Зимске Чаролије - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Iza Ugla...

Зимске Чаролије

Oceni ovaj blog
Давно је то било... С обзиром да имам слабо памћење последњих година, потрудићу се да се присетим што више детаља. Рецимо да је то било негде око 2003ће године...

Прво што ми пада на памет је реч "стандардно". Зима, хладно, снег/лед, градски превоз спор и закочен, а трамваји, наравно, ван употребе још од првог сивог облачка. У Пожешкој улици на Бановом Брду аутобуске станице препуне људи завијене у топле јакне, шалове и рукавице; поспани, нестрпљиви, нервозни или тотално изнервирани, ситуација је свима била иста; аутобуси си ишли споро и сви до једног су били претрпани другим поспаним и нервозним људима који су на сваки могући начин покушавали да се, као и сви остали, на било који начин помере са почетне тачке, на путу ка послу/школи/пијаци, шта год.

Нико није очекивао тако јаку мећаву која је брзо захватила улице; нико није могао да предвиди да ће настати сав тај хаос, у којем се неће наћи времена за јутарњу кафу, или оно успорено, џангризаво спремање за излазак. Као резултат тога ја сам, потпуно несвестан о томе шта ме чека, изашао као и увек и седам сати из куће, дајући себи иначе сасвим довољних сат времена да стигнем до Дорћола; тачније, Зоолошког врта. Постоји, наравно, више опција за преламање таквог наизглед безазленог пута: 53 до Зеленог венца (или 37 до трга Републике) па пешке кроз Кнез Михајлову и пријатна шетња низ Калемегдан; трамвај 13 директно до школе "Петар Драпшин"; и на крају, 23 све то улице 27. марта па прелажење на трамвај до станице која је најближа школи. Тада су трамваји ретко када радили након олуја; киша или снег, сасвим свеједно. По таквим временским условима, цимање пешке кроз Кнез Михајлову није било нити лако нити пријатно, тако да сам се ја увек одлучивао на, наизглед, најдужу трасу, али сам увек знао да ћу доћи на време. Чак, шта више, често сам знао стићи чак двадесет минута пре прве наставе, таман за кафицу из аутомата, испод дрвећа "предње баште".

Међутим, тог јутра није било вајде. Аутобуси су пролазили ретко, увек дупке пуни; чак толико да се често могло видети по неколико пари руку и глава како вире кроз широм отворене прозоре, док је остатак тела прикљештено за прозор. Дакле, ако и уђеш, нема никакве гаранције да ћеш и изаћи кад треба; како су људи, наравно, тврдоглави и упорни, аутобуси су знали стајати на станицама и по пет, десет, петнаест минута, правећи још већи хаос у саобраћају. Дакле, ништа од тога; кренуо сам пешке улицу Благоја Паровића до Пожешке у нади да ће већи број аутобуса тамо можда помоћи да барем мало скратим пут до школе. Наравно, узалуд, нема се куд; ако и успем да уђем у аутобус, проћи ће поприлично много времена пре него што стигнем било где. Једино што сам знао са сигурношћу је да не могу тек тако да одустанем и вратим се кући (иако, касније у току зиме, често нисам ни имао другог избора, барем док не прође та јутарња халабука). Најзад, након скоро сат времена смрзавања, небројених покушаја угуравања у руљу (у фазону "чекања" у реду за хлеб током оних година инфлација; живота ми, не лажем), наилази једна 37ица. Откопчао сам јакну да се не бих скувао унутра, затегао каишеве ранца, и урадио једино што сам још могао; гурање као и сви остали, лактање, шамарање, шта год да је било потребно, само ући у тај аутобус. Нисам успео да видим целу ситуацију, али ме није ни занимало; врата су се затворила а ја сам се некако нашао унутра. Хвала Боговима!

Упркос отвореним прозорима и леденом ваздуху, мирис ознојених тела, парфема и каладонта (да набројим само неке) су ме омамљивале као лоша медовача. Кроз паузу између или стијиху у току песама са мојих слушалица могу чути псовања, негодовања, политичке расправе; опет, као што већ рекох, "стандардно". Миц по миц, метар по метар, након чак петнаест минута следи скретање из Пожешке улице ка цркви Светог Ђорђа, а онда тотално стајемо. Нико не мари за жуту траку иако има сасвим довољно аутобуса и испред и иза нас да је комонтно натрпа; опет псовања, опаљивање по сиренама и, наравно, живцима свеприсутних људи... Некако се спустисмо до Аде Циганлије, па опет изнова, миц по миц. Стижемо до Београдског сајма, ја гледам на сат, 08:45. Дивота! Већ помишљајући како бих радије пичио пешке да је барем мало топлије, одједном масовно гурање, урлање, пичкарање на све стране; аутобус је стао на станици и више није могао да се помери. Не вреди остајати, возач је, сигуран сам, забегао и спасио голи живот од јавног линча ту на сред станице; врата се не затварају, нема никаквог знака да ћемо наставити даље. Презнојен, док се одећа лепила за мене (а и друге, бога ми), излазим назад напоље. Треба ми пљуга иначе ћу некога заклати; без размишљања се лактам даље од руље, што даље од станице, и убрзо увлачим први дим. Почињем и да дрхтим. Како не бих, кад сам гола вода! Опажавам кола хитне помоћи, не знају мукице где ће и кога ће пре, људи падају, да ли мртви, да ли смрзнути, ко ће знати? Разум се изгубио тог јутра у оном тренутку када смо поотварали очи и натерали себе да се изгегамо из кревета. Већ почињем да се осећам поприлично лоше, као да сам маратон трчао по минском пољу (баш ми је та помисао и пала на памет у том тренутку); угледам неки ћумез у близини, немам појма шта је то било; трк тамо да се угрејем. Слистио сам ту врелу кафу као да је хладна вода у року од пет секунди. Али шта сад?

Мислим да је прошло још добрих пола сата пре него што сам се поново нашао у аутобусу, још једна 37ица. Више не марим да ли се држим за рукохват или не. У чему је поента? Нити могу да ухватим неко слободно "парче" нит има места да се наместим а да не поломим руку. Људи се ослањају једни на друге, и никоме не смета, вероватно зато што и они то раде исто. Мостарска петља у хаосу, застоји, полиција... Возач, свака му част, лепо настави право тамо где се иначе скреће десно, па на ауто-пут. Иако није био једини који је исто то помислио, имали смо среће да избегнемо још један хаос, ваљда је већина ишла ка Ауто-Команди. Скрену човек десно ка БИП-овој пивари, па вамо-тамо, лево десно и ето нас са друге стране ауто-пута, пењемо се назад ка Кнеза Милоша. Још десетак минута док смо се укључили, па опет миц по миц. Почињем да размишљам да ли да се убијем или променим школу, али како смо напредовали још сам се и понадао да ћу ипак успети. Онда аутобус стаје код Београђанке. У очима људи се већ види да су полудели, што ме не чуди; када се приближавате неком голу, постајете све нестрпљивији да најзад завршите пут и преломите последње препреке до циља. Као резултат свега тога, ја сам се сасвим неочекивано нашао на задњици, изгуран из аутобуса, док су људи равнодушно газили по мени без икаквог обзира. Мрак ми је пао на очи и уследио је шут цокулом. Да ли је крцнула кост или шта је било, не знам. Устао сам и препустио се руљи која ме је водила од станице; аутобус је наставио даље, а ја сам једноставно одустао услед недостатка снаге и воље. Када сам се најзад изгурао, поглед на сат - 10:15. Фантастично. Кога кривити, кога линчовати и проклињати због овог хаоса, за име света?!

А онда сам погледао на другу страну улице и угледао натпис преко великог стакленог излога:
"The Three Carrots" Irish Pub
the first in Belgrade


Зелено на семафору, носе ме ноге, не размишљам више ни о чему. Корак по корак, само обраћајући пажњу да ми не попуцају жуљеви то стопалима, повукао сам велика дрвена врата и нестао. Али то је већ прича за неки други пут

Pošalji "Зимске Чаролије" na Facebook Pošalji "Зимске Чаролије" na Google Pošalji "Зимске Чаролије" na My Yahoo! Pošalji "Зимске Чаролије" na Live Pošalji "Зимске Чаролије" na MySpace Pošalji "Зимске Чаролије" na Twitter Pošalji "Зимске Чаролије" na Digg Pošalji "Зимске Чаролије" na del.icio.us

Ažurirano 09.05.2011. u 20:28, autor: Gornot

Kategorije
Život & Lifestyle

Komentari