.
Nisam znala kako izgleda i nisam mogla da je primetim.
Nisam je prepoznavala,bila je pritvorna.
U trenucima dok smo spavali i iste snove sanjali,nečujno nam se prikradala.
Obilazila nas je lukavo,vešto.
Kroz neimenovane strepnje se javljala,u razne likove pretvarala da nas obmane,da je ne prepoznamo.
Bila je majstor u prerušavanju,gospodarica maski.
Ulazila je kroz prozor neočekivano,a na vrata nenajavljeno.
Kada bih je osetila kako nečujno stoji iza njih,nepomična,bez daha,na sam moj dodir brave nestajala bi brzinom svetlosti.
Dešavalo se da čak drsko i pozvoni.
Često se predomišljala,dozvoljavala da me hirovito,reklo bi se u zabuni,kao slučajno,poseti..
A onda da korak skrovito zametne i tragove svoje izbriše.
Već sam se navikla na njenu blizinu,kada se prvi put ukazala..zapravo,kada sam je prvi put ugledala u njegovim očima.
Mada mi je on rekao za svoju mučnu prošlost na početku našeg poznanstva,njeno postojanje kao da me nije opterećivalo.
Ako neko nije više prisutan u ovoj dimenziji,stvari na koje bi mogao da utiče čine se kao nemoguća misija.
Kako je svoju prošlost ocenio kao košmarnu,nesrećni ljubavni izbor,njeno postojanje sam prihvatila samo kao informaciju.
Zato sam,nezainteresovana,ignorisala njeno prisustvo.
Naravno,s vremena na vreme bih se pažljivo zagledala u njegove oči i u njegovu dušu.
Tamo nisam primećivala tragove njenog prisustva,a ja sam veoma pažljiva,uz to i analitična osoba.
Sve moje sumnje su nestajale u trenucima kada sam nestajala u zagrljaju širokih ramena,obmotana sigurnošću njegovih čvsrtih ruku.
Njegov zagrljaj je bio gnezdo za mene,nemirnu pticu koja je napustila nebo slobode i sletela na njegov dlan.
Njegov dlan je bio i moj kavez koji sam dobrovoljno prihvatila kao svoj novi dom.
A dlan mu je bio topao....ljubio me nežno,ljubio me je željno i u toj požudi se jasno ocrtavala strast zbog koje je decenijama bio gladan.
Onda se Ona pojavila preda mnom,zanemelom od zaprepašćenja.
Na njenom licu se ogledao jasan užas od ljubomore i pakosti.
Nasmejala se nadmenim grohotom,smehom pobednika.
Kao da sam čula reči za koje nisam bila sigurna da ih je i izgovorila:
„Sada i ti odlaziš u prošlost pout mene..zar si poverovala da se sa mojim odlaskom može nastaviti njegov mrtav život?!“
Oholo me je posmatrala,u pogledu joj je gorela zloba.
A onda se izdigla uznad tla i uz strahovit vetar poletela u visinu,put oblaka..
Izazvala je olujnu kišu i potopila nas dvoje,aktera njene monodrame.
Uz grmljavinu eha kanonade njenih već odslušanih posmrtnih zvona,spojila je nebo i zemlju i nestala u njihovom procepu.
Apokaliptična scena jezive predstave nas je ostavila zaledjenim.
Konačno uspela da naše senke omedji nepremostivom provalijom.
I tada sam u jasnom svetlu videla lice nekoga do koga sam pokušavala da doprem i koga sam želela da volim.
Objekat moje sumorne ljubavi je stajao kao gromom pogodjen,u suznim očima mu je carovala praznina.
Njegova do malopre robustna figura se čudnovato smanjila i telo mu se transformisalo u konturu skrušenog držanja.
Onako bespomoćano,njegovo telo me je podsetilo na napuštenu ljušturu puža.
Iz nje je otišao njen vlasnik i još samo trag skorene sluzi,ovih nemoćnih suza,dokaz su da je nekad ovde živeo čovek.
Bila je u pravu,morala sam da joj priznam....ispred mene je stajao samo prividno živ čovek.
Pružio mi je ruke u očajničkom pokušaju da se odmakne od ivice provalije koja je stajala tik uz nas.
Nisam mu pružila svoje,izmakla sam se..
Ovo je bio trenutak koji je potvrdjivao moju raniju strepnju da ne mogu ništa da učinim za nešto meni nenamenjeno.
Tromo sam se okrenula i zakoračila u poraznu stvarnost.
Okrenula sam se i pogledala ga poslednji put.
Pogled mi je zamrzao sliku,urezanu u sećanje..na njegovim ramenima,poput kandži,bili su grčevito zariveni njeni prsti.
Lice nisam mogla više da joj ugledam,ali bio je to ključni dokaz da se vratila.
Ovo je bio njen konačni povratak koji on nije mogao da izbegne.
Mada znam da se trudio svom snagom i nadčovečanskim naporima,sopstvenu sudbinu niko još nije izbegao.
Susret dve dame nalaže pristojno,damsko ponašanje,ma kako one bile u "sukobu interesa"...ha,ha...
Pozdravila sam je i dobacila sam joj,uz osmeh:
“Pobeda je,ipak,na mojoj strani...mogla sam da te i nevidljivu ugledam,sestro...!“
Ps.For one Woman...in the memory, for 9 july `1o.
...
Nisam znala kako izgleda i nisam mogla da je primetim.
Nisam je prepoznavala,bila je pritvorna.
U trenucima dok smo spavali i iste snove sanjali,nečujno nam se prikradala.
Obilazila nas je lukavo,vešto.
Kroz neimenovane strepnje se javljala,u razne likove pretvarala da nas obmane,da je ne prepoznamo.
Bila je majstor u prerušavanju,gospodarica maski.
Ulazila je kroz prozor neočekivano,a na vrata nenajavljeno.
Kada bih je osetila kako nečujno stoji iza njih,nepomična,bez daha,na sam moj dodir brave nestajala bi brzinom svetlosti.
Dešavalo se da čak drsko i pozvoni.
Često se predomišljala,dozvoljavala da me hirovito,reklo bi se u zabuni,kao slučajno,poseti..
A onda da korak skrovito zametne i tragove svoje izbriše.
Već sam se navikla na njenu blizinu,kada se prvi put ukazala..zapravo,kada sam je prvi put ugledala u njegovim očima.
Mada mi je on rekao za svoju mučnu prošlost na početku našeg poznanstva,njeno postojanje kao da me nije opterećivalo.
Ako neko nije više prisutan u ovoj dimenziji,stvari na koje bi mogao da utiče čine se kao nemoguća misija.
Kako je svoju prošlost ocenio kao košmarnu,nesrećni ljubavni izbor,njeno postojanje sam prihvatila samo kao informaciju.
Zato sam,nezainteresovana,ignorisala njeno prisustvo.
Naravno,s vremena na vreme bih se pažljivo zagledala u njegove oči i u njegovu dušu.
Tamo nisam primećivala tragove njenog prisustva,a ja sam veoma pažljiva,uz to i analitična osoba.
Sve moje sumnje su nestajale u trenucima kada sam nestajala u zagrljaju širokih ramena,obmotana sigurnošću njegovih čvsrtih ruku.
Njegov zagrljaj je bio gnezdo za mene,nemirnu pticu koja je napustila nebo slobode i sletela na njegov dlan.
Njegov dlan je bio i moj kavez koji sam dobrovoljno prihvatila kao svoj novi dom.
A dlan mu je bio topao....ljubio me nežno,ljubio me je željno i u toj požudi se jasno ocrtavala strast zbog koje je decenijama bio gladan.
Onda se Ona pojavila preda mnom,zanemelom od zaprepašćenja.
Na njenom licu se ogledao jasan užas od ljubomore i pakosti.
Nasmejala se nadmenim grohotom,smehom pobednika.
Kao da sam čula reči za koje nisam bila sigurna da ih je i izgovorila:
„Sada i ti odlaziš u prošlost pout mene..zar si poverovala da se sa mojim odlaskom može nastaviti njegov mrtav život?!“
Oholo me je posmatrala,u pogledu joj je gorela zloba.
A onda se izdigla uznad tla i uz strahovit vetar poletela u visinu,put oblaka..
Izazvala je olujnu kišu i potopila nas dvoje,aktera njene monodrame.
Uz grmljavinu eha kanonade njenih već odslušanih posmrtnih zvona,spojila je nebo i zemlju i nestala u njihovom procepu.
Apokaliptična scena jezive predstave nas je ostavila zaledjenim.
Konačno uspela da naše senke omedji nepremostivom provalijom.
I tada sam u jasnom svetlu videla lice nekoga do koga sam pokušavala da doprem i koga sam želela da volim.
Objekat moje sumorne ljubavi je stajao kao gromom pogodjen,u suznim očima mu je carovala praznina.
Njegova do malopre robustna figura se čudnovato smanjila i telo mu se transformisalo u konturu skrušenog držanja.
Onako bespomoćano,njegovo telo me je podsetilo na napuštenu ljušturu puža.
Iz nje je otišao njen vlasnik i još samo trag skorene sluzi,ovih nemoćnih suza,dokaz su da je nekad ovde živeo čovek.
Bila je u pravu,morala sam da joj priznam....ispred mene je stajao samo prividno živ čovek.
Pružio mi je ruke u očajničkom pokušaju da se odmakne od ivice provalije koja je stajala tik uz nas.
Nisam mu pružila svoje,izmakla sam se..
Ovo je bio trenutak koji je potvrdjivao moju raniju strepnju da ne mogu ništa da učinim za nešto meni nenamenjeno.
Tromo sam se okrenula i zakoračila u poraznu stvarnost.
Okrenula sam se i pogledala ga poslednji put.
Pogled mi je zamrzao sliku,urezanu u sećanje..na njegovim ramenima,poput kandži,bili su grčevito zariveni njeni prsti.
Lice nisam mogla više da joj ugledam,ali bio je to ključni dokaz da se vratila.
Ovo je bio njen konačni povratak koji on nije mogao da izbegne.
Mada znam da se trudio svom snagom i nadčovečanskim naporima,sopstvenu sudbinu niko još nije izbegao.
Susret dve dame nalaže pristojno,damsko ponašanje,ma kako one bile u "sukobu interesa"...ha,ha...
Pozdravila sam je i dobacila sam joj,uz osmeh:
“Pobeda je,ipak,na mojoj strani...mogla sam da te i nevidljivu ugledam,sestro...!“
Ps.For one Woman...in the memory, for 9 july `1o.
...
..jer prvi ženski komentar je uvek tvoj.
