Gošća 1/3 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Gošća 1/3

Oceni ovaj blog
- Tata, sledeći vikend je moj rođendan. Nadam se da nisi zaboravio.
- Ma daj. Odakle opšte takve ideje? Meni i tvojoj majci ništa nije preče nego vas dve. Jednog dana kad budeš imala decu shvatićeš to, nadam se.
- Dobro, onda...
Stvarno nisam zaboravio, jedino mi nešto prebrzo opet došlo, a nešto se ni ne sećam, da je poslednjih dana bilo govora o nekom skupom poklonu, što je već bilo malo više čudno, tek da je stidljivo počela da mi se budi nada da će moja Starija ovu temu načeti otprilike sa : „Mi smo odavno prerasli te glupe rođandane, daj mi nešto novaca da malo počastim društvo, da negde izađemo..“
Da, ali što neko reče, nada je usedelica.
-Tata, jel ti slušaš šta je govorim? Ej mama, opet je odlutao.
- Ej dete, malo smanji taj tvoj napad. Ako te ne slušam ne znači da te ne pratim.
- Šta sam rekla?
- Treba ti neka kinta da...
- Lepo sam rekla sam da me ne slušaš.
O, ne. Tad ukapirah. Naravno, pratim taj tvoj pubertetski mini tornado koji ti zoveš logično rasuđivanje, još od vremena kad je nam je poput veselog daška milovao duše, tvojoj majci i meni. Ponekad samo nesvesno doduše, nego zavede me sad ta nada pa ostavi.
Eto zašto je usedelica.
- Pa ti mene stvarno ne slušaš. Tata jel’ ti dobro?
- Pa, kako da mi bude dobro od takvih ideja?
- Šta ima loše u tome? – Porast naboja u atmosferi naše sobe se lepo mogao osetiti.– Jesmo se prošle godine lepo dogovorili? Obećao si i sve je bilo u redu i zašto sad opet iste priče?
- Koliko će da vas bude?
- Jedno dvadesetak.
- !!
- Pa šta? Do podne će skoro svi da odu.
- Skoro svi?
- Jedino Pia ide u jedan na buvljak antikviteta.
- U jedan popodne sledećeg dana?
- Da.
- !!!
- Jaka stvar tata. Sve ćemo da pospremimo. Do podne se neće ni primetiti da je bila žurka.
- Jesi li rekla mami?
- Jesam, nema ništa protiv.
- A da. A ja sam Tomas Dž. Džefereson.
- Tata!
- Šta si to trebala da mi kažeš? – začu se iza monitora. Ovo je tačka prekretnica svih ozbiljnih razgovora na palubi broda našeg. Odnosno, tek od ove tačke tema se računa kao nepovratno ozbiljna.
- Tata je obećao...
- Stoput sam ti rekao da ćeš, ako tako počneš, izgubiti stoput više nego što sam ti obećao – pokušao sam da zvuči tiho a ubedljivo.
- To što ti je tata obećao znaš i sama kako kad on ...
- Polako. Obećao sam da ćemo o tome razgovarati. Rođendanska žurka u kući može, ali...
- Idaviodetenegdevandaprespavateidasevretitesutraupo dne. – Ovo je ispaljeno u pola sekunde, niko je ne bi razumeo, sve i da ju je slušao kao njen dečko.
- Šta si rekla? - Nije zvučalo baš onako klasično, kao uvod u veliku svađu. Dama nije svađalica, ima ona daleko efikasnije metode, ali bilo je u tom njenom pitanju neke, ne baš na dobro sluteće sumnjičavosti, naravno prema meni, kao i uvek, bez obzira kome je pitanje upućeno. Stoga se drznuh, da još malo umirim igru.
- Dete nam pravi žurku za svoj rođendan, - sahranih nadu. Sirotica tako mlada, a sama, – kao i lane. Sećaš se? Sad, da ne bismo ti i ja, kao tada, posle sat vremena spavanja u sopstvenim kolima, na sopstvenom parkingu, ispred sopstvene kuće (samo da me sad ne prekine), banuli na žurku u tri sata po ponoći, a obećali smo NAŠEM detetu da ćemo negde prespavati, ja sam....(odušna pauza)
- Šta si ti? - više je zbunjeno nego grmeće, dobar znak.
- Dogovorio sam sa Lanom i Duletom, da večeras idemo kod njih na bungalov, ima mesta za sve. Sećaš se da nam je to i Lana sama predložila još prošle godine, kad si joj ispričala, koja nas je beda snašla, kad smo onako krmeljivi banuli posle..
- Ne dolazi u obzir! – Dobro, što reče Lala u avionu, ovo sam već očekiv’o.
- Mama! - sad je grmljavina. Valja mi se skloniti dok ne prođe pljusak.
Trajalo je.
Nije da je Dama svađalica, rekoh već. Ma voli ona nas sve. Čak i kad ni malo ne zaslužujem, kako rekoh, tad ima čak i mnogo bolje metode, ali i njena kćer, kako vreme odmiče, sve je manje ono tatino Zlato, prema mami naročito, a u prilikama poput ove, kada se vodi borba za slobodu/opstasnak još naročitije.
Tutnjalo je.
Komšiluk je vremenom navikao na „tipične južnjačke dijaloge“, sad i ovde se gleda dosta serija sa tom tematikom, pa ljudi nekako ne bivaju iznenađeni. Tako to ide i u prirodi. Kako je tačno išlo, na žalost ne mogu da prepričam, jer sam, najviše zbog opasnosti da me povuče dvoglavi tornado, iznenada uočio, da je naš auto strašno prljav, već nedelju dana nije pala kap kiše i da stvarno nema smisla, što danas perionica zatvara za nekih pola sata, a sutra uopšte ne radi.
Ipak moralo je jednom i da prestane.
Mlađa, cvetić tatine strpljivosti, ispratila je oluju do granica našeg imanja i sačekavši provalu oblaka i u pravom trenutku iskoristila svaku kap vaskolikog dažda, da netom posađene zasade, brižljivo oplevi i zalije, tako da ostanu samo oni koji rađaju lekovite plodove. Kako slatke tako i gorke, trebaće nam, naročito ovi drugi.
Tačno onako kako sam je učio.
Tatin sanjač.
Naravno da sam posle ja bio kriv za sve, al dobro.
Nastavak razmene argumenata, sa posebnim osvrtom na činjenice, kako je poznato, da sam ustvari, još od malih nogu od naše ženske dece pravio mangupe, kojima će se to, a kome drugom, lupiti i već se lupa o glave, ko mi je kriv što nemam mušku decu, pa od devojčica pravim hajduke ceo život, gde će mi duša... , vodili smo Dama i ja još dugo potom, iza relativno dobro zatvorenuh vrata, pod statusom :“ O žurki ćemo još razgovarati.“. Naravno nikad i nigde nije rečeno da smo pristali da pustimo u kuću „dvadesetak“ marabunata u cvetu puberteta, kojima nemački zakon dozviljava konzumiranje alkohola, što znači da „smeju da piju koliko misle da mogu“.
Lana i Dule, naši prijatelji, imaju kamp prikolicu, trajno usidrenu u šumi na jednom jezeru, dobrano van grada i betona, koji nemilosrdno okružuje njihov stan, zajedno sa još pedesetak sličnih u jednoj zgradi na Sendlingu. U šumi na obali jednog jezera nalaze odmor od teškog i stresnog rada, spas za svoje zdravlje, živote, njihov brak, zdravlja svoje nešto starije dece, a eto, pokazalo se, uz razumevanje za naše probleme, njihova deca su nešto starija i za naš akutan problem. Prednjačeći nam nekih, dve godine koliko su njihovi ćerka i sin stariji od naše dve prnceze, prolaze i oni kroz luda vremena pubertetska.
Te subote, uz druženje, gradele i Plavac sa Pelješca u večernjim satima, uz šetnju po zvezdanom nebu i tamnoj mesečini, kartanje do sitnih sati, spavanje u kamp prikolici, i uspomene davno zaboravljenih života, uhvatismo svi malo zaborava na činjenicu, da smo uz sve što nas život čašćava, kako oni tako i nas dvoje, pre svega roditelji koji kao i svi ostali moraju da brinu, onoliko koliko ne veruju svojoj deci.
To obično znači jako mnogo. Al dobro. Lepo smo se proveli te večeri
Nedeljno jutro i povratak u realnost, doduše uz predivno vreme, bilo je nešto očekivano.
- Hajde požuri.
- Zašto, vidi kao je lepa izmaglica na jezeru. Nestaće za par minuta pusti me samo da vidim kao se sunce bistri kroz nju.
- Deca će biti gladna.
- Da.
Deca trenutno spavaju k’o topovi i posle onolike količine hrane koju im je ostavila ne bi bili gladni još nedelju dana, i to cela žurka, a nekmoli samo njih dve, ali oseti Dama da će deca biti gladna nečeg još, a i još neko osim njih prevashodno. Gde prestaje roditeljstvo, a gde počinje vampirizam, pitam se sve češće kako nam damice odrastaju. Svejedno, izmaglica je prošla sedamo u kola.

Pošalji "Gošća 1/3" na Facebook Pošalji "Gošća 1/3" na Google Pošalji "Gošća 1/3" na My Yahoo! Pošalji "Gošća 1/3" na Live Pošalji "Gošća 1/3" na MySpace Pošalji "Gošća 1/3" na Twitter Pošalji "Gošća 1/3" na Digg Pošalji "Gošća 1/3" na del.icio.us

Komentari

  1. hirajgoagain (avatar)
    http://www.ilegalac.com/

    evo i tebi poznanik