(pruče o kerećim ljubavima)
NEBESKE DUŠE
1. DEO
Sećate se one moje komšinice krojačice koja je imala radnju preko puta moje kancelarije? Kućni prijatelji smo, dane smo provodile skupa, imale pse iste rase, oni mužjaka a mi Mazu....jako mi nedostaje svakodnevno kafenisanje i zaebancija....i tako 15 godina. I stanovale smo jedna preko puta druge dok se mi nismo preselili u kuću. Zatvorila je radnju baš u vreme kad je otišla i dugogodišnja radnica od mene.....posle 10 godina, ali moralo je tako, nek su živi i zdravi samo. Do tada sam bila aktivna samo na Svetu životinja na koji dodjoh zbog Mešovih zdravstvenih problema....i po malo piskarala, započela knjigicu....Onda počeh intenzivno da pišem i objavljujem na blogu...samo moj način da ne prekinem lanac stvaranja....još jedna slagalica...
Ovo je priča iz vremena kada smo još bili u stanu...Prolećni dan.....hladan, mokar....kafa ujutru posle pešačenja od kuće do posla, priča, smeh...onaj jutarnji, još malkice pospan ....baš liči na to jutro.
„Jesi videla bretonca u onom betonskom udubljenju na kraju tvog reda zgrada prema kontejnerima?“
„Nisam....mora da je pobegao nekom....skitare su oni, znaš i sama...još ako je muško....“
„Rekla bih da je mužjak....po glavi. Preplašen je Ljiljo, mokar, star....i povredjen mislim ...ali nije ustajao pa ne znam. Nisam imala šta da mu dam da pojede, samo sam mu prišla blizu i on nije ustao“
„Videću danas kada se vraćam kući ako još bude tamo.....pošto nije ustao onda je verovatno povredjen.“
Dan je krenuo dalje.
Bio je tu....Samo sam ga pogledala u prolazu, ne prilazeći, ne zagledajući....Otišla sam kući pa se vratila. Donela sam mu vode, malo hrane i neki stari peškir...Mazu nisam povela sa sobom. Hrana je bila kuvana, naravno pseća sa nadrobljenim hlebom i malo čorbasta....uzeh iz Mazine šerpe dok su je deca zamajavala da ne vidi što je bilo nemoguće jer je izelica pobegla oboma i stuštila se kraj mene unezvereno me gledajući. „Mazuljak, nema ništa sad“ rekoh strogo.....okrete se zbunjeno naše pašče ne shvatajući i dalje jer njena šerpa je.....samo njena šerpa....jednostavno hahahaah kao i većina stvari kod pasa.....i u životu je sve jednostavno samo što ljudi vole da komplikuju, ali to je neka druga priča. Za starog momka to je lagan obrok koji klizi niz grlo, ne zahteva žvakanje i sigurno mu neće pasti teško na stomak. Nisam znala koliko dugo nije jeo....Samo sam stavila ispred njega te dve činijice od sladoleda govoreći par nežnih reči tek da mi čuje glas....nisam ga mazila, nisam mu prišla....odmakla sam se da ne igrožavam njegov prostor i posmatrala naoko nezainteresovano....ustao je....pokušao da se protegne uz jauk....pogledao u hranu i lagano, oklevajući počeo da jede.....ne halapljivo i brzo kao što to bretonci inače rade. Iskoristih vreme njegovog jela da prostrem onaj peškir. Na moje pomeranje nije reagovao....čudno....ali i nije jer je bio zabavljen jelom a i reakcije s godinama bivaju sve sporije. Psi, kao i ljudi, kada im dodje umorno vreme odlaze u neki svoj svet....miran i tih. Učestalost tih dolazaka i odlazaka zavisi od karaktera kao i vreme kada se pojavi umorno vreme.
Gledah dalje....braon beli mužjak sa kupiranim repom.....sve po pravilima....bio je lep nekad. Glava prošarana sedom dlakom....na njušci posebno. Povreda zadnje desne noge boli na vlagu i hladnoću...deformacija karlice usled povrede i izleteo kuk koji nije namešten kad je trebalo te je sraslo tako kako jeste...verovatno udarac kolima....bol u starim očima....teško hoda.....uz uzdah se vratio na svoje mesto i legao na peškir. Pogledao me.....tanka koprena preko očiju.....katarakta.....pomazih ga po glavi....iskrivio je glavu i naslonio je na moj dlan....kretnja kućnog psa koji nije mogao pobeći gazdi...izbačen je....Ostavih ga....za danas je dosta noviteta za njega. Treba mu san da odmori....da hrana odradi svoj deo posla....da da snagu za još jedan njegov krug.
