Moram nešto da kažem - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

smeh

Moram nešto da kažem

Oceni ovaj blog
Pretrčavajući pre neki dan po Forumu, naiđoh slučajno na temu o tome zašto je toliko ljudi danas bez partnera. Bacila sam pogled na razmišljenja (onoliko koliko mi je vreme u tom trenutku dozvoljavalo) i ostade nekako da mi dominira nečije (zaista nemam pojma niti sam obratila pažnju ko je to napisao) po meni filozofsko razmatranje kako je uzrok tome sve veća sebičnost iliti nespremnost pojedinca da svoje "ja" utopi u "mi" na koje je nekoliko kasnijih sagovornika aplaudiralo. Ne ulazim (sasvim namerno, nisam čak ni otišla ponovo na temu, ne znam ni gde se nalazi... ako mi verujete) u to da li su ti ljudi mlađi ili stariji, imaju li iza sebe ili uz sebe potvrdu da su oni drugačiji, gorko ili lepo iskustvo koje bi potkrepilo takvo razmišljenje, ali rekoh da je ono filozofsko, dodala bih i teoretisanje i da nema baš mnogo veze sa istinom. ne ostavljam taj stav na temi, jer mi prvo, treba dosta reči da objasnim svoje razmišljenje, a osim toga nešto i nisam voljna da ulazim u rasprave pošto se ljudi, najčešće vezuju za svoj stav i napad na njega doživljavaju kao atak na njihovu ličnost.
Zašto mislim da se radi o teoretisanju?
Pre svega zato što svaka osoba sa dovoljno godina i dovoljno iskustva vrlo dobro zna da je ono što svako od nas oseća isključivo lični doživljaj i da je jako teško sa sigurnošću tvrditi da znamo šta misli ili oseća neko drugi - pogotovo neki naš poznanik, prijatelj ili imaginarni lik... za kojeg znamo da je bez partnera. Stoga verujem da su osobe sa dovoljno takvog saznanja istovremeno i dovoljno oprezne u izricanju ovakvih procena i iznošenju stava kako je neko sam zato što je, narodskim jezikom rečeno - sebičan i nespreman da se emotivno i potpuno prepusti nekoj vezi.
Dalje, verujem da se radi o pukom teoretisanju i zato što ljudi koji su osetili ili osećaju ljubav i predanost nekome - jako dobro znaju da (fizički) biti u vezi ne znači uvek i imati partnera. Na žalost, to vrlo često ne ide jedno sa drugim, već ljudi ostaju "u vezi" i zove se da "imaju partnera" velikim delom i iz straha od samoće i osude upravo ovakvih teoretičara - koji su spremni da vam objasne kako je uzrok vaše samoće to što ste sebični, nespremni da se punim srcem upustite u neku vezu, da suviše volite sebe da biste voleli i nekog drugog.
Osim toga, čak i kada bismo tako posmatrali stvari i kada bi neko nekim slučajem uspeo da mi dokaže da ljudi koje ja poznajem nisu "reprezentativni uzorak" već izuzeci i da je najveća većina "samaca" zaista sebična i sama zato što odbija da svoje "ja" utopi u "mi" - nikada ne bih smela da iznesem opštu tezu da je to - pravilo. Ne bi bilo fer prema onim "netipičnim" koje je život ostavio bez partnera po nekom svom pravilu ili samo zato što su isuviše posebni i dragoceni da bi to neko uspeo da prepozna.
Ako isključim sebe (iako pripadam navedenoj kategoriji i u svojim godinama mislim da sa pravom dopuštam sebi da verujem kako sam najmanje sama zato što sam sebična ili nespremna da dopustim ljubavi da mi napravi dar-mar u životu), prva asocijacija na "nemanje partnera" su mi dve bliske, jako drage prijateljice, međusobno ne baš slične (ni ne poznaju se, ako je to uopšte važno) i svaka od njih je sve, samo ne neemotivna i nespremna da se upusti u vezu sa nekim ko bi toga bio vredan. Možda je ključ upravo u tome? Obe su pametne, obrazovane, samostalne, lepe na sopstveni način, plene i pojavom i onim što iz njih zrači i onim što izgovore i obe su tople, pune emocija, krasi ih mnogo divnih osobina i sposobne su da vole. Jedna mi je duhovito ispričala kako se njeni izlasci i susreti sa nekim "nameštenim" tipovima sa kojima bi, po mišljenju nekih prijatelja, kao, trebalo da se zbliži, svedu na pitanja tipa: "Zašto se ne farbaš u plavo, ne nosiš štikle i više ne šminkaš?" Najpametniji odgovor je onaj koji i dobiju: "A zašto ti ne izlaziš sa našminkanom plavušom na štiklama?"
Ako pogledate oko sebe, videćete gomilu nabildovanih ošišanih/izbrijanih likova koji, kopirajći jedni druge, hodaju kao oni likovi iz crtanih, raširenih nogu i ruku. Na strnu sad to da li je to meni ili nekom drugom lepo ili ne... ali postaviću pitanje: Kakav je to čovek i šta očekivati od njega kada se toliko trudi da liči na druge? Isto važi i za devojke (da se ne ponavljam).
U toj masi je gomila parova koji se isto tako trude da liče jedni na druge. Da li stvarno neko veruje da su oni ti koji "imaju partnera"?!
Ako odemo na malo starije generacije... one koje su mi bliskije... koje su umesto da završavaju škole i počinju sopstvene živote, godinama živeli sa jediom idejom da nekako prežive ratove, nemaštinu, "tranziciju", otimanje... i u svemu tome nisu stigli da se bave sopstvenim životom, sopstvenim emocijama pomućenim saosećanjem i strahom za svim onim bliskim i manje bliskim ljudima koji su prošli mnogo gore - ne treba mnogo ni objašnjavati zašto je toliko pojedinaca među njima.
Uz sve navedeno je mnogo više onoga što je teško nabrojati. Nekada je to i prost splet okolnosti a ne nesposobnost da se voli ili prepusti ljubavi. I zato mislim da onakvu tezu može da postavi samo neko ko nije razmišljao i nije se udubljivao u problematiku o kojoj tako "stručno" govori.
Da li neko zna koliko je muževa koji čitav život sopstveno nezadovoljstvo sobom "leče" prolazeći kroz tuđe krevete i uredno se vraćajući kući: svojoj ženi i deci? Da li neko ima podatak o tome koliko je žena koje ni ne naslućuju šta se dešava ili pouzdano znaju, ali ništa ne čine da bi svoj život promenile? Da li neko vodi evidenciju o tome koliko je žena koje zapostavljeju porodicu i muževe zarad zadovoljavanja sopstvenog, iznenada probuđenog ega? I muževa koji su nesrećni i ne snalaze se u novoj ulozi? Da li se "zove" da "ima partnera" neko ko je u učmalom, dosadnom braku gde dvoje ljudi doslovce kinje jedno drugo, ali su nespremni da krenu iz početka? Ili, jednostavno, to i ne žele?
Biti sam nije ni malo jednostavno. Ali, treba i znati biti sam. Iz sopstvenog iskustva, tvrdim da se to uči. I znam, sigurna sam, da tek kad naučimo da budemo sami i ne plašimo se samoće - možemo biti potpuno spremni i sposobni da se prepustimo sopstvenim emocijama i zaista uživamo u utopljavanju "ja" u "mi" zadržavajući sve ono što je najvrednije u tom našem "ja".

Pošalji "Moram nešto da kažem" na Facebook Pošalji "Moram nešto da kažem" na Google Pošalji "Moram nešto da kažem" na My Yahoo! Pošalji "Moram nešto da kažem" na Live Pošalji "Moram nešto da kažem" na MySpace Pošalji "Moram nešto da kažem" na Twitter Pošalji "Moram nešto da kažem" na Digg Pošalji "Moram nešto da kažem" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. sirijus49 (avatar)
    Tema ti je vrlo kompleksna. Iz iskustva znam da kad sam imao i 24 godine (što bi se reklo formiran čovek) sad kad se vartim u to doba vidim da sam bio "mlad i zelen"!
    U odnosu dvoje ljudi ne postoji nikakv napredak ako nema kompromisa, ne postoji dvoje koji iz bilo kog razloga neće doći u "sukob mišljenja", a to su momenti kada se događaju odlučujuće stvari (na žalost uvek su neke bezazlene) za nastavak "zajedništva", Ako tu nema realnog raščlanjivanja situacije i nema kompromisa u pravom smislu onda na takvoj vezi ostaje ožiljak koji definitivno u sledećoj situaciji postaje prisutan i pomaže pravljenju drugog ožiljka. Tako se ona početna "ljubav" kod mladih ljudi (što je u stvari strast, koja treba vremenom da preraste u ljubav) pretvara u prćutno nepodnošenje, a odatle i sve drugo, pa i do konačnog razlaza, a samim tim i "nepoverenja i straha" u sledeću vezu!
    To je moj stav (bar iz mog iskustva) na tu tvoju temu!!
  2. luna-luna (avatar)
    Uz sve navedeno je mnogo više onoga što je teško nabrojati. Nekada je to i prost splet okolnosti a ne nesposobnost da se voli ili prepusti ljubavi. I zato mislim da onakvu tezu može da postavi samo neko ko nije razmišljao i nije se udubljivao u problematiku o kojoj tako "stručno" govori.
    Da li neko zna koliko je muževa koji čitav život sopstveno nezadovoljstvo sobom "leče" prolazeći kroz tuđe krevete i uredno se vraćajući kući: svojoj ženi i deci? Da li neko ima podatak o tome koliko je žena koje ni ne naslućuju šta se dešava ili pouzdano znaju, ali ništa ne čine da bi svoj život promenile? Da li neko vodi evidenciju o tome koliko je žena koje zapostavljeju porodicu i muževe zarad zadovoljavanja sopstvenog, iznenada probuđenog ega? I muževa koji su nesrećni i ne snalaze se u novoj ulozi? Da li se "zove" da "ima partnera" neko ko je u učmalom, dosadnom braku gde dvoje ljudi doslovce kinje jedno drugo, ali su nespremni da krenu iz početka? Ili, jednostavno, to i ne žele?
    Biti sam nije ni malo jednostavno. Ali, treba i znati biti sam. Iz sopstvenog iskustva, tvrdim da se to uči. I znam, sigurna sam, da tek kad naučimo da budemo sami i ne plašimo se samoće - možemo biti potpuno spremni i sposobni da se prepustimo sopstvenim emocijama i zaista uživamo u utopljavanju "ja" u "mi" zadržavajući sve ono što je najvrednije u tom našem "ja".


    Procitala sam ceo tekst...a ovo sto citiram tebe je sustina price....mislim da je mnogo teze biti sam a biti u vezi, nego biti sam, bez partnera....puno ljudi koje znam zive bas tako...zasto neki ljudi na sve pristaju, ne znam...ali to je njihov izbor i njihova stvar....slazem se sa tobom da je bolje biti sam nego u nekoj vezi koja nije kvalitetna....i ne mislim da su ljudi koji su sami sebicni...naprotiv....oni teze da ostvare kvalitetnu vezu i ne pristaju na to da se zadovoljavaju mrvicama....
  3. smeh (avatar)
    Citat Original postavio sirijus49
    Tema ti je vrlo kompleksna. Iz iskustva znam da kad sam imao i 24 godine (što bi se reklo formiran čovek) sad kad se vartim u to doba vidim da sam bio "mlad i zelen"!
    U odnosu dvoje ljudi ne postoji nikakv napredak ako nema kompromisa, ne postoji dvoje koji iz bilo kog razloga neće doći u "sukob mišljenja", a to su momenti kada se događaju odlučujuće stvari (na žalost uvek su neke bezazlene) za nastavak "zajedništva", Ako tu nema realnog raščlanjivanja situacije i nema kompromisa u pravom smislu onda na takvoj vezi ostaje ožiljak koji definitivno u sledećoj situaciji postaje prisutan i pomaže pravljenju drugog ožiljka. Tako se ona početna "ljubav" kod mladih ljudi (što je u stvari strast, koja treba vremenom da preraste u ljubav) pretvara u prćutno nepodnošenje, a odatle i sve drugo, pa i do konačnog razlaza, a samim tim i "nepoverenja i straha" u sledeću vezu!
    To je moj stav (bar iz mog iskustva) na tu tvoju temu!!
    Slažem se da je tema kompleksna.
    Možda je naslov trebao biti nešto tipa "Zašto mislim da sam sama" Ili "Nisam sama zato što sam sebična" , ali bih rekla da smo se razumeli. Univerzalnog razloga, kao i za toliko toga u životu - nema.
    Što se tiče uspešnog i pravog odnosa dvoje ljudi... uh . To je tek kompleksna tema!
    Neki ljudi se prosto nađu i pronađu, neki svoju vezu grade i izgrađuju, neki se razumeju u dušu, neki se ne razumeju ali prihvataju da je onaj drugi takav... I da ne nabrajam - nemoguće je ništa ne propustiti.
    Ne osporavajući tvoje mišljenje po pitanju nepoverenja i straha, moram da izesem svoje koje se malo razlikuje. Verujem da svega toga ima, ali mislim da smo jednu vezu zaista, suštinski završili onda kada se "oporavimo" i od posledica. I kada više ne razmišljamo unazad, već smo potpuno slobodni i sposobni da se predamo nekim novim osećajima. A to se ne poklapa uvek sa momentom kada smo se razišli sa prethodnim partnerom. Obično se desi posle, ali ne retko i pre.
  4. smeh (avatar)
    Venera75... da ne citiram ceo tekst.
    Slažem se
  5. sirijus49 (avatar)
    ..ali mislim da smo jednu vezu zaista, suštinski završili onda kada se "oporavimo" i od posledica. I kada više ne razmišljamo unazad, već smo potpuno slobodni i sposobni da se predamo nekim novim osećajima.
    Apsolutno tačno, i lakše izvodljivo kod kraćih veza!
    Sušina je da čovek "potrefi" tu pravu osobu a ne da je "gradi". Bez obzira i da li se našli kao "idealni" i tu mora da postoji "neprećutni" kompromis jer samo tako onaj drzgi praktično upoznaje osobine druge ličnosti jer će ga čuti i vremenom saznati sve osobine karaktera. Pozdrav!
  6. smeh (avatar)
    Citat Original postavio sirijus49
    ..ali mislim da smo jednu vezu zaista, suštinski završili onda kada se "oporavimo" i od posledica. I kada više ne razmišljamo unazad, već smo potpuno slobodni i sposobni da se predamo nekim novim osećajima.
    Apsolutno tačno, i lakše izvodljivo kod kraćih veza!
    Sušina je da čovek "potrefi" tu pravu osobu a ne da je "gradi". Bez obzira i da li se našli kao "idealni" i tu mora da postoji "neprećutni" kompromis jer samo tako onaj drzgi praktično upoznaje osobine druge ličnosti jer će ga čuti i vremenom saznati sve osobine karaktera. Pozdrav!
    Ti me baš teraš da mnogo pametujem .
    Dakle... može biti da je kod "kraćih veza" to jednostavnije i lakše. Ali - i ne mora.
    Moja teorija glasi ovako: Svaka veza ima svoj (prirodan) uspon, stagnaciju i pad.
    Prva faza je obično najburnija, najlepša, svakodnevno otkrivamo ono najlepše jedno u drugom i slepi smo za ono što ne želimo da otkrijemo ni o sebi ni o partneru. Stagnacija može da bude izuzetno lepa, jer sve može da "stane" i na najvišoj tački, onda kada smo zadovoljni i sobom i partnerom, i odnosom koji imamo. Ali, naravno da ne mora da bude tako (i najčešće - nije). Pad može da traje, ali i ne mora.
    U (zamišljeno) idealnim uslovima najveći deo života provodimo u "stagnaciji" (koja nije prava stagnacija, već je ispunjena međusobnom ljubavi i svim njenim lepim stranama), a kraj dolazi naglo i kao posledica prirodnih tokova - smrću jednog od partnera.
    E sad... Kada sve to ide usklađeno i oba partnera se u istom trenutku nalaze u istoj fazi - super je.
    Međutim, vrlo često dođe do razmimoilaženja pa je tako npr. njegov osećaj prema njoj još u fazi uspona, a njen u stagnaciji ili, još gore - u padu. Ako tada dođe do razlaza (a neminovno dođe, jer su osećanja vrlo ćudljiva i često nedokučiva), partneru koji je u "uzlaznoj" fazi svakako treba mnogo više da se od svega oporavi i vezu završi i u sopstvenoj glavi. Bez obzira koliko je kratko trajala.
    I obrnuto: ako do kraja dođe onda kada nastupi treća faza, kod jednog ili oba partnera, bez obzira koliko je dugo trajalo - završeno je (bar za onog koji jeste u toj fazi, ukoliko nisu oboje).
    Pokušala sam da budem kratka... ali nema šanse da u tome uspem
    Suština je da svaku vezu, kakva god da je, moramo da izživimo i odbolujemo (ako treba). Dok traje ili kad se (uslovno) završi.
    Ažurirano 29.06.2011. u 20:17, autor: smeh
  7. sirijus49 (avatar)
    Suština je da svaku vezu, kakva god da je, moramo da izživimo i odbolujemo (ako treba). Dok traje ili kad se (uslovno) završi
  8. smeh (avatar)
    Citat Original postavio sirijus49
    Suština je da svaku vezu, kakva god da je, moramo da izživimo i odbolujemo (ako treba). Dok traje ili kad se (uslovno) završi
    Evo i tebi