Живот је онакав каквим га ми чинимо (ДОЖИВЉАВАМО)!
На свом путу био сам суочен са ретком, али присутном неминовношћу. На почетку пубертета , у 12-ој години, сазнао сам да болујем од тешке и неизлечиве болести. Био сам на Институту за мајку и дете у друштву много мојих вршњака. Лекару су радили све оно што је било у њиховој моћи, али... Деца су умирала, а ја опстајао. Након 7 година лечења резултати су почели да бивају све бољи. Две године касније био сам излечен.
Од тада мој доживљај живота има другачији укус него код осталих у мом окружењу. Неретко осетим кривицу због тога што још увек живим, а они не.
Живот јесте море сивих боја прошарано бљесковима таме и светла. Само од нас самих зависи да ли ћемо и колико тих светлих бљесака уловити, упамтити и уживати у љима.
На свом путу био сам суочен са ретком, али присутном неминовношћу. На почетку пубертета , у 12-ој години, сазнао сам да болујем од тешке и неизлечиве болести. Био сам на Институту за мајку и дете у друштву много мојих вршњака. Лекару су радили све оно што је било у њиховој моћи, али... Деца су умирала, а ја опстајао. Након 7 година лечења резултати су почели да бивају све бољи. Две године касније био сам излечен.
Од тада мој доживљај живота има другачији укус него код осталих у мом окружењу. Неретко осетим кривицу због тога што још увек живим, а они не.
Живот јесте море сивих боја прошарано бљесковима таме и светла. Само од нас самих зависи да ли ћемо и колико тих светлих бљесака уловити, упамтити и уживати у љима.