodna Tramontana, noseći tek malo studi sa dalekih Alpa, podcrtavajući poodmaklo leto, i ko zna šta sve ne još.
„Kiša mora pasti,
zima mora doći,
ali ljubav naša...“ – pevušio je jedva čujno.
Da je ko obratio pažnju, učinilo bi mu se možda, da sa njim za stolom sedi još neko, ali danas nema više takvih posmatrača.
To mu nije smetalo. U posledne vreme bio je skoro uvek loše volje.
prethodni nastavci:
http://forum.krstarica.com/entry.php...HRONIKE-1.-deo
http://forum.krstarica.com/entry.php...HRONIKE-2.-DEO
http://forum.krstarica.com/entry.php...HRONIKE-3.-deo
- A lepo mi je tetka govorila, da se manem veštica. Zašto lepo ne izučiš za sveštenika, govorila je, kao i otac ti? E baš zato, ludo matora.
Osećao je kako ga obuzima jed, prekriva poput toplog i vlažnog vetra sa koviljskog rita.
- Ej Morgana, iskopaću ti oba oka, ma krvi ću ti se napiti. – i tu naglo ućuta preplašen svojim rečima. Otkud mi tolika hrabrost, pomisli nakratko, ali sigurno niko nije čuo.
- Da, sad bih lepo imao svoju parohiju, negde u Banatu recimo, malu kuću, miran i sređen život, a ne ovo. - nepogrešivi instinkt vratio ga je sigurnijim temama. Jeda i žuči mu ipak nije manjkalo.
- Da, al’ on je ’teo magiju, on je ’teo moć. Njemu nikad dosta lofranja. Evo gde me je to dovelo. Uskoro će mrak, a ’di ćeš glavu skloniti debilu. Ne zna se šta je ovde gore, da l’ taj ’ladan vetar s planina, dal’ ova užasna omorina il’ ovi glupi galebovi. E’ a duboka voda na sve strane. Ovde ni ulice nisu normalne.
- Venecija, **** Veneciju, koji ću ja u Veneciji? – drao se na sav glas. Niko nije obraćao pažnju na njega, a bio je umoran i gladan, kao što to odavno nije bio, ipak, odgovor na pitanje znao je jako dobro.
Zapravo to je najbolje znao.
Da uopšte postoji neko, ko bi smeo da ga natera čak u Veneciju, donedavna bi odricao na sav glas i pred svima. Kad se pak, ispostavilo, da taj neko itekako postoji i da je to Morgana, nije se mnogo iznenadio, a još manje je komentarisao. Ipak, znao je, da li za utehu, ili na još goru bedu, da bi se na tako dalek put odvažio, zarad samo jedne jedine osobe, a o tome ne bi smeo da zucne ni pred svojom smrti.
To je znao bolje, nego kako se zove.
- Rekla je, nađi ga. ’Di da ga nađem veštičaro. Što nis’ došla malo sama da ga tražiš? Po Veneciji. Kako ovde da ga nađem? Vi’š ti koji’ tu likova ima? Pa ovde nem’ niko normalan.- stajao je na basamku u kapiji jedne stare kuće i vikao koliko ga grlo nosi.
Duboko pročelje ukrašeno prelepim figurinama odjekivalo je od njegovog graktanja i zanovetanja, a ljudi ,uglavnom turisti, su prolazili pored njega ne poklanjajući mu ni zera pažnje. Senke su bivale sve duže.
Razlog njegovog jadnog raspoloženja ili bar njegov neposredni povod, sedeo je sam za malim stolom kafea „la Madonetta“, na samoj obali kanala, u blizini istoimenog mosta.
Tog vedrog i naoko mirnog letnjeg popodneva s kraja avgusta, bonacu nad Grande kanalom, svežila je ugodna Tramontana, noseći tek malo studi sa dalekih Alpa, podcrtavajući poodmaklo leto, i ko zna šta sve ne još.
„Kiša mora pasti,
zima mora doći,
ali ljubav naša...“ – pevušio je jedva čujno.
Da je ko obratio pažnju, učinilo bi mu se možda, da sa njim za stolom sedi još neko, ali danas nema više takvih posmatrača.
