Moje poslednje reči su čista poezija. U meni se krije pesnik. Ali kako da oslobodim misao, da pustim da reči same iscure iz mog srca, bez straha, lagano, slovo po slovo; da klize niz moje telo kao kišne kapi? Tako će poteći nepresušni izvor, sasvim prirodno, gotovo ni iz čega, kao potreba žednog da se napije vode, kao potreba gladnog da se nahrani...
Jedna od mojih loših osobina je to što vrlo lako mogu prepoznati nedobronamernog čoveka. To mi otežava da negujem svoje vrline. Ali opraštam ja takvima, posipam ih prahom i blagosiljam ih kao nemirnu decu. Uočavam ja njihove žaoke; mašu njima kao mačevima, ali kako tek oni beže od mog plamenog pogleda i mojih plamenih reči...
Jedan moj kolega, pijan kao guzzica (A kako se to napija guzzica i šta pije?), uhvati neku žensku koja je srrala pre sastanka s njim i na brzinu obrisala prkno od pozadi prema napred, pa sve namazala na picu. I navalio na nju, da joj liže picu... a kako se najeo gowana. Nije joj olizao šuljeve, ali jeste njihovu govnavu odoru...
Jedna od mojih loših osobina je to što vrlo lako mogu prepoznati nedobronamernog čoveka. To mi otežava da negujem svoje vrline. Ali opraštam ja takvima, posipam ih prahom i blagosiljam ih kao nemirnu decu. Uočavam ja njihove žaoke; mašu njima kao mačevima, ali kako tek oni beže od mog plamenog pogleda i mojih plamenih reči...
Jedan moj kolega, pijan kao guzzica (A kako se to napija guzzica i šta pije?), uhvati neku žensku koja je srrala pre sastanka s njim i na brzinu obrisala prkno od pozadi prema napred, pa sve namazala na picu. I navalio na nju, da joj liže picu... a kako se najeo gowana. Nije joj olizao šuljeve, ali jeste njihovu govnavu odoru...
