Na današnji dan pre mnogo godina, moj nezaboravljeni mačak Spartak je prvi put tuccao.
Ja i jedna ona bili smo klinci; ja tek malo stariji od nje. Družili smo se, viđali, zabavljali...
Bilo kako bilo, mačak Spartak bi tuccao malo kasnije da njenu kučku Vesnu nije zgazio auto. Gubitak dugogodišnjeg kućnog ljubimca duboko ju je pogodio. Budući da je veoma volela životinje, tugu prema kučki Vesni veoma brzo zamenila je ljubavlju prema mački Micili. Kad ju je gladnu i izmučenu našla u jednom parku bila je tek malo mače. Brzo je odrasla i razvila se, i nedugo zatim postala prava mačka tinejdžerka.
Čim ju je uhvatio nagon za parenjem dovela ju je kod mog malo starijeg mačka Spartaka. On nije dozvoljavao nijednoj četvoronožnoj životinji da ulazi na njegov teren. Na „njegovu“ fotelju u dnevnoj sobi moglo se sesti samo ako on to „dozvoli“, odnosno ako u tom momentu nije zainteresovan da tu legne. U suprotnom bi mjaučući prednjim šapama gurao uljeza sve dok ga ne bi isterao.
Uglavnom, njena mačka je došla na njegov teren i on je nije oterao. Umesto toga započeli su mačje udvaranje. Moji roditelji bili su u jednoj sobi, ona i ja u drugoj, a uspaljene mačke u trećoj. Nas dvoje smo tako provodili dane tog maja te godine.
Cela situacija izgledala je otprilike ovako. Ona dođe kod mene da joj radim zadatke iz matematike i fizike i ponese mačku. Mačke se igraju dok joj ja objašnjavam neke stvari iz dve najegzaktnije prirodne nauke. I onda se ona umeša u mačju ljubav.
Njena mačka bi prvo pobegla od mog mačka, a zatim bi ga jurila. Onda bi ona uzela svoju zimsku rukavicu, stavila joj na glavu, držala je za vrat, a moj mačak bi skočio na nju otpozadi.
Mačak Spartak nije znao šta treba da radi, baš kao i mačka Micili. Mučili su se, i mučili, i mučili... I njoj pukne film, te uzme rukavicu i nabije joj na glavu. Mašala. Do tada nisam imao pojma da mačka može da se kreće u pet brzina i u rikverc.
Kako joj se rukavica popela na glavu imali smo dve štete: kao prvo, mačka je kao sumanuta trčala unazad; a kao drugo, mačak nije hteo da je tucca, verovatno misleći da se radi o nekoj mačjoj baba rogi. Na kraju je morala da joj skine rukavicu i uhvati je za vrat. Videvši da ne može da mrdne, mačak ju je zaskočio i oduzeo nevinost i njoj i sebi.
Tako je moj mačak, uz njenu asistenciju, prvi put karrao.
Posle više godina i nas dvoje smo se pokarrali. Ali to je već druga priča...
Ja i jedna ona bili smo klinci; ja tek malo stariji od nje. Družili smo se, viđali, zabavljali...
Bilo kako bilo, mačak Spartak bi tuccao malo kasnije da njenu kučku Vesnu nije zgazio auto. Gubitak dugogodišnjeg kućnog ljubimca duboko ju je pogodio. Budući da je veoma volela životinje, tugu prema kučki Vesni veoma brzo zamenila je ljubavlju prema mački Micili. Kad ju je gladnu i izmučenu našla u jednom parku bila je tek malo mače. Brzo je odrasla i razvila se, i nedugo zatim postala prava mačka tinejdžerka.
Čim ju je uhvatio nagon za parenjem dovela ju je kod mog malo starijeg mačka Spartaka. On nije dozvoljavao nijednoj četvoronožnoj životinji da ulazi na njegov teren. Na „njegovu“ fotelju u dnevnoj sobi moglo se sesti samo ako on to „dozvoli“, odnosno ako u tom momentu nije zainteresovan da tu legne. U suprotnom bi mjaučući prednjim šapama gurao uljeza sve dok ga ne bi isterao.
Uglavnom, njena mačka je došla na njegov teren i on je nije oterao. Umesto toga započeli su mačje udvaranje. Moji roditelji bili su u jednoj sobi, ona i ja u drugoj, a uspaljene mačke u trećoj. Nas dvoje smo tako provodili dane tog maja te godine.
Cela situacija izgledala je otprilike ovako. Ona dođe kod mene da joj radim zadatke iz matematike i fizike i ponese mačku. Mačke se igraju dok joj ja objašnjavam neke stvari iz dve najegzaktnije prirodne nauke. I onda se ona umeša u mačju ljubav.
Njena mačka bi prvo pobegla od mog mačka, a zatim bi ga jurila. Onda bi ona uzela svoju zimsku rukavicu, stavila joj na glavu, držala je za vrat, a moj mačak bi skočio na nju otpozadi.
Mačak Spartak nije znao šta treba da radi, baš kao i mačka Micili. Mučili su se, i mučili, i mučili... I njoj pukne film, te uzme rukavicu i nabije joj na glavu. Mašala. Do tada nisam imao pojma da mačka može da se kreće u pet brzina i u rikverc.
Kako joj se rukavica popela na glavu imali smo dve štete: kao prvo, mačka je kao sumanuta trčala unazad; a kao drugo, mačak nije hteo da je tucca, verovatno misleći da se radi o nekoj mačjoj baba rogi. Na kraju je morala da joj skine rukavicu i uhvati je za vrat. Videvši da ne može da mrdne, mačak ju je zaskočio i oduzeo nevinost i njoj i sebi.
Tako je moj mačak, uz njenu asistenciju, prvi put karrao.
Posle više godina i nas dvoje smo se pokarrali. Ali to je već druga priča...
