Na ozbiljno razmišljanje o protoku vremena nagnao me je taksista, jedne letnje noći pre nekoliko godina. Vozeći se taksijem s Karaburme do centra, ćaskala sam sa njim .... ili, bolje rečeno, on je pred mene prosuo svoju dušu. Već u ulici Marijane Gregoran saznala sam da je razveden i da ima ćerkicu koja živi s majkom, a do Bulevara Kralja Aleksandra stigao je i da mi detaljno, tugaljivim tonom, ispriča kako i gde se upoznao sa bivšom ženom, zašto im se brak raspao i kako mu je sad, u ovim mutnim vremenima, teško da zaradi za normalan život i alimentaciju. Sedela sam na zadnjem sedištu a on je pričao bez zareza i tačke, uopšte ne hajući za to KO je u njegovim kolima. Bio mu je potreban neko ko će ga slušati.
Na semaforu kod crkve Sv. Marka iznenada je promenio raspoloženje. «Vidite li ovu zgradu?» - pitao je, upirući prstom u zgradu JAT-a, odnosno nekadašnju moju zgradu, mesto gde sam se rodila i provela prvih dvadeset pet godina života. Tada se okrenuo i videla sam njegovo ispijeno, borama izbrazdano lice. «E baš tu, na prvom spratu, proveo sam neke divne trenutke svoje mladosti!» kazao je razdragano.
Ćutala sam, razmišljajući o koincidenciji: vozi me čovek koga, kao i mene, nešto lepo vezuje za tu građevinu. Zinuh da kažem kako sam stanovala na prvom spratu, ali mi onda pade na pamet da smo se verovatno mimoilazili jer je dolazio kod nekog koga se skoro više i ne sećam ... možda kod podstanarke s kojom se nisam družila, najmanje deceniju starije od mene.
«Znate, još uvek pamtim rođendane jedne od dve sestre iz tog stana ... Kakve su to žurke bile!» nastavio je setno. «Pamtim i klavir u sobi, i sivu mačku koja je, kao sfinga, sedela na njemu.»
Lecnuh se: imam sestru, imala sam klavir i mačku koja je, kao sfinga, sedela na njemu.
Međutim, ja tog čoveka – taksistu, nikada ranije nisam videla.
Promeškoljih se i pomalo stidljivo upitah: «Kada je to bilo?»
«Davno, krajem sedamdesetih.»
«Mislim da ste, u stvari, bili na mojim rođendanima», usudih se da kažem.
Pažljivo me je osmotrio: «Hmm ... Ček'te da stavim druge naočare ... Pa jes, moguće je ... ima izvesne sličnosti ... Vi ste M.?» (Delovao mi je pomalo razočarano. S druge strane, ja sam bila razočaranija činjenicom što je on, možda, pripadnik moje generacije. Zar tako izgleda sredovečnost?)
«Jesam.»
«Bože, Bože, kako je mali svet ... Ko bi rekao da ću te opet sresti posle toliko godina ... Eto, da nismo stali na ovom semaforu i da nisam spomenuo rođendanske žurke, ne bismo ustanovili da se poznajemo.»
Ja, međutim, i dalje nisam znala ko je on. Pokušala sam, na uvijeni način, da iščeprkam još neki podatak koji bi mi pomogao da rešim enigmu njegovog identiteta, ali – jok: nastavio je da me bombarduje detaljima sa mojih žurki kojih se – apsurdno! – sećao bolje nego ja. Spominjao je sendviče sa ruskom salatom, gomilu meni nepoznatnih imena koja nisu budila nikakve asocijacije, o tome kako se uspešno dočepao drugog parčeta torte od jagoda, moju crnu haljinu sa belim tufnicama (a ja se odjednom setih crnih lakovanih sandala, kupljenih kod «Kralja» leta 1980, specijalno za rođendan) ... mojih drugara Gagija i Milana koji su maštali da oforme muzičku grupu pa su na tim žurkama sedeli u ćošku (ponekad i ispod klavira) i besomučno svirali gitare lomeći srca romantičnih devojaka; društva iz kraja, nepoznatog društva s drugog kraja Beograda, koje je neko doveo ... Tu se klupko mojih sećanja konačno sasvim razmotalo. Videla sam – kao da je juče bilo – sestru koja je, specijalno zbog mog rođendana, došla iz Londona, gde je preko leta radila kao bejbisiterka, i donela mi koferče «Meri Kvant» kozmetike, kao i Šekspira na velikom posteru, i nekoliko longplejki. Čula sam pedesetak mladića i devojaka u mojoj sobi, stisnutih poput sardina, kako pevaju uz Gagijevu gitaru: «Ne veruj u moje stihove i rime ...» Bez napijanja, bez razmirica, tuča ... sa puno zdravog, mladalačkog entuzijazma.
Još uvek neidentifikovani taksista odvezao me je do stana, ne želeći da naplati vožnju – «u ime starih, dobrih vremena». Dao mi je vizit kartu, iz koje nisam uspela da izvedem nikakav zaključak. Ni dan danas, grešna mi duša, nemam pojma ko je zapravo moj tajanstveni pomagač u pronalaženju zakopanih uspomena.
Ako smo u stanju da zaboravimo neke ljude – ni krive, ni dužne, onda je zaista sitnica zaboraviti protekle, sopstvene rođendane. Na kraju balade svi rođendani iz perioda mladosti zgomilaju se u jedan opšti utisak o lepoti, bezbrižnosti i prolaznosti. Sa dvadeset godina još uvek možemo strpati sve svećice na slavljeničku tortu; posle četrdesete lakše je u nju zabosti jednu slavsku. Ko, uostalom, posle četrdeset pete, ima takav kapacitet pluća da, jednim izdahom, ugasi toliko svećica? Kaže moja prijateljica, deprimirana što joj se približava pedeset: "sa dvadeset slavimo trenutak života, neskromni i razigrani u svojim željama; sa trideset slavimo život i budućnost; sa četrdeset umesto nas i za nas naše rođendane slave naša deca, sa sedamdeset slavimo to što smo još uvek živi".
Mislim, ta filozofija je bezveze. Protok vremena uopšte nije strašan. Ko šiša vreme, kad već ono šiša nas? Možda vreme, njemu u inat, baš treba slaviti. Svaki rođendan je u čast ukupnog života: prošlog, sadašnjeg, predstojećeg. Ništa slađe nego kada vaš, npr, sin – obnevideo od pospanosti – čeka ponoć kako bi vam, s poklonom koji je sam osmislio i kupio od svog džeparca, prvi čestitao rođendan. A za žurku ćemo lako, čak i u ovim i dalje mutnim vremenima: za domaće i goste - sendviči sa ruskom salatom i torta od jagoda – bez svećica.
Na semaforu kod crkve Sv. Marka iznenada je promenio raspoloženje. «Vidite li ovu zgradu?» - pitao je, upirući prstom u zgradu JAT-a, odnosno nekadašnju moju zgradu, mesto gde sam se rodila i provela prvih dvadeset pet godina života. Tada se okrenuo i videla sam njegovo ispijeno, borama izbrazdano lice. «E baš tu, na prvom spratu, proveo sam neke divne trenutke svoje mladosti!» kazao je razdragano.
Ćutala sam, razmišljajući o koincidenciji: vozi me čovek koga, kao i mene, nešto lepo vezuje za tu građevinu. Zinuh da kažem kako sam stanovala na prvom spratu, ali mi onda pade na pamet da smo se verovatno mimoilazili jer je dolazio kod nekog koga se skoro više i ne sećam ... možda kod podstanarke s kojom se nisam družila, najmanje deceniju starije od mene.
«Znate, još uvek pamtim rođendane jedne od dve sestre iz tog stana ... Kakve su to žurke bile!» nastavio je setno. «Pamtim i klavir u sobi, i sivu mačku koja je, kao sfinga, sedela na njemu.»
Lecnuh se: imam sestru, imala sam klavir i mačku koja je, kao sfinga, sedela na njemu.
Međutim, ja tog čoveka – taksistu, nikada ranije nisam videla.
Promeškoljih se i pomalo stidljivo upitah: «Kada je to bilo?»
«Davno, krajem sedamdesetih.»
«Mislim da ste, u stvari, bili na mojim rođendanima», usudih se da kažem.
Pažljivo me je osmotrio: «Hmm ... Ček'te da stavim druge naočare ... Pa jes, moguće je ... ima izvesne sličnosti ... Vi ste M.?» (Delovao mi je pomalo razočarano. S druge strane, ja sam bila razočaranija činjenicom što je on, možda, pripadnik moje generacije. Zar tako izgleda sredovečnost?)
«Jesam.»
«Bože, Bože, kako je mali svet ... Ko bi rekao da ću te opet sresti posle toliko godina ... Eto, da nismo stali na ovom semaforu i da nisam spomenuo rođendanske žurke, ne bismo ustanovili da se poznajemo.»
Ja, međutim, i dalje nisam znala ko je on. Pokušala sam, na uvijeni način, da iščeprkam još neki podatak koji bi mi pomogao da rešim enigmu njegovog identiteta, ali – jok: nastavio je da me bombarduje detaljima sa mojih žurki kojih se – apsurdno! – sećao bolje nego ja. Spominjao je sendviče sa ruskom salatom, gomilu meni nepoznatnih imena koja nisu budila nikakve asocijacije, o tome kako se uspešno dočepao drugog parčeta torte od jagoda, moju crnu haljinu sa belim tufnicama (a ja se odjednom setih crnih lakovanih sandala, kupljenih kod «Kralja» leta 1980, specijalno za rođendan) ... mojih drugara Gagija i Milana koji su maštali da oforme muzičku grupu pa su na tim žurkama sedeli u ćošku (ponekad i ispod klavira) i besomučno svirali gitare lomeći srca romantičnih devojaka; društva iz kraja, nepoznatog društva s drugog kraja Beograda, koje je neko doveo ... Tu se klupko mojih sećanja konačno sasvim razmotalo. Videla sam – kao da je juče bilo – sestru koja je, specijalno zbog mog rođendana, došla iz Londona, gde je preko leta radila kao bejbisiterka, i donela mi koferče «Meri Kvant» kozmetike, kao i Šekspira na velikom posteru, i nekoliko longplejki. Čula sam pedesetak mladića i devojaka u mojoj sobi, stisnutih poput sardina, kako pevaju uz Gagijevu gitaru: «Ne veruj u moje stihove i rime ...» Bez napijanja, bez razmirica, tuča ... sa puno zdravog, mladalačkog entuzijazma.
Još uvek neidentifikovani taksista odvezao me je do stana, ne želeći da naplati vožnju – «u ime starih, dobrih vremena». Dao mi je vizit kartu, iz koje nisam uspela da izvedem nikakav zaključak. Ni dan danas, grešna mi duša, nemam pojma ko je zapravo moj tajanstveni pomagač u pronalaženju zakopanih uspomena.
Ako smo u stanju da zaboravimo neke ljude – ni krive, ni dužne, onda je zaista sitnica zaboraviti protekle, sopstvene rođendane. Na kraju balade svi rođendani iz perioda mladosti zgomilaju se u jedan opšti utisak o lepoti, bezbrižnosti i prolaznosti. Sa dvadeset godina još uvek možemo strpati sve svećice na slavljeničku tortu; posle četrdesete lakše je u nju zabosti jednu slavsku. Ko, uostalom, posle četrdeset pete, ima takav kapacitet pluća da, jednim izdahom, ugasi toliko svećica? Kaže moja prijateljica, deprimirana što joj se približava pedeset: "sa dvadeset slavimo trenutak života, neskromni i razigrani u svojim željama; sa trideset slavimo život i budućnost; sa četrdeset umesto nas i za nas naše rođendane slave naša deca, sa sedamdeset slavimo to što smo još uvek živi".
Mislim, ta filozofija je bezveze. Protok vremena uopšte nije strašan. Ko šiša vreme, kad već ono šiša nas? Možda vreme, njemu u inat, baš treba slaviti. Svaki rođendan je u čast ukupnog života: prošlog, sadašnjeg, predstojećeg. Ništa slađe nego kada vaš, npr, sin – obnevideo od pospanosti – čeka ponoć kako bi vam, s poklonom koji je sam osmislio i kupio od svog džeparca, prvi čestitao rođendan. A za žurku ćemo lako, čak i u ovim i dalje mutnim vremenima: za domaće i goste - sendviči sa ruskom salatom i torta od jagoda – bez svećica.
Mada sa 38 i po i velikom kilometražom bez neke posebne protekcije prolazim pod 40.... Srećan ti rođendan M...
