Kao san mi se priblizava utvara nepoverenja.Ceznjivo posmatram tvoj slomljeni osmeh I nadam se da u njemu ima bar malo milostinje. Gubim se u tami tvojih ociju, ponekad I davim u tom basnoslovnom ambisu trazeci vazduh. Tvoj dodir mili po mom telu kao zeljna pijavica zeleci da u istom trenutku obuhvati celo moje telo. Moja najezena koza grebe tvoje lice na kome se smenjuje beskraj pohotnih grimasa. Uzurbano me ljubis kao da je taj trenutak poslednji na svetu I zelis da ga najbolje iskoristis. Padaju barijere distanca,postavljenih psihoticnim principima. Koliko znamo oboje da je ne moguce uraditi sve poteze u istom trenutku, to vise silujemo nemoguce. Aksiom zivota I vremena,je oboren,a mi smo prvi koji to radimo. Permenentnost nasih unutrasnjih glasova izaziva atmosferu izgubljanih dusa,koje vecno lutaju nesvesno zeleci da budu pronadjene…Moje bice, moja sustina se migolje iz tog, strascu zarobljenog, trenutka, ali tvoj dah me opija drogom slabosti. Koketno se igras mojim slabostima, ali ja se neuverljivo branim dopustanjem nedopustivog. Zeleci da spoznam tvoju unutrasnjost prepustam se culnom mazohizmu. Sadisticki glodari tvoje licnosti sigurno I samouvereno prelaze granicu briznosti I saosecanja,ostavljajuci za sobom moju ponizenu I iskasapljenu egzistenciju.
... lepo je.