Kad god padne sneg ja se setim nečega. Ali setim se i kad je vrućina i kad mi vetar donese miris lipe pod prozor.
Krajem jedne duge i hladne zime, pre jedno osamnaestak godina, što će reći u prošlom veku, dok sam bio na domaku punoletstva, sneg se već uveliko topio, u jednom malom gradu, i moj drug Niko i ja krenuli smo kod jedne njegove drugarice na rođendansku žurku.
Na glavnoj gradskoj ulici bilo je leda i mi smo se klizali po njemu kao mala deca. Prema nama je išla jedna devojka mojih godina koju smo obojica znali iz viđenja. Bila je najbolji karatista u gradu. Ja sam se slučajno okliznuo jedva uspevši da ne padnem i ona se nasmejala.
Sledeća stvar koju sam učinio bila je da se namerno oklizam pored nje i da je obema rukama uhvatim za međunožje. Ona vrisnu: “Šta to radiš budalo jedna?!” - “Moram da se pridržim, da ne padnem!” - pravdao sam se ja, na šta mi je ona zapretila - “Hoćeš li da dobiješ batine sad odmah?!” - “Mogu li da ih ne dobijem?”
Uspeo sam da je nasmejem, mada me ne bi bilo sramota da me je izmlatila kao konja. “Našao si za šta da se pridržiš”, rekla mi je, okrenula leđa i nastavila svoj put.
Inspirisan ovim, počeo sam sve devojke da hvatam za zadnjicu. To je trajalo nekih desetak minuta.
Najzad, put nam je preprečilo pet-šest neobično razvijenih momaka. Znajući vrlo dobro šta hoće udario sam najbližeg pesnicom u bradu i pobegao na kolovoz. Misleći da je i on umešan, prebili su Niku kao konja.
Za to vreme ja sam trčao sredinom kolovoza gazeći belu liniju. Vozači su mi trubili i tako me naterali da se popnem na najbliži automobil, da skačem sa krova na krov, kao što sam to kasnije radio u nekim popularnim video igrama, i uspešno pobegnem kući.
Ni Niko ni ja tog dana nismo stigli na odredište. Očekivao sam da se on naljuti na mene i da me se odrekne kao prijatelja, ali on to nije učinio. Ispao je pravi drug.
A sneg se uskoro istopio...
Krajem jedne duge i hladne zime, pre jedno osamnaestak godina, što će reći u prošlom veku, dok sam bio na domaku punoletstva, sneg se već uveliko topio, u jednom malom gradu, i moj drug Niko i ja krenuli smo kod jedne njegove drugarice na rođendansku žurku.
Na glavnoj gradskoj ulici bilo je leda i mi smo se klizali po njemu kao mala deca. Prema nama je išla jedna devojka mojih godina koju smo obojica znali iz viđenja. Bila je najbolji karatista u gradu. Ja sam se slučajno okliznuo jedva uspevši da ne padnem i ona se nasmejala.
Sledeća stvar koju sam učinio bila je da se namerno oklizam pored nje i da je obema rukama uhvatim za međunožje. Ona vrisnu: “Šta to radiš budalo jedna?!” - “Moram da se pridržim, da ne padnem!” - pravdao sam se ja, na šta mi je ona zapretila - “Hoćeš li da dobiješ batine sad odmah?!” - “Mogu li da ih ne dobijem?”
Uspeo sam da je nasmejem, mada me ne bi bilo sramota da me je izmlatila kao konja. “Našao si za šta da se pridržiš”, rekla mi je, okrenula leđa i nastavila svoj put.
Inspirisan ovim, počeo sam sve devojke da hvatam za zadnjicu. To je trajalo nekih desetak minuta.
Najzad, put nam je preprečilo pet-šest neobično razvijenih momaka. Znajući vrlo dobro šta hoće udario sam najbližeg pesnicom u bradu i pobegao na kolovoz. Misleći da je i on umešan, prebili su Niku kao konja.
Za to vreme ja sam trčao sredinom kolovoza gazeći belu liniju. Vozači su mi trubili i tako me naterali da se popnem na najbliži automobil, da skačem sa krova na krov, kao što sam to kasnije radio u nekim popularnim video igrama, i uspešno pobegnem kući.
Ni Niko ni ja tog dana nismo stigli na odredište. Očekivao sam da se on naljuti na mene i da me se odrekne kao prijatelja, ali on to nije učinio. Ispao je pravi drug.
A sneg se uskoro istopio...
