Nije osećao sopstvenu težinu. Iznenađen, otkrio je kako se njegovo telo odvojilo od sedišta. Lebdeo je u limbu, potpuno bestelesan. Pala mu je na pamet fantastična pomisao: Mogu da letim! Levitiram kao jogin! Autoput se prekinuo, i umesto njega, sa visine je video koprenu izmaglice, nežnu i prijatnu poput paperjastih oblaka. Bilo je to divno osećanje. Sva ona školska, pragmatična mudrost, i svi oni prirodni zakoni o kojima je učio, bili su, dakle, poluistina. Hteo je da dozove Lili, i sa njom podeli novo, paranomalno iskustvo, ali nje nigde nije bilo. To ga je malkice zabrinulo. U daljini je čuo Džerijevo cviljenje, i za trenutak osetio pseći dah na svom licu, ali ni njega nije mogao videti. Jedino što je ugledao bile su nepovezane slike, koje su se stapale jedna u drugu: njegov najbolji drug iz detinjstva koji šutira loptu (otkud on ovde, i sada? – pitao se doktor B.). Zatim, u krupnom planu, majčin mekani obraz; nečiji veseli osmesi. Slike se ubrzano smenjuju – sve brže i brže – poput stare filmske trake, koja se otkačila sa projektora. Konačno, Lili, sedi na keju, i baca kamenčiće u reku. Kamenčići stvaraju koncentrične krugove po rečnoj površini. Njega prožima osećaj nelagode; čini mu se kako ona sedi preblizu tamne, duboke vode. Lili nije vrsna plivačica, a ta voda deluje kao preteća nepoznanica. Prizor ga je na nešto podsećao: da li se tako nešto već desilo, ili mu se samo pričinjava? Možda sanjam – pomislio je. Sanjanje je, uostalom, malo umiranje: u njemu izgubiš dodir sa stvarnim svetom. Reč ’umiranje’ ga lecnu. Da li je ovo san, ili Smrt?
Nije želeo da bude duh – ne, još ne. Bilo je rano za prelazak na Onu Stranu. I uplašio bi se, da nije pod prstima osetio Džerijevu dlaku. Bila je sasvim opipljiva, i prsti doktora B. grčevito se uhvatiše za krzno. Još uvek nije osećao čvrstinu tla pod sobom; sve te zbunjujuće stvari i pitanja koja su mu proletela kroz glavu nisu imali nikakvu važnost u ovim trenucima. I dalje lebdeći, polako je ulazio u polje žutog bleštavila.
Kada je, mnogo kasnije, ponovo otvorio oči u šok-sobi, obradovao se svetlima i obrisima. „Živ sam! Hvala bogu, živ sam!“ pomislio je. Posekotina na glavi, slomljena ruka i, ono najgore, srčani udar – sve je to sad bilo u senci njegovog iskustva smrti.
Onda su mu saopštili da njegova žena nije preživela; smrt je, kazali su, nastupila trenutno. Kao da je to bila neka uteha, kao da umiranje može biti onakvo i ovakvo, lako ili teško. U početku je odbijao da prihvati njenu smrt. Ne. Nije bila mrtva. Ne Lili, njegova umiljata mačkica, princeza, ljubičica, sreća… njegovo sve. Ne Lili, večito mlada i tako puna života.
Hranili su ga sedativima i tešili uobičajenim frazama: jeste, strašan je to gubitak, ali nemojte biti slabi… Ne dajte se. Ne dopustite mračnim mislima da Vas uzmu pod svoje… Depresija usled gubitka bračnog partnera je uobičajena. Pa, Vi ste, barem, doktor – trgnite se!
Doktor B. je znao, iz sopstvene prakse, da prestanak života znači i njegovu konačnost, nepostojanje, kraj, ništavilo… Lili je, dakle, otišla i nije postojalo ništa, baš ništa, što bi moglo da ublaži njegovo osećanje gubitka. Osim toga, on je bio odgovoran za to što nje više nema. Trebalo je odavno prestati sa pušenjem, čašicom-dve posle jela, teškim obrocima; sopstvena neumerenost kaznila ga je najgorom kaznom koju je mogao da zamisli. Mračni deo njega šaputao mu je da sad nema razloga za život. Čemu postojati bez Lili?
Ali, nikako mu se nije dalo da umre; kada bi samo pomislio na mogućnost da ga, možda, već sutra neće biti, da neće biti prisutan na ovom svetu i neće stići da vidi i upozna sve ono što do tada nije (a što je još uvek tako životno želeo) – egzotične zemlje, otkrića u novom milenijumu, tehnološka čuda i razne druge stvari – pretrnuo bi od užasa. U nedeljama oporavka, pomisao na mrtvu Lili, koju je smrt zatekla u snu, i sećanje na neke zajedničke trenutke, budilo je u njemu plimu emocija. Plakao bi kao dete, a onda bi se utešio mislima o tajanstvenoj, nepredvidljivoj Sudbini koja je htela da on ostane u životu a njegova Lili ne; o Sudbini koja ga je, ko zna zbog čega, kaznila gubitkom jedine osobe koju je imao i voleo. Daleko od toga da je bio pobožan – doktor B. bio je racionalan, ali počeo je verovati u neke kosmičke sile koje upravljaju životima, u neku nevidljivu ruku koja se ljudima igra kao šahovskim figurama. Zaključio je: čovek je samo maleno, duhovno biće s ljudskim životom, tek šrafčić u Univerzumu. Iz potištenosti i očajanja, prešao je u fazu preispitivanja sopstvene odgovornosti, kajanja za ono što u životu jeste i nije učinio, i konačnog mirenja sa nastalom situacijom. On je bio živ i možda je ovo bilo njegovo ponovno rođenje, početak novog života u kome treba da izvrši neke zadatke koje mu je Sudbina namenila. Dece nije imao, ali je bilo budućih pacijenata koji su zavisili od njega, prijatelja koji su ga voleli. Na kraju, tu je bio i Džeri, Lilin ljubimac, koga je ona ostavila za sobom kao nasleđe. Pas, koji je, u onom čudnom limbičkom doživljaju, bio jedino za šta se doktor B. mogao uhvatiti. Ma kako se trudio da iz glave izbaci svoj kratak izlet u zaleđe onostranog, morao je priznati jedno: Džerijevo prisustvo tada, bilo je jedino što ga je vezivalo za materijalni, ovozemaljski život. Da nije osetio njegovo krzno u rukama, i dah na licu, doktor B. bi se, možda, omađijan ezoteričnim iskustvom, opredelio da tamo i ostane. Pas ga je pozvao da se vrati u svet živih.
Zbrinut u nekom pansionu, Džeri je čekao da doktor B. dođe po njega. Bilo je olakšanje imati pored sebe bar nekog, ili nešto, što bi podsećalo na Lilina vremena; Džeriju je odavno bilo oprošteno što je ostao skoro netaknut u saobraćajnoj nesreći. Iz sopstvene prakse, doktor B. je znao da pas može biti terapija za razne bolesti pa, prema tome, i lek protiv tuge. Sretao je mnoge ljude koji su, uz pomoć kućnih ljubimaca, prevazilazili teške depresije, ili smanjivali rizik od smrtonosnih oboljenja. Pre nekoliko godina imao je pacijentkinju, neku učiteljicu u penziji, koja je prebolela sinovljev odlazak u inostranstvo i samoću, tako što se posvetila svom pekinezeru. A njihov Džeri nije bio bilo kakav pas, već prijatelj. Jedini koji bi mogao pružiti utehu.
Čim je izašao iz bolnice, doktor B. je otišao po njega.
Džeri mu se obradovao, starački i ne preterano.
Ušli su u stan tiho, kao u svetilište. Osim ustajalog vazduha, sve je izgledalo isto kao nekad: Liline ružičaste papuče (koje, kako je doktoru B. mračno palo na pamet, ona nikada više neće obuti), njen vazdušasti penjoar pastelno-plave boje, nehajno prebačen preko fotelje, gomila ženskih časopisa pored bračnog kreveta… U spavaćoj sobi je još mirisalo na Lili. Na polici u kupatilu poređane flašice parfema, pomade, četka sa koje avetinjski lebde dugačke plave vlasi, čipkasti crni kombinezon okačen na vrata…
Doktor B. se, preplavljen osećanjima, bacio na krevet i zaridao. Iznenada je postao svestan da će se suočiti sa usamljenošću, sa Lilinim stvarima, sa zajedničkim fotografijama, sa njenim duhom koji se zavukao u uglove sobe i ćoškove njegove svesti; sa prijateljima koji će, nakon nekog vremena, izbegavati da spominju Lili i praviti se kao da nije ni postojala…
Džeri je procunjao po stanu, par puta tiho zacvileo, a zatim se popeo na krevet, sklupčao se pored njega i liznuo mu ruku. Doktor B. ga je zagrlio i nežno šaputao: „E, moj Džeri, sad smo ti i ja sami.. Druže moj… Moramo dalje…“ Jedno vreme su tako ležali. Pas je šapama obgrlio jastuk koji je Lili jednom, prilično nevešto, napravila od šarenih krpica. Doktoru B. se prvi put učinilo da Džeri ima izraz lica, ako je uopšte mogao da prihvati da pas ima lice. Za njega je to bilo pravo otkriće – Džerijev setan pogled, namršteno čelo, nevesela njuška, i, ma koliko da je povremeno mahao repom i bio dobro uhranjen, ništa nije moglo ublažiti opšti utisak tuge. Bila je to strašna promena u odnosu na nekadašnjeg veselog, lajavog Džerija. „On zna“, pomislio je doktor B., „on zna da nje više nema… Tuguje, kao da ima osećanja, a samo je životinja…“ To se kosilo sa svim onim što je učio o razlikama između ljudi i životinja, razuma i instinkta, svesnog i nesvesnog. I doktoru bi nekako lakše što je pas tu, što oseća njegovu toplu blizinu; činilo mu se da Džeri shvata njegovu tugu i nesreću, i Džeri će mu dati snagu i odlučnost da nastavi život, makar ovakav… Mora da se bori, prevaziđe bol i tugu, da opstane… Vreme će, možda, izbrisati Lili iz sećanja svih, pa čak i njegovog. A ako se to nikada i ne dogodi, bar će zalečiti rane. Znao je, kao lekar, da je život čovekova svrha.
Džerijevo ritmičko disanje bacilo ga je u dremež.
Probudivši se, sat kasnije, primetio je da pas prestao da diše. Doktor B. se, u magnovljenju, seti davne Liline tvrdnje: „On bi umro zbog mene…“
I baš kao što je malopre prepoznao Džerijevu tugu i sopstvenu potrebu za životom, shvati svu istinitost tih reči.
Nije želeo da bude duh – ne, još ne. Bilo je rano za prelazak na Onu Stranu. I uplašio bi se, da nije pod prstima osetio Džerijevu dlaku. Bila je sasvim opipljiva, i prsti doktora B. grčevito se uhvatiše za krzno. Još uvek nije osećao čvrstinu tla pod sobom; sve te zbunjujuće stvari i pitanja koja su mu proletela kroz glavu nisu imali nikakvu važnost u ovim trenucima. I dalje lebdeći, polako je ulazio u polje žutog bleštavila.
Kada je, mnogo kasnije, ponovo otvorio oči u šok-sobi, obradovao se svetlima i obrisima. „Živ sam! Hvala bogu, živ sam!“ pomislio je. Posekotina na glavi, slomljena ruka i, ono najgore, srčani udar – sve je to sad bilo u senci njegovog iskustva smrti.
Onda su mu saopštili da njegova žena nije preživela; smrt je, kazali su, nastupila trenutno. Kao da je to bila neka uteha, kao da umiranje može biti onakvo i ovakvo, lako ili teško. U početku je odbijao da prihvati njenu smrt. Ne. Nije bila mrtva. Ne Lili, njegova umiljata mačkica, princeza, ljubičica, sreća… njegovo sve. Ne Lili, večito mlada i tako puna života.
Hranili su ga sedativima i tešili uobičajenim frazama: jeste, strašan je to gubitak, ali nemojte biti slabi… Ne dajte se. Ne dopustite mračnim mislima da Vas uzmu pod svoje… Depresija usled gubitka bračnog partnera je uobičajena. Pa, Vi ste, barem, doktor – trgnite se!
Doktor B. je znao, iz sopstvene prakse, da prestanak života znači i njegovu konačnost, nepostojanje, kraj, ništavilo… Lili je, dakle, otišla i nije postojalo ništa, baš ništa, što bi moglo da ublaži njegovo osećanje gubitka. Osim toga, on je bio odgovoran za to što nje više nema. Trebalo je odavno prestati sa pušenjem, čašicom-dve posle jela, teškim obrocima; sopstvena neumerenost kaznila ga je najgorom kaznom koju je mogao da zamisli. Mračni deo njega šaputao mu je da sad nema razloga za život. Čemu postojati bez Lili?
Ali, nikako mu se nije dalo da umre; kada bi samo pomislio na mogućnost da ga, možda, već sutra neće biti, da neće biti prisutan na ovom svetu i neće stići da vidi i upozna sve ono što do tada nije (a što je još uvek tako životno želeo) – egzotične zemlje, otkrića u novom milenijumu, tehnološka čuda i razne druge stvari – pretrnuo bi od užasa. U nedeljama oporavka, pomisao na mrtvu Lili, koju je smrt zatekla u snu, i sećanje na neke zajedničke trenutke, budilo je u njemu plimu emocija. Plakao bi kao dete, a onda bi se utešio mislima o tajanstvenoj, nepredvidljivoj Sudbini koja je htela da on ostane u životu a njegova Lili ne; o Sudbini koja ga je, ko zna zbog čega, kaznila gubitkom jedine osobe koju je imao i voleo. Daleko od toga da je bio pobožan – doktor B. bio je racionalan, ali počeo je verovati u neke kosmičke sile koje upravljaju životima, u neku nevidljivu ruku koja se ljudima igra kao šahovskim figurama. Zaključio je: čovek je samo maleno, duhovno biće s ljudskim životom, tek šrafčić u Univerzumu. Iz potištenosti i očajanja, prešao je u fazu preispitivanja sopstvene odgovornosti, kajanja za ono što u životu jeste i nije učinio, i konačnog mirenja sa nastalom situacijom. On je bio živ i možda je ovo bilo njegovo ponovno rođenje, početak novog života u kome treba da izvrši neke zadatke koje mu je Sudbina namenila. Dece nije imao, ali je bilo budućih pacijenata koji su zavisili od njega, prijatelja koji su ga voleli. Na kraju, tu je bio i Džeri, Lilin ljubimac, koga je ona ostavila za sobom kao nasleđe. Pas, koji je, u onom čudnom limbičkom doživljaju, bio jedino za šta se doktor B. mogao uhvatiti. Ma kako se trudio da iz glave izbaci svoj kratak izlet u zaleđe onostranog, morao je priznati jedno: Džerijevo prisustvo tada, bilo je jedino što ga je vezivalo za materijalni, ovozemaljski život. Da nije osetio njegovo krzno u rukama, i dah na licu, doktor B. bi se, možda, omađijan ezoteričnim iskustvom, opredelio da tamo i ostane. Pas ga je pozvao da se vrati u svet živih.
Zbrinut u nekom pansionu, Džeri je čekao da doktor B. dođe po njega. Bilo je olakšanje imati pored sebe bar nekog, ili nešto, što bi podsećalo na Lilina vremena; Džeriju je odavno bilo oprošteno što je ostao skoro netaknut u saobraćajnoj nesreći. Iz sopstvene prakse, doktor B. je znao da pas može biti terapija za razne bolesti pa, prema tome, i lek protiv tuge. Sretao je mnoge ljude koji su, uz pomoć kućnih ljubimaca, prevazilazili teške depresije, ili smanjivali rizik od smrtonosnih oboljenja. Pre nekoliko godina imao je pacijentkinju, neku učiteljicu u penziji, koja je prebolela sinovljev odlazak u inostranstvo i samoću, tako što se posvetila svom pekinezeru. A njihov Džeri nije bio bilo kakav pas, već prijatelj. Jedini koji bi mogao pružiti utehu.
Čim je izašao iz bolnice, doktor B. je otišao po njega.
Džeri mu se obradovao, starački i ne preterano.
Ušli su u stan tiho, kao u svetilište. Osim ustajalog vazduha, sve je izgledalo isto kao nekad: Liline ružičaste papuče (koje, kako je doktoru B. mračno palo na pamet, ona nikada više neće obuti), njen vazdušasti penjoar pastelno-plave boje, nehajno prebačen preko fotelje, gomila ženskih časopisa pored bračnog kreveta… U spavaćoj sobi je još mirisalo na Lili. Na polici u kupatilu poređane flašice parfema, pomade, četka sa koje avetinjski lebde dugačke plave vlasi, čipkasti crni kombinezon okačen na vrata…
Doktor B. se, preplavljen osećanjima, bacio na krevet i zaridao. Iznenada je postao svestan da će se suočiti sa usamljenošću, sa Lilinim stvarima, sa zajedničkim fotografijama, sa njenim duhom koji se zavukao u uglove sobe i ćoškove njegove svesti; sa prijateljima koji će, nakon nekog vremena, izbegavati da spominju Lili i praviti se kao da nije ni postojala…
Džeri je procunjao po stanu, par puta tiho zacvileo, a zatim se popeo na krevet, sklupčao se pored njega i liznuo mu ruku. Doktor B. ga je zagrlio i nežno šaputao: „E, moj Džeri, sad smo ti i ja sami.. Druže moj… Moramo dalje…“ Jedno vreme su tako ležali. Pas je šapama obgrlio jastuk koji je Lili jednom, prilično nevešto, napravila od šarenih krpica. Doktoru B. se prvi put učinilo da Džeri ima izraz lica, ako je uopšte mogao da prihvati da pas ima lice. Za njega je to bilo pravo otkriće – Džerijev setan pogled, namršteno čelo, nevesela njuška, i, ma koliko da je povremeno mahao repom i bio dobro uhranjen, ništa nije moglo ublažiti opšti utisak tuge. Bila je to strašna promena u odnosu na nekadašnjeg veselog, lajavog Džerija. „On zna“, pomislio je doktor B., „on zna da nje više nema… Tuguje, kao da ima osećanja, a samo je životinja…“ To se kosilo sa svim onim što je učio o razlikama između ljudi i životinja, razuma i instinkta, svesnog i nesvesnog. I doktoru bi nekako lakše što je pas tu, što oseća njegovu toplu blizinu; činilo mu se da Džeri shvata njegovu tugu i nesreću, i Džeri će mu dati snagu i odlučnost da nastavi život, makar ovakav… Mora da se bori, prevaziđe bol i tugu, da opstane… Vreme će, možda, izbrisati Lili iz sećanja svih, pa čak i njegovog. A ako se to nikada i ne dogodi, bar će zalečiti rane. Znao je, kao lekar, da je život čovekova svrha.
Džerijevo ritmičko disanje bacilo ga je u dremež.
Probudivši se, sat kasnije, primetio je da pas prestao da diše. Doktor B. se, u magnovljenju, seti davne Liline tvrdnje: „On bi umro zbog mene…“
I baš kao što je malopre prepoznao Džerijevu tugu i sopstvenu potrebu za životom, shvati svu istinitost tih reči.
