Cvetanu sam prvi put sreo na moru. Mi klinci, pri kraju osnovne škole, poslati preko sindikata, pravimo se važni i odrasli. Spazio sam je slučajno, u prolazu, stajala je s nekim tipom, par godina starijim od nje.
-Ovu razglednicu ćemo da pošaljemo mami i tati, a ovu...
Dalje i nisam slušao. Dakle, brat i sestra. Ponosan na svoj zaključak ravan barem Šerloku Holmsu, krenem da se nadjem sa nekim poznanicima. Oni su mi bili simpatični. Ej, javljaju se kući, da roditelji ne brinu.
Sad mi je sve to smešno. Balavci, koji su kod kuće uspeli da nekoliko puta izadju u "grad", ovde koriste veliko, školsko dvorište za izlazak. A, s druge strane, i gde bismo išli? Nikog ne znaš, a sve "interesne sfere" su ti tu, pred nosom. Preko dana se jurcamo po plaži, a uveče po dvorištu. E, da, i menjamo se kada smo "dežurni" tokom obedovanja. To je posebna zanimljivost. Svakog dana - druga spavaona. Tvoj posao je spremanje i raspremanje stola, kao i da uzmeš prazan tanjir od nekog ko je zbrisao supu i da mu ga vratiš sa jelom, dodaš gladnima hleba, i slično. Zato smo se i menjali, ne bi li bili na usluzi "nekom". Slučajno, naravno. Normalno, da ne bi sve bilo idealno, potrudio se neko ko je doneo odluku da se ide po spavaonama i to svakog dana neko drugi ide prvi... Tako je bilo teško pogoditi od prve ko će gde da sedi, pa smo menjali raspored oko stolova u hodu.
Ali, to sve i nema neke velike veze sa ovom pričom. Cvetanu sam sreo i sledeće godine. Uz mali napor sigurno bih se setio i koliko sam puta letovao tamo, ali nešto nisam raspoložen za takvu gimnastiku. A ako se dobro sećam, ona je bila svake godine, kad i ja. Kada sam je tačno upoznao spada u domen amnezije. Čak se ne sećam ni da li sam najpre upoznao njenog brata ili nju... Znam da smo on i ja igrali šah, valjda bili u istoj sobi... U suštini, sve dodje na svoje. Svi se tamo bili na "gomilu", godinama je ista ekipa dolazila, pa je i neizbežno da se kad-tad upoznamo. Ona je imala drugaricu koja je išla u moju školu, i koju sam sretao sledećih godinu dana u školi, da bi posle toga nestala, sigurno se preselivši negde... Pamtim i crvenu majicu, od nekog materijala sličnog najlonu i natpisa "ALL STARS". Sad se setih, trebalo je da se menjamo na par dana, ja njoj da dam koralni lančić, a zauzvrat da dobijem majicu. Jedne godine smo baš bili, onako, bliski. Imao sam super vaspitača. Zamislite čiču od pedesetak godina koji na plažu ode sa deset vaspitanika, vrati se sa šest, sutradan ode sa trojicom, dodje sa njih petnaest... Mi, klinci, žljni baš takve slobode, bili smo predmet zavisti svih ostalih koji nisu bili te sreće. Tako sam i otkrio zadovoljsto ostajanja na plaži u rane večernje sate. Plaža bez mnogo ljudi, tople more, sunce zalazi... I klinci čavrljaju u pesku.
Ne, nismo se muvali. Možda i jesmo, ali od toga ne bi bilo ništa, zbog mog stava o vezama na moru. Pa, ljudi, vratićemo se kući... A kući je nikad nisam sreo u gradu, kao ogromnu većinu vršnjaka!? Nikad nisam saznao gde je izlazila. Ni ona ni njen brat!? Znao sam i gde stanuje, i koji joj je broj telefona, ali, eto...
Jednostavno, pogubili smo se. Klasika, vratiš se s mora, vidiš se sa svojim starim društvom, za par dana zaboraviš sve...
Onda sam je sreo posle nekoliko godina. Isti lik. I stas. Bio sam u nekom ženskom društvu, ona je znala tu moju drugaricu i u prolazu joj je rekla da je nazove. Nije me prepoznala. Ako je ona ostala ista, ja nisam. A možda me "namerno" nije prepoznala. Nisam ni hteo da lupam glavu oko toga. Kada sam je sledeći put sreo, imala je "stomak" i držala nekog tipa pod ruku. Pogledao sam je u deliću sekunde, i pomislio sam:
- Završena karijera.
-Ovu razglednicu ćemo da pošaljemo mami i tati, a ovu...
Dalje i nisam slušao. Dakle, brat i sestra. Ponosan na svoj zaključak ravan barem Šerloku Holmsu, krenem da se nadjem sa nekim poznanicima. Oni su mi bili simpatični. Ej, javljaju se kući, da roditelji ne brinu.
Sad mi je sve to smešno. Balavci, koji su kod kuće uspeli da nekoliko puta izadju u "grad", ovde koriste veliko, školsko dvorište za izlazak. A, s druge strane, i gde bismo išli? Nikog ne znaš, a sve "interesne sfere" su ti tu, pred nosom. Preko dana se jurcamo po plaži, a uveče po dvorištu. E, da, i menjamo se kada smo "dežurni" tokom obedovanja. To je posebna zanimljivost. Svakog dana - druga spavaona. Tvoj posao je spremanje i raspremanje stola, kao i da uzmeš prazan tanjir od nekog ko je zbrisao supu i da mu ga vratiš sa jelom, dodaš gladnima hleba, i slično. Zato smo se i menjali, ne bi li bili na usluzi "nekom". Slučajno, naravno. Normalno, da ne bi sve bilo idealno, potrudio se neko ko je doneo odluku da se ide po spavaonama i to svakog dana neko drugi ide prvi... Tako je bilo teško pogoditi od prve ko će gde da sedi, pa smo menjali raspored oko stolova u hodu.
Ali, to sve i nema neke velike veze sa ovom pričom. Cvetanu sam sreo i sledeće godine. Uz mali napor sigurno bih se setio i koliko sam puta letovao tamo, ali nešto nisam raspoložen za takvu gimnastiku. A ako se dobro sećam, ona je bila svake godine, kad i ja. Kada sam je tačno upoznao spada u domen amnezije. Čak se ne sećam ni da li sam najpre upoznao njenog brata ili nju... Znam da smo on i ja igrali šah, valjda bili u istoj sobi... U suštini, sve dodje na svoje. Svi se tamo bili na "gomilu", godinama je ista ekipa dolazila, pa je i neizbežno da se kad-tad upoznamo. Ona je imala drugaricu koja je išla u moju školu, i koju sam sretao sledećih godinu dana u školi, da bi posle toga nestala, sigurno se preselivši negde... Pamtim i crvenu majicu, od nekog materijala sličnog najlonu i natpisa "ALL STARS". Sad se setih, trebalo je da se menjamo na par dana, ja njoj da dam koralni lančić, a zauzvrat da dobijem majicu. Jedne godine smo baš bili, onako, bliski. Imao sam super vaspitača. Zamislite čiču od pedesetak godina koji na plažu ode sa deset vaspitanika, vrati se sa šest, sutradan ode sa trojicom, dodje sa njih petnaest... Mi, klinci, žljni baš takve slobode, bili smo predmet zavisti svih ostalih koji nisu bili te sreće. Tako sam i otkrio zadovoljsto ostajanja na plaži u rane večernje sate. Plaža bez mnogo ljudi, tople more, sunce zalazi... I klinci čavrljaju u pesku.
Ne, nismo se muvali. Možda i jesmo, ali od toga ne bi bilo ništa, zbog mog stava o vezama na moru. Pa, ljudi, vratićemo se kući... A kući je nikad nisam sreo u gradu, kao ogromnu većinu vršnjaka!? Nikad nisam saznao gde je izlazila. Ni ona ni njen brat!? Znao sam i gde stanuje, i koji joj je broj telefona, ali, eto...
Jednostavno, pogubili smo se. Klasika, vratiš se s mora, vidiš se sa svojim starim društvom, za par dana zaboraviš sve...
Onda sam je sreo posle nekoliko godina. Isti lik. I stas. Bio sam u nekom ženskom društvu, ona je znala tu moju drugaricu i u prolazu joj je rekla da je nazove. Nije me prepoznala. Ako je ona ostala ista, ja nisam. A možda me "namerno" nije prepoznala. Nisam ni hteo da lupam glavu oko toga. Kada sam je sledeći put sreo, imala je "stomak" i držala nekog tipa pod ruku. Pogledao sam je u deliću sekunde, i pomislio sam:
- Završena karijera.
