Pružila sam mu ruke... Žmurila sam pri tome... Spustio mi je na dlanove nešto neverovatno lako... Rekao je: „Pogađaj!“ Zastala sam i rekla: „Ne znam...“ „Ma hajde!“, nagovarao me je... „Neki cvet..., možda“, rekoh zbunjeno i nesigurno. „Hm, dobra si... Cvet... Da, ali koji?“. „Ne znam“, rekoh, još nesigurnije... „Možda orhideja...“ „Ma nemaš pojma“, rekao je kroz smeh. Taj njegov smeh..., dubok i zvonak. I tako erotičan... „To je muskatna tikvica. Taj cvet se pohuje i jede. To se zove... Ma nije bitno sada kako se zove na francuskom... Francuski specijalitet..... Priđi!“, rekao je. ! „Ali, ne..., ne otvaraj oči!“ Prišla sam naravno, bez pogovora. Kao i uvek, kada je on bio u pitanju. Njemu zaista nikada nisam mogla da protivrečim. Iako je to bio neizbežan element moje ličnosti... Ali njemu?! Njemu nikada..., zaista. Pred njim sam se osećala razoružanom od sveg onog oružja kojim sam vitlala nad glavama drugih muškaraca, uživajući u zveketu koji je pri tome proizvodilo, a koji je muškom rodu ledilo krv u žilama.
U svakom slučaju cvet tikvice je lepši od mnogo cveća koje se poklanja u konvencionalno-rutinskim situacijama.