Au pair- san ili java?
Da,tacno je,zvuci kao program iz snova na koji svi trebamo da odemo jer nam je zagarantovano 100% zezanje-malo rada,puno putovanja,novi ljudi,novi jezik...Sve stvari za kojima ceznemo u izolovanjoj nam Srbiji.Zvuci isuvise dobro da bi bilo istinito?Bingo,tu si u pravu.
Odavno se videlo da kod nas "nema 'leba" tako da sam odlucila da bi mi najpametnije bilo da dignem sidro dokle to jos mogu.Sklona sam promenama i ne vezivanju za mesta,tako da mi nije bilo tesko da donesem takvu odluku.Oduvek sam znala gde zelim da odem,razmatrajuci price,cinjenice i moje snove ukazala mi se prilika da odem tamo gde zelim - u zemlju snova.
Nisam imala nikakve velike snove-da zivis moras da radis,jel,tako da me je vise zanimalo kako cu da isplivam na povrsinu vode koja preti da me udavi.Ali o tome o tom po tom..
Nakon mnogo raspitivanja i njuskanja naokolo,slucajno mi se desilo da stupim u kontakt sa rodjakom koju jedva i da poznajem.Mali svet,sta ces.Na dan na koji smo se upoznale, dobila je odbijenicu iz Nemacke (ambasade) gde je zelela da bude au pair.Rekla mi je za kakav je program aplicirala i o cemu se radi i razgovor se zavrsio tako sto je pozvala svog nesudjenog koordinatora iz Bosne koji je kontaktirao agenciju u Srbiji koja je sutradan nazvala mene.
Bila sam na zavrsnoj godini srednje skole,tako da se razgovor u agenciji zavrsio informativno,mada su mi dali aplikaciju da je malo proucim.Takodje sam dobila i uputstvo koje papire trebam da prikupim da bih mogla da se prijavim cim napunim 18,od cega me je delilo par meseci.Ah,da,trebala sam i srednju da zavrsim u medjuvremenu
Informativni razgovor u agenciji je prosao poprilicno "naivno"- upala sam tamo dokle su imali sastanak sa neke tri devojke koje su bile potencionalni kandidati,pa sam videla da ima jos zainteresovanih.Nikada ranije nisam cula da je tako neko otisao,pa sam bila na ivici da pomislim da mora da sam poludela kada se prijavljujem za nesto za sta niko nikada nije cuo.Laknulo mi je.Nisam jedina.
Cula sam dosta toga i o agencijama koje ti obecaju svasta nesto ,pa te opeljese i nestanu,tako da sam bila vrlo rezervisana na tom razgovoru.Dosla sam na njihov poziv,tako da je sve proslo vrlo opusteno.Dali su mi ideju o programu,o cuvanju dece i 45hr rada nedeljno,o $140 nedeljne plate i zivotu u tudjoj kuci.Sve je zvucalo super ,ali nikako nisam mogla da se otmem razmisljanju da zivot u tudjoj kuci ipak nije tako naivna stvar.
Takodje,odmah sam otisla online i pogleda par sajtova americkoh kompanija tipa GAP i sl. jer me je zanimalo da otprilike izmerim koliko je to para koliko cu da zaradim.Obozavam online shoping,tako da sam ubrzo ustanovila da za super majcu koja mi se svidja treba da izdvojim $28..wow..znaci,necu se "opariti".Lol,to nije ni bilo vazno,vazno je bilo otici,i posle se snaci.
Mislim,da se razumemo,ni u agenciji nisu rekli da je ovo neka velika lova,ali meni malim srpskom drcnom i nepoverljivom nevernom Tomi,trebao je konktretan dokaz za ovo.A i da se ne lazemo,iz prva mi je delovalo kao malo bogatstvo kada sam komvertovala dolare u dinare...leleeeee,sta sve mogu da kupim!!
Deca me nisu brinula nikako,oduvek imam "shlifa" da sa njima izadjem na kraj.Verovarno sto ni sama nikada nisam odrasla.Nisu me brinule ni pare, sto ih necu zaraditi.Nije me brinulo ni to sto neznam jezik vise od "Hi";"Good" i "O.k"...brinuo me je zivot u tudjoj kuci.Znala sam da cu se uvek osecati kao stranac,jer ne zivim sa svojim najrodjenijima.
Mislim,ma daj,ko moze da zameni moju porodicui jos uz to i da me placa??Nema sanse.
Znaci,imam godinu dana da odrobijam.Da li se isplati?Verujem da da,ako tu godinu iskoristim kako treba.
Vreme je brzo proletelo,postala sam punoletna i maturirala,pocela sam casove voznje i zavrsila ih sa vozackom u rukama i blazim nervnim slomom..I dalje sam bila isuvise daleko od apliciranja jer nisam imala dovoljno para za sve troskove,tako da mi je ukupno nekoliko meseci uzelo da sakupim novac i papire koji mi trebaju da apliciram.
Nisam htela da se spremam ni zakav upis na fax,pa sam posle srednje pocela da volontiram,i za to sam bila placena neku crkavicu(ali ta crkavica mi je obezbedila deo para koje su mi trebale).Polozila sam i drzavni ispit,sto me je spasilo kasnije kada sam trazila posao koji sam morala da imam kao garanciju u ambasadi.
Kockice su polako pocele da se sklapaju.Imala sam dovoljno godina,zavrsenu srednju,vozacku dozvolu,nikada nisam bila kaznjavana pa sam dobila i za to uverenje,dobila sam pasos i nasla sam posao u vrticu.Sakuplala sam i novac koji mi je trebao i zavrsila sam volontiranje.Ostalo mi je jos samo jedno-da popunim aplikaciju i da se prijavim.
Pre svega ovoga sam sela i razmislila.I duboko uzdaznula
-Da li je ovo ono sta zelim?
-Da li ja ovo mogu da izdrzim?
-Da li je ovo vredno odricanja?
Tvrdoglava sam.Posto je odgovor na sve bio da,nisam odustala.Danas,par godina kasnije,nisam se jos pokajala.
Da,tacno je,zvuci kao program iz snova na koji svi trebamo da odemo jer nam je zagarantovano 100% zezanje-malo rada,puno putovanja,novi ljudi,novi jezik...Sve stvari za kojima ceznemo u izolovanjoj nam Srbiji.Zvuci isuvise dobro da bi bilo istinito?Bingo,tu si u pravu.
Odavno se videlo da kod nas "nema 'leba" tako da sam odlucila da bi mi najpametnije bilo da dignem sidro dokle to jos mogu.Sklona sam promenama i ne vezivanju za mesta,tako da mi nije bilo tesko da donesem takvu odluku.Oduvek sam znala gde zelim da odem,razmatrajuci price,cinjenice i moje snove ukazala mi se prilika da odem tamo gde zelim - u zemlju snova.
Nisam imala nikakve velike snove-da zivis moras da radis,jel,tako da me je vise zanimalo kako cu da isplivam na povrsinu vode koja preti da me udavi.Ali o tome o tom po tom..
Nakon mnogo raspitivanja i njuskanja naokolo,slucajno mi se desilo da stupim u kontakt sa rodjakom koju jedva i da poznajem.Mali svet,sta ces.Na dan na koji smo se upoznale, dobila je odbijenicu iz Nemacke (ambasade) gde je zelela da bude au pair.Rekla mi je za kakav je program aplicirala i o cemu se radi i razgovor se zavrsio tako sto je pozvala svog nesudjenog koordinatora iz Bosne koji je kontaktirao agenciju u Srbiji koja je sutradan nazvala mene.
Bila sam na zavrsnoj godini srednje skole,tako da se razgovor u agenciji zavrsio informativno,mada su mi dali aplikaciju da je malo proucim.Takodje sam dobila i uputstvo koje papire trebam da prikupim da bih mogla da se prijavim cim napunim 18,od cega me je delilo par meseci.Ah,da,trebala sam i srednju da zavrsim u medjuvremenu
Informativni razgovor u agenciji je prosao poprilicno "naivno"- upala sam tamo dokle su imali sastanak sa neke tri devojke koje su bile potencionalni kandidati,pa sam videla da ima jos zainteresovanih.Nikada ranije nisam cula da je tako neko otisao,pa sam bila na ivici da pomislim da mora da sam poludela kada se prijavljujem za nesto za sta niko nikada nije cuo.Laknulo mi je.Nisam jedina.
Cula sam dosta toga i o agencijama koje ti obecaju svasta nesto ,pa te opeljese i nestanu,tako da sam bila vrlo rezervisana na tom razgovoru.Dosla sam na njihov poziv,tako da je sve proslo vrlo opusteno.Dali su mi ideju o programu,o cuvanju dece i 45hr rada nedeljno,o $140 nedeljne plate i zivotu u tudjoj kuci.Sve je zvucalo super ,ali nikako nisam mogla da se otmem razmisljanju da zivot u tudjoj kuci ipak nije tako naivna stvar.
Takodje,odmah sam otisla online i pogleda par sajtova americkoh kompanija tipa GAP i sl. jer me je zanimalo da otprilike izmerim koliko je to para koliko cu da zaradim.Obozavam online shoping,tako da sam ubrzo ustanovila da za super majcu koja mi se svidja treba da izdvojim $28..wow..znaci,necu se "opariti".Lol,to nije ni bilo vazno,vazno je bilo otici,i posle se snaci.
Mislim,da se razumemo,ni u agenciji nisu rekli da je ovo neka velika lova,ali meni malim srpskom drcnom i nepoverljivom nevernom Tomi,trebao je konktretan dokaz za ovo.A i da se ne lazemo,iz prva mi je delovalo kao malo bogatstvo kada sam komvertovala dolare u dinare...leleeeee,sta sve mogu da kupim!!
Deca me nisu brinula nikako,oduvek imam "shlifa" da sa njima izadjem na kraj.Verovarno sto ni sama nikada nisam odrasla.Nisu me brinule ni pare, sto ih necu zaraditi.Nije me brinulo ni to sto neznam jezik vise od "Hi";"Good" i "O.k"...brinuo me je zivot u tudjoj kuci.Znala sam da cu se uvek osecati kao stranac,jer ne zivim sa svojim najrodjenijima.
Mislim,ma daj,ko moze da zameni moju porodicui jos uz to i da me placa??Nema sanse.
Znaci,imam godinu dana da odrobijam.Da li se isplati?Verujem da da,ako tu godinu iskoristim kako treba.
Vreme je brzo proletelo,postala sam punoletna i maturirala,pocela sam casove voznje i zavrsila ih sa vozackom u rukama i blazim nervnim slomom..I dalje sam bila isuvise daleko od apliciranja jer nisam imala dovoljno para za sve troskove,tako da mi je ukupno nekoliko meseci uzelo da sakupim novac i papire koji mi trebaju da apliciram.
Nisam htela da se spremam ni zakav upis na fax,pa sam posle srednje pocela da volontiram,i za to sam bila placena neku crkavicu(ali ta crkavica mi je obezbedila deo para koje su mi trebale).Polozila sam i drzavni ispit,sto me je spasilo kasnije kada sam trazila posao koji sam morala da imam kao garanciju u ambasadi.
Kockice su polako pocele da se sklapaju.Imala sam dovoljno godina,zavrsenu srednju,vozacku dozvolu,nikada nisam bila kaznjavana pa sam dobila i za to uverenje,dobila sam pasos i nasla sam posao u vrticu.Sakuplala sam i novac koji mi je trebao i zavrsila sam volontiranje.Ostalo mi je jos samo jedno-da popunim aplikaciju i da se prijavim.
Pre svega ovoga sam sela i razmislila.I duboko uzdaznula
-Da li je ovo ono sta zelim?
-Da li ja ovo mogu da izdrzim?
-Da li je ovo vredno odricanja?
Tvrdoglava sam.Posto je odgovor na sve bio da,nisam odustala.Danas,par godina kasnije,nisam se jos pokajala.