“Zuze leid kardozu piris, virziliu duraida de kosta aveiro! Almeida minjo, doru, tezu e gvardijana kastelo de funsal duseu ribeiru iho kurtes de Benfika”, uludo je trošila energiju Florbela, prebacujući mužu čest odlazak na fudbalske utakmice.
Žoao Lopis Fernaun de Kastanjeda apatično je posmatrao agresivnu mimiku usana nervno labilne životne saputnice. Ajkule razdora i surovi atlantski vetrovi već dugo su uzburkivali nekada mirne bračne vode Kastanjedinih.
“Potpuno si se promenio Žoao. Ne mogu više da te prepoznam. Tako si...”
“Dokle ćeš mi prebacivati zbog te plastične operacije nosa?”, ljutnuo se Lopis, inače vozač lisabonske Hitne pomoći, popularnog Emerženjasa, “i sama znaš da mi je to poklon osoblja klinike za četvrt veka službe.”
“Znaš ti dobro o čemu ja govorim, Kastanjeda. Ne pravi se gluplji no što inače jesi. Nekada smo koracima lakšim od polena lebdeli mirisnim livadama doline Mondega. Nekada smo sreću tražili u nepreglednim brdima romantikom protkane Estramadure. Nekada su i pacijenti umirali plačući u kolima Emerzenjasa, jer ti je bilo važnije da mene raznežiš serenadom no da njih odvezeš u bolnicu. Seti se, ljudski životi su bili beznačajni u odnosu na našu ljubav! A pogledaj se sada, Žoao Lopis Fernaun de Kastanjeda. Više voliš da ideš na stadion Benfike nego sa ženom na depilaciju ili kod frizera. I šoping ti je postao potpuno stran”, grcala je Florbela pritisnuta patinom gorčine.
“Kada već pominješ tu operaciju, bolje je bilo da si operisao nešto drugo, minorna karikaturo latinskih ljubavnika”, riknula je poput ranjene lavice Fernaunova supruga, zadavši udarac ispod pojasa ionako poljuljanoj Žoaovoj seksualnosti.
“Dosta mi je vaših sranja!”, prekinuo ih je, od poročnog života promukao glas novopridošlog suseda. “Znate li vi, ljudi, za kućni red?”, dodao je zadrigli Elsandr Fereira.
“O-o-o, komšo, izvini, malo smo se zaneli”, obradovao mu se Žoao, “nego, kad ćemo na utakmicu?”
“Ma kakva utakmica, je6ala te utakmica! Ne mogu da mrdnem od bolova. Došao sam da te pitam jel imaš neku mast?”
“Šta će ti mast, komšo?”
“Ma, ima neko crvenilo na penisu”, ote se Florbeli.
Narednih nekoliko trenutaka neugodne tišine frapirani rogonja Žoao iskoristio je prostreljujući nevernu suprugu pogledima punim krvi iz povređenog muškog srca.
“Ništa me ne gledaj, bedniče, za sve ovo si ti kriv. Da nisi toliko odsutan, ne bih te ni prevarila sa ovom pijanom neobrijanom svinjom”, besnela je Florbela dok se “prijatelj kuće” efikasno iskradao iz stana Kastanjedinih.
* * *
“Ne mogu više ovako doktore. Dođe mi da se ubijem”, ispovedao se Žoao uglednom psihijatru, doktoru Leonu Danonu.
“Hmmm, da, šta ćete?”, rutinski je odglumio sažaljenje nezainteresovani terapeut gladeći prstima lančić sa Davidovom zvezdom. “U pitanju je klasična neuroza i kompleks niže vrednosti. Osećate se sami i bespomoćni u ovom surovom svetu punom neplaćenih telefonskih računa. Kažite mi, uvaženi Kastanjeda, o čemu ste najčešće maštali kao tinejdžer? Drugim rečima, šta ste najviše želeli?
“Pa-a-a... ne znam, uobičajene stvari: da sam najjači i najlepši u razredu, da sam pobedio na opštinskom takmicenju iz OTO-a, da se mojoj simpatiji povlače bubuljice…”
“Naravno, drugo nisam ni očekivao, dragi moj Žoao. Vidite, nesklad između želja i mogućnosti osnovni je uzrok depresivne neuroze koja vas je i dovela do ovog tragikomičnog stanja. Trebalo je da maštate na sasvim drugačiji način. Zamislite da ste sanjali da vas stalno pogađa lopta u glavu dok igrate između dve vatre, da vas u zbornici siluje penzionisana nastavnica domaćinstva, da vas vukovci stalno biju i otimaju vam patike…”
“Da?”, zbunjeno je slušao Žoao ležeći na terapeutskom kožnom trosedu.
“E-e-e, vidite. Čak i da vam je život krenuo najgorim mogućim tokom, u svakom trenutku mogli ste sebi sa ponosom da kažete: odakle mi pravo da se žalim i budem nesrećan - pa svi moji snovi postali su stvarnost!”
“Doktore, pa vi ste genije!”
“Hvala, hvala, mladiću. No, na žalost, pošto ste odrasli, ova metoda je neprimenljiva…”
“O-o-o, bože, šta da radimo?!”
“Ne brinite, sunarodniče Vaska de Game. Primenićemo na vama metod skrenute pažnje.”
“Metod skrenute pažnje?”
“Donećete mi sutra ujutru kako znate i umete 50000 dolara!”
“Ali kako?! Pa ja nemam ni približno toliko novca!”
“Eh. Zvučite kao moj sunarodnik”, našalio se na svoj račun doktor Leon Danon, “ne znam, snađite se, ubijte nekog, pozajmite, prodajte kuću, kola, uradite šta god hocete, samo mi donesite pare. Verujte mi da ćete u svakom slučaju upasti u veliku nevolju, i da će vam najmanje važno biti ono zbog čega ste došli da mi se požalite. Ako pri tom poginete, ne mari, ionako ste hteli da se ubijete. S druge strane, ako se izvučete, bićete bogatiji za jedno veliko iskustvo, ponosni na sebe i svoje sposobnosti i puni novog samopouzdanja. Trima rečima: bićete drugi čovek!”
“Doktore, zaista ne znam kako da vam zahvalim. Ostaću vaš večiti dužnik”, na žalost bez ironije konstatovao je konačno nasmejani Portugalac.
“Večiti dužnik? Ha,ha. Ne večiti, dragi moj. Mislite, valjda, do sutra ujutru”, potvrdio je svoj smisao za humor poslovično duhoviti diplomac Tel-Avivskog univerziteta i zatim naizgled ozbiljnim tonom dodao:
“Verujte mi Žoao, moja misija je da pomognem ljudima, a ne da ih iskoristim. Pare uzimam za vaše dobro.”
“Vašem humanizmu nema granica, dragi Leo. Mogu li vas zvati Leo?”
“Naravno Žo”, prilagodio se doktor, “vidimo se, dakle, sutra.”
* * *
“Pa jeste li vi normalni, Kastanjeda? Zar ste mislili da nećete biti uhvaćeni!?”, od srca se smejao inspektor Manuel Batista de Oliveira ponovo nesrećnom i sveže pretučenom šoferu Hitne pomoći, bacajući na sto najnovije izdanje Žornal de Lisabon-a. Pogledajte šta piše. Pa ceo Portugal vam se smeje!”
Novinska vest je glasila: “Dan po proneveri vozila Hitne pomoći i najmodernije opreme za reanimaciju, uhapšen vozač Emerženjasa Žoao de Kastanjeda (46). Inspektor Manuel Batista izjavio je da ga čudi suludi pokušaj dotad neosuđivanog Kastanjede da nekažnjeno proda službeno vozilo firme u kojoj radi već 26 godina. Iako je utvrđeno da je vozilo prodato za sumu od 50000 američkih dolara, kod zbunjenog i evidentno za psihijatriju zrelog Žoaoa nisu pronadjena nikakva sredstva. Podstaknut velikim interesovanjem portugalske javnosti za ovaj slučaj, čuveni režiser Freitas Lopez Grasa odlučio je da snimi urnebesnu komediju inspirisanu ovim nesvakidašnjim događajem. Nadamo se da će ovo ostvarenje vratiti poljuljani ugled portugalskom filmu.”
“Ha,ha,ha, Žoao, još ćeš postati lisabonski Džeri Luis”, nije dolazio do daha inspektor Oliveira, “a, da, nisam ti rekao, imaš pravo na jedan telefonski poziv.”
Znojavim prstima, Žoao Lopis Fernaun de Kastanjeda okretao je broj mobilnog telefona jedinog čoveka koji mu je mogao pomoći.
“Leo, molim vas hitno dođite, u zatvoru sam!”
“U zatvoru?”, tobože se čudio doktor Leon Danon.
“Da, uhapšen sam. Vaše predviđanje nije se ostvarilo.”
“Uhapšen? Vidite, nisam uzeo u obzir tu opciju prilikom postavljanja svoje teorije”, pokušavao je da ostane ozbiljan tek pridošli turista na Mauricijusu.
“Jedino tebe imam Leo, reci mi šta da radim, molim te”, kroz suze je preklinjao namagarčeni, u život razočarani, tugom ophrvani i iznad svega lakoverni lisabonski rogonja.
“Verujte mi, prijatelju”, završavao je razgovor doktor Danon prelazeći prstima po tvrdim bradavicama obnažene mulatkinje, “ne znam šta da vam kažem. Zaista ne znam!”
Žoao Lopis Fernaun de Kastanjeda apatično je posmatrao agresivnu mimiku usana nervno labilne životne saputnice. Ajkule razdora i surovi atlantski vetrovi već dugo su uzburkivali nekada mirne bračne vode Kastanjedinih.
“Potpuno si se promenio Žoao. Ne mogu više da te prepoznam. Tako si...”
“Dokle ćeš mi prebacivati zbog te plastične operacije nosa?”, ljutnuo se Lopis, inače vozač lisabonske Hitne pomoći, popularnog Emerženjasa, “i sama znaš da mi je to poklon osoblja klinike za četvrt veka službe.”
“Znaš ti dobro o čemu ja govorim, Kastanjeda. Ne pravi se gluplji no što inače jesi. Nekada smo koracima lakšim od polena lebdeli mirisnim livadama doline Mondega. Nekada smo sreću tražili u nepreglednim brdima romantikom protkane Estramadure. Nekada su i pacijenti umirali plačući u kolima Emerzenjasa, jer ti je bilo važnije da mene raznežiš serenadom no da njih odvezeš u bolnicu. Seti se, ljudski životi su bili beznačajni u odnosu na našu ljubav! A pogledaj se sada, Žoao Lopis Fernaun de Kastanjeda. Više voliš da ideš na stadion Benfike nego sa ženom na depilaciju ili kod frizera. I šoping ti je postao potpuno stran”, grcala je Florbela pritisnuta patinom gorčine.
“Kada već pominješ tu operaciju, bolje je bilo da si operisao nešto drugo, minorna karikaturo latinskih ljubavnika”, riknula je poput ranjene lavice Fernaunova supruga, zadavši udarac ispod pojasa ionako poljuljanoj Žoaovoj seksualnosti.
“Dosta mi je vaših sranja!”, prekinuo ih je, od poročnog života promukao glas novopridošlog suseda. “Znate li vi, ljudi, za kućni red?”, dodao je zadrigli Elsandr Fereira.
“O-o-o, komšo, izvini, malo smo se zaneli”, obradovao mu se Žoao, “nego, kad ćemo na utakmicu?”
“Ma kakva utakmica, je6ala te utakmica! Ne mogu da mrdnem od bolova. Došao sam da te pitam jel imaš neku mast?”
“Šta će ti mast, komšo?”
“Ma, ima neko crvenilo na penisu”, ote se Florbeli.
Narednih nekoliko trenutaka neugodne tišine frapirani rogonja Žoao iskoristio je prostreljujući nevernu suprugu pogledima punim krvi iz povređenog muškog srca.
“Ništa me ne gledaj, bedniče, za sve ovo si ti kriv. Da nisi toliko odsutan, ne bih te ni prevarila sa ovom pijanom neobrijanom svinjom”, besnela je Florbela dok se “prijatelj kuće” efikasno iskradao iz stana Kastanjedinih.
* * *
“Ne mogu više ovako doktore. Dođe mi da se ubijem”, ispovedao se Žoao uglednom psihijatru, doktoru Leonu Danonu.
“Hmmm, da, šta ćete?”, rutinski je odglumio sažaljenje nezainteresovani terapeut gladeći prstima lančić sa Davidovom zvezdom. “U pitanju je klasična neuroza i kompleks niže vrednosti. Osećate se sami i bespomoćni u ovom surovom svetu punom neplaćenih telefonskih računa. Kažite mi, uvaženi Kastanjeda, o čemu ste najčešće maštali kao tinejdžer? Drugim rečima, šta ste najviše želeli?
“Pa-a-a... ne znam, uobičajene stvari: da sam najjači i najlepši u razredu, da sam pobedio na opštinskom takmicenju iz OTO-a, da se mojoj simpatiji povlače bubuljice…”
“Naravno, drugo nisam ni očekivao, dragi moj Žoao. Vidite, nesklad između želja i mogućnosti osnovni je uzrok depresivne neuroze koja vas je i dovela do ovog tragikomičnog stanja. Trebalo je da maštate na sasvim drugačiji način. Zamislite da ste sanjali da vas stalno pogađa lopta u glavu dok igrate između dve vatre, da vas u zbornici siluje penzionisana nastavnica domaćinstva, da vas vukovci stalno biju i otimaju vam patike…”
“Da?”, zbunjeno je slušao Žoao ležeći na terapeutskom kožnom trosedu.
“E-e-e, vidite. Čak i da vam je život krenuo najgorim mogućim tokom, u svakom trenutku mogli ste sebi sa ponosom da kažete: odakle mi pravo da se žalim i budem nesrećan - pa svi moji snovi postali su stvarnost!”
“Doktore, pa vi ste genije!”
“Hvala, hvala, mladiću. No, na žalost, pošto ste odrasli, ova metoda je neprimenljiva…”
“O-o-o, bože, šta da radimo?!”
“Ne brinite, sunarodniče Vaska de Game. Primenićemo na vama metod skrenute pažnje.”
“Metod skrenute pažnje?”
“Donećete mi sutra ujutru kako znate i umete 50000 dolara!”
“Ali kako?! Pa ja nemam ni približno toliko novca!”
“Eh. Zvučite kao moj sunarodnik”, našalio se na svoj račun doktor Leon Danon, “ne znam, snađite se, ubijte nekog, pozajmite, prodajte kuću, kola, uradite šta god hocete, samo mi donesite pare. Verujte mi da ćete u svakom slučaju upasti u veliku nevolju, i da će vam najmanje važno biti ono zbog čega ste došli da mi se požalite. Ako pri tom poginete, ne mari, ionako ste hteli da se ubijete. S druge strane, ako se izvučete, bićete bogatiji za jedno veliko iskustvo, ponosni na sebe i svoje sposobnosti i puni novog samopouzdanja. Trima rečima: bićete drugi čovek!”
“Doktore, zaista ne znam kako da vam zahvalim. Ostaću vaš večiti dužnik”, na žalost bez ironije konstatovao je konačno nasmejani Portugalac.
“Večiti dužnik? Ha,ha. Ne večiti, dragi moj. Mislite, valjda, do sutra ujutru”, potvrdio je svoj smisao za humor poslovično duhoviti diplomac Tel-Avivskog univerziteta i zatim naizgled ozbiljnim tonom dodao:
“Verujte mi Žoao, moja misija je da pomognem ljudima, a ne da ih iskoristim. Pare uzimam za vaše dobro.”
“Vašem humanizmu nema granica, dragi Leo. Mogu li vas zvati Leo?”
“Naravno Žo”, prilagodio se doktor, “vidimo se, dakle, sutra.”
* * *
“Pa jeste li vi normalni, Kastanjeda? Zar ste mislili da nećete biti uhvaćeni!?”, od srca se smejao inspektor Manuel Batista de Oliveira ponovo nesrećnom i sveže pretučenom šoferu Hitne pomoći, bacajući na sto najnovije izdanje Žornal de Lisabon-a. Pogledajte šta piše. Pa ceo Portugal vam se smeje!”
Novinska vest je glasila: “Dan po proneveri vozila Hitne pomoći i najmodernije opreme za reanimaciju, uhapšen vozač Emerženjasa Žoao de Kastanjeda (46). Inspektor Manuel Batista izjavio je da ga čudi suludi pokušaj dotad neosuđivanog Kastanjede da nekažnjeno proda službeno vozilo firme u kojoj radi već 26 godina. Iako je utvrđeno da je vozilo prodato za sumu od 50000 američkih dolara, kod zbunjenog i evidentno za psihijatriju zrelog Žoaoa nisu pronadjena nikakva sredstva. Podstaknut velikim interesovanjem portugalske javnosti za ovaj slučaj, čuveni režiser Freitas Lopez Grasa odlučio je da snimi urnebesnu komediju inspirisanu ovim nesvakidašnjim događajem. Nadamo se da će ovo ostvarenje vratiti poljuljani ugled portugalskom filmu.”
“Ha,ha,ha, Žoao, još ćeš postati lisabonski Džeri Luis”, nije dolazio do daha inspektor Oliveira, “a, da, nisam ti rekao, imaš pravo na jedan telefonski poziv.”
Znojavim prstima, Žoao Lopis Fernaun de Kastanjeda okretao je broj mobilnog telefona jedinog čoveka koji mu je mogao pomoći.
“Leo, molim vas hitno dođite, u zatvoru sam!”
“U zatvoru?”, tobože se čudio doktor Leon Danon.
“Da, uhapšen sam. Vaše predviđanje nije se ostvarilo.”
“Uhapšen? Vidite, nisam uzeo u obzir tu opciju prilikom postavljanja svoje teorije”, pokušavao je da ostane ozbiljan tek pridošli turista na Mauricijusu.
“Jedino tebe imam Leo, reci mi šta da radim, molim te”, kroz suze je preklinjao namagarčeni, u život razočarani, tugom ophrvani i iznad svega lakoverni lisabonski rogonja.
“Verujte mi, prijatelju”, završavao je razgovor doktor Danon prelazeći prstima po tvrdim bradavicama obnažene mulatkinje, “ne znam šta da vam kažem. Zaista ne znam!”
