С КОЈИМ ПРАВОМ

За Хермину

Лето је. Сунце пече. У селу сам. Седим на каменој огради нечијег дворишта. Пун сам ракије. Крај мене седи Тетка, истрошена сеоска *****. Прежвакавамо старе догадјаје.
-Хоћеш ли да ти набацим неко девојче?- пита ме.
Гледам је и ћутим.
-Хоћеш ово?- пита ме показујући низ улицу.
Окрећем главу и видим девојчицу од 14-15 година.
-Мацо! Маче! Ходи тети.
Речи негодованја ми замиру на уснама. Гледам девојчицу како послушно прилази знатижељно ме гледајући. Покушавам да одвојим поглед од ње, од њенњ дуге косе боје зрелог жита, од витких чврстих бутина и једрих сика које ме гледају кроз белу провидну кошуљу.
Маца седа крај тетке.
Шта то дете тражи карај нас, крај сеоске ***** и бедника огрезлог у блуд и алкохол, помислих.
-А ту си!- трже ме глас крупног и једрог сеоског младића.
Посматрам га док нам прилази надменим ходом погледом гутајући Мацу. Поздравља се са свима, седа крај Маце и њих троје почињу да мељу. Гледам у прашину пред собом и мислима одлазим до моје љубави питајући се с ким је сада? Да ли је са мужем, или...
-Ја сад идем, а ти се приближи,- трже ме теткин шапат.
Тетка устаје и одлази смешкајући се задовољна обављеним послом. Њен одлазак ми отвара поглед на Мацу.
-Како да те освојим?- пита је младић.
-Никако,- каже она.- Неосвојива сам.
-Колико ти је година?- питам .
-Шеснаест.
Подижем обрве.
-Али неки начин мора да постоји?- младић је упоран.
Пази да ти не каже! Мислим. Додуше, ни она сама то не зна, али сазнаће...
-Не постоји ни један начин,- одговара му.
-Али...- поче младић.
-У праву је,- рекох.- Шеснаестогодишњакињу не можеш освојити, седамнаестогодишњакиње падају из прве, а оне са осамнаест – саме те јуре.
-Ооо!- ускликну девојчица и очи нам се сретоше.
Младић се уозбиљи и погледа у прашину пред собом. Ћутали смо. Нико више није имао шта да каже. Младић устаде и крену ка продавници испред које је седела група његових вршњака.
-Хајдемо тамо,- молећиво позва мацу.
Потврдно је климнула главом и остала да седи. Младић слеже раменима и продужи ка продавници. Ћутали смо и гледали се у очи. Полако је устала и кренула за њим.
-Хајде и ти,- позва ме.
Погледао сам је и осмехнуо се.
-Хвала на позиву, али престар сам за ваше друштво.
Вратила се два корака и стала испред мене. Очи нам се опет спојише. Нешто чудно ми се покрену у грудима и уз велики напор задржах поглед на њеним очима.
-Немој се увредити,- рекох тихо.-Али шта бих ја радио у вашем друштву?
Рука ми пође ка њеном витком струку. Тргнуо сам главом у страну и вратио руку у крило.
-Видиш, Мацо,- наставих.- Мени је 27, а теби 16 година. О чему би ми могли да разговарамо? Шта год би ти започела било би ми детињасто, шта год бих ја рекао било би ти преозбиљно, досадно глупо...
Руке ми се опет покренуше. Обухватио сам је око струка и привукао. Није се опирала, само ме гледала својим крупним плавим очима.
-Видиш, лепотице моја,- наставио сам шапатом.- Нас двоје би једино телима могли да разговарамо.
Облизнула је суве сензуалне усне.
-Пољуби ме,- шапнух.
Урадила је то – сагнула се и пољубила ме. Завукао сам шаку под њену косу и језиком клизнуо у њена уста. Имала је укус на свеже убране јагоде и био је то дуг пољубац.
Пустих је, или се сама отргла – не знам – тек, поново је погледах пред собом. Очи су јој биле широм отворене и пуне суза, а образи црвени као жар.
-Желиш ли то?- питао сам.- Желиш ли горки укус дувана и рески укус ракије, поноре и празнине мојих очију и душе?! Да ли то желиш?
Једна суза се скотрља низ њен образ.
-Ако желиш, дођи вечерас у ону стару кућу иза школе.
Осврнула се на све стране, шакама прекрила лице и потрчала низ улицу. Коса боје зрелог жита и плава сукња вијориле су се за њом. Нешто ме заболе у грудима, глава ми отежа и паде.
( наставиће се ).
 
Сви текстови су моји, искуства су делимично моја, или мени блиских људи, а не ретко и плод размишљања - доказ следи.
Наставак носи назив: ТО НИЈЕ НАЧИН
 

Back
Top