Pustinja...

Cudna,lepo cudna...
Pomalo izgubljena,pomalo nostalgicna...
Ali bez obzira na sve,ni tvoja ni njegova...
Nicija...
Dusa je moja pustinja,
hiljadu zrna peska,
napila se vode pa presusila.
So sa rane lizu kamile,
teret svoj poput tovara na ledjima nosim hrabro.
Na izdahu pokloni mi ruzu,
najlepsu pustinjsku,
sa biserom u oku,
sa rosom na usnama...
Da me seca na dane kada bila sam more...
Na noci mesecinom obasjane,
na vrele zrake ko ruke sto grabe.
Na miris vode ko fatamorgane.
Na kucanje srca,tvog i mog sto odzvanjaju kroz talase.
Pece vrelina usijanog zara,
boli hladnoca noci bez sna...
Kotrlja se suza niz obraze,
kotrlja se tuga kroz secanje...
Presusila
od uzdaha silnih osta samo jecaj.
Za pamcenje...
Duge trepavice,pogled oboren,
ceznja na usnama,
svilena put pod rukama...
Nekada,kada sam bila ziva...
Otkinulo se srce iz grudi,
poput zrele jabuke tebi pade pod noge.
Rasprsi se ljubav na komade,
osta samo secanje...
Pamti pustinja kada bese more...
Pamte usne kada su se smejale
Pamte grudi kada su se od tvog dodira nadimale,
ko puna jedra po tebi plovile.
I sve osta samo prah,
zrno do zrna ugaseno,
ostavljeno,
samo...
Od prasine secanja satkano.