Ode još jedan iz moje generacije, nekadašnji drug iz XIV beogradske. Bio je lep čovek; lep i spolja i iznutra. Juče popodne jednostavno se srušio na ulici i umro.
Zvao se Srđan. Nekako mu je baš ležalo to ime, ne Srđan kao od ‘srditi se’, već ‘biti srčan’, ili ‘imati veliko srce’. A eto – baš to srce ga je izdalo i oborilo na sred vrelog asfalta na Slaviji.
Srle je bio đak generacije. Najbolji matematičar. Ujedno, zbog svog temperamenta i pravdoljubivosti, vrlo omiljen u društvu.
Bili smo sjajni drugovi, bez ikakvih nagoveštaja adolescentske zaljubljenosti. Neobičan spoj: on – vredan i predan učenju, ja – večita buntovnica i pobegulja sa časova. Za njega sam bila “Maca”. (U to vreme bio je zaluđen idejama o reinkarnaciji i ubeđen da sam u svom ‘prethodnom’ životu ja bila mačka a on neki istorijski mučenik čudnog i komplikovanog imena, koje nisam upamtila). Taj nadimak – kad bi ga Srle izgovorio – zvučao je toplo, blisko i prijateljski; vrlo nežno, rekla bih.
Kad sam se, pred maturu, razbolela od zapaljenja pluća, donosio mi je knjige iz biblioteke.
Slao mi je ‘puškice’ na pismenim iz matematike.
Vozikao me je na svom motoru sve do Rakovice, da bi udovoljio devojačkom hiru za otkrivanjem meni do tada nepoznatih delova Beograda.
Džep Srletove teksas-jakne uvek je bio pun bombona ‘505’ – za klince iz ulice.
Nije se gadio da, zbog mačića bačenih u kontejner, zavuče ruku u đubre.
Nije se stideo da pusti suzu ako bi ga nešto rastužilo.
Organizovao je akcije prikupljanja novca za učenike slabijeg imovinskog stanja, uvek nenametljiv i stidljiv pred rečima hvale.
Sa 18 je postao dobrovoljni davalac krvi i do kraja bio dosledan tom izboru.
Sa 24 je završio kibernetiku i otputovao u SAD, odakle se vratio pre nepunu deceniju, zajedno sa ženom i dvoje dece.
Pre par godina žena mu se razbolela i umrla, a on je ostao sam sa dva maloletna sina.
U martu ove godine sreli smo se u kraju i, zajedno sa još jednim drugom, popili irsku kafu u obližnjem kafiću. Mnogo smo se smejali te večeri. “Nije dobro da se toliko smejete”, dobacio nam je neki namćor koji je sedeo za susednim stolom, a mi smo prasnuli u još jači smeh.
Nismo pričali o prošlosti. Nije izgledalo kao da ga išta opterećuje. “Sve je O.K.”, rekao je nekoliko puta, “sad je sve opet O.K.” Bio je to onaj stari, uvek dobro raspoloženi Srle, iza čijeg širokog osmeha se još uvek krio momčić koji je, u III razredu gimnazije, na ekskurziji, preskakao terase hotela da bi razvalio blokiranu bravu moje sobe.
Juče, kada ga je izdalo srce, vraćao se s posla. Tek danas sam saznala šta je, poslednje dve godine, bio posao mog gimnazijskog druga, magistra kibernetike i člana Mense: prodavao je šrafove na buvljaku.
Pa, nije O.K, zaista.
Život je nepravedan.
I, za kraj, Srletova omiljena pesma: Crowded House - Into Temptation
Zvao se Srđan. Nekako mu je baš ležalo to ime, ne Srđan kao od ‘srditi se’, već ‘biti srčan’, ili ‘imati veliko srce’. A eto – baš to srce ga je izdalo i oborilo na sred vrelog asfalta na Slaviji.
Srle je bio đak generacije. Najbolji matematičar. Ujedno, zbog svog temperamenta i pravdoljubivosti, vrlo omiljen u društvu.
Bili smo sjajni drugovi, bez ikakvih nagoveštaja adolescentske zaljubljenosti. Neobičan spoj: on – vredan i predan učenju, ja – večita buntovnica i pobegulja sa časova. Za njega sam bila “Maca”. (U to vreme bio je zaluđen idejama o reinkarnaciji i ubeđen da sam u svom ‘prethodnom’ životu ja bila mačka a on neki istorijski mučenik čudnog i komplikovanog imena, koje nisam upamtila). Taj nadimak – kad bi ga Srle izgovorio – zvučao je toplo, blisko i prijateljski; vrlo nežno, rekla bih.
Kad sam se, pred maturu, razbolela od zapaljenja pluća, donosio mi je knjige iz biblioteke.
Slao mi je ‘puškice’ na pismenim iz matematike.
Vozikao me je na svom motoru sve do Rakovice, da bi udovoljio devojačkom hiru za otkrivanjem meni do tada nepoznatih delova Beograda.
Džep Srletove teksas-jakne uvek je bio pun bombona ‘505’ – za klince iz ulice.
Nije se gadio da, zbog mačića bačenih u kontejner, zavuče ruku u đubre.
Nije se stideo da pusti suzu ako bi ga nešto rastužilo.
Organizovao je akcije prikupljanja novca za učenike slabijeg imovinskog stanja, uvek nenametljiv i stidljiv pred rečima hvale.
Sa 18 je postao dobrovoljni davalac krvi i do kraja bio dosledan tom izboru.
Sa 24 je završio kibernetiku i otputovao u SAD, odakle se vratio pre nepunu deceniju, zajedno sa ženom i dvoje dece.
Pre par godina žena mu se razbolela i umrla, a on je ostao sam sa dva maloletna sina.
U martu ove godine sreli smo se u kraju i, zajedno sa još jednim drugom, popili irsku kafu u obližnjem kafiću. Mnogo smo se smejali te večeri. “Nije dobro da se toliko smejete”, dobacio nam je neki namćor koji je sedeo za susednim stolom, a mi smo prasnuli u još jači smeh.
Nismo pričali o prošlosti. Nije izgledalo kao da ga išta opterećuje. “Sve je O.K.”, rekao je nekoliko puta, “sad je sve opet O.K.” Bio je to onaj stari, uvek dobro raspoloženi Srle, iza čijeg širokog osmeha se još uvek krio momčić koji je, u III razredu gimnazije, na ekskurziji, preskakao terase hotela da bi razvalio blokiranu bravu moje sobe.
Juče, kada ga je izdalo srce, vraćao se s posla. Tek danas sam saznala šta je, poslednje dve godine, bio posao mog gimnazijskog druga, magistra kibernetike i člana Mense: prodavao je šrafove na buvljaku.
Pa, nije O.K, zaista.
Život je nepravedan.
I, za kraj, Srletova omiljena pesma: Crowded House - Into Temptation
