M. Vasić "Atentat na Zorana" - Prolog - Deo prvi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

gospodjica14

M. Vasić "Atentat na Zorana" - Prolog - Deo prvi

Oceni ovaj blog
[I],,...danas, u aprilu 2003. godine....poražavajuće je očigledno: da je ubistvo Zorana Đinđića u direktnoj vezi sa karakterom bezdržavlja u Srbiji, odnosno sa stanjem u kome nije moguće precizno identifikovati državu. U ovom stanju nije se znalo ko ima, a ko nema pravo da koristi instrumente fizičke prinude, niti su postojala pouzdana pravila koja bi razdvajala ono što je dozvoljeno od onoga što je zabranjeno

(Nenad Dimitrijević: Srbija kao nedovršena država; Reč, br. 69-15; B-92


Ima više raznih pretpostavki o tome kada je začeto ono što će Nenad Dimitrijević aprila 2003. godine nazvati "para-državnim Kartelom" koji vlada Srbijom. Neki misle da ej Kartel osnovan 24. septembra 1987. na Osmoj sednici CK SKS; neki drugi smeštaju rođenje te ideje u daleku 1984. godinu, kada je Slobodan Milošević po prvi put upotrebio Državnu bezbednost u korist sopstvenih političkih ciljeva, pakujući sa Stanetom Dolancom "aferu dvadeset osmorice" (koja je, uz ironični doprinos Zorana Stojkovića, kasnijeg ministra pravde u Koštuničinoj vladi, neslavno propala na sudu, kao što će neslavno propadati sve Miloševićeve kasnije zamisli).
Neki, pak, smeštaju nastanak ideje o Kartelu u početak 1987., kada Miloševićevi ljudi po prvi put posežu u arhive Državne bezbednosti i proizvode onu bezočnu paškvilu u "Politici" pod naslovom "Vojko i Savle".
Neki, skloniji praktičnijem i preciznijem pristupu, kazaće da je Kartel došao na svet 4. maja 1991. kada je osnovana Jedinica za antiteroristička i antidiverziona dejstva Službe državne bezbednosti MUP Srbije (JATD), koja će ubrzo postati poznata kao "Crvene beretke", "Frenkijevci" i - od 1996. - Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP Srbije, JSO. Argument ove poslednje škole mišljenja jak je: ta je jedinica osnovana upravo stoga što nije bilo institucionalnog načina za primenu političkog nasilja kakvo je Miloševiću bilo na umu; ta je jedinica, po tadašnjim i sadašnjim zakonima i pravilnicima, ilegalna paravojna jedinica u punom i preciznom smislu reči. Naime, tvrde pristalice te pretpostavke, Služba državne bezbednosti nije imala nikakvu podlogu za osnivanje takve jedinice u zakonima, uredbama i podzakonskim aktima koji regulišu oblast unutrašnjih poslova.
Ovaj autor se slaže sa tom pretpostavkom, ali trenutak stvarnog, politički relevantnog nastanka para-državnog Kartela koji će Srbiju odvesti u propast, smešta u malo kasniji trenutak: na dan 20. avgusta 1991. godine. Tada je, naime, izgubljena i poslednja nada u uspeh kontrarevolucije u Rusiji: operetski puč Miloševićevih uzdanica, maršala Jazova i predsednika KGB Krjučkova, propao je u Moskvi, na užas Socijalističke partije Srbije, Mihajla Markovića (koji ga je dan ranije pozdravio), Političke uprave JNA (koja ga je željno očekivala od januara 1991.) i saveznog sekretara za narodnu odbranu, gen. Veljka Kadijevića (koji se u više navrata tajno sastajao sa Jazovim i Krjučkovim).
Pošto se bratski Sovjetski Savez nije "podigao sa kolena" (Politička uprava JNA), a ideja naučnog socijalizma - tako draga Miri Marković - bila je pomerena u neku svetlu budućnost, Miloševićev režim nije mogao dalje da odlaže suočavanje sa stvarnošću. A stvarnost nije bila vesela: JNA je, u dogovoru sa Kučanom, bila najurena iz Slovenije i zaglavljena u Hrvatskoj, čekajući na "bratsku internacionalističku pomoć" obećanu iz Rusije, čim se tamo stvari srede; Srbi iz Hrvatske, međutim, imali su svoje planove i svoju mnogo bržu predviđenu dinamiku, pa je vreme isticalo. JNA je u Srbiji bila suočena sa teškom mobilizacijskom krizom, a na terenu sa bezvoljnošću rezervista i opštom političkom konfuzijom, jer se našla u ratu, a bez objavljenih ratnih ciljeva. Jugoslavije više nije bilo, komunizam je propao čak i u Moskvi, a raspoloženje Jeljcinove vlasti prema Miloševiću bilo je više nego sibirski ledeno posle preuranjene radosti SPS zbog zlosrećnog puča. "Jugokomunistička" opcija bila je propala, demokratska opcija bila je i ostala Miloševiću odvratna, naročito posle 9. marta 1991., pa se odlučio za "srbočetničku", da se opet poslužimo hrvatskim kvalifikacijama. Dakle za ideju Velike Srbije, to jest "svih Srba u jednoj državi".
Mobilizacijska kriza tu je bila od pomoći, jer je otvorila vrata za dobrovoljce, ratne profitere i obične kriminalce i pljačkaše, kao i za političke fanatike. Vrata zatvora bila su otvorena dobrovoljcima, pokojni Željko "Arkan" Ražnatović birao ih je po Zabeli i Mitrovici za svoju Srpsku dobrovoljačku gardu. "Crvene beretke" tada već rade razne precizne poslove na terenu, bave se obukom i organizovanjem Srba i uopšte za račun Službe državne bezbednosti vode poslove van Srbije: zapošljavaju policajce i začepljuju rupe po potrebi, drže pod kontrolom razne poludivlje elemente po "svim srpskim zemljama" i deluju kao oružana ruka Miloševićevog režima putem specijalnih operacija, infiltracije i subverzije izvan Srbije.
Rade "Crvene beretke" i po Srbiji, da se ne zavaravamo: kad neko već rasplaže takvim sredstvom, koristiće ga sve češće jer je efikasnije, diskretnije i praktično nije ograničeno nikakvim zakonskim obzirima. Tog istog leta 1991., na primer, ekipa ljudi u maskirnim uniformama bez ikakvih oznaka i sa crvenim beretkama na glavama zauzela je stanicu milicije i OUP u Srbobranu, izbacila miliciju, bavila se neko vreme unutra i otišla. Do dana današnjeg nije jasno šta su hteli, ali je jasno da su bez ikakvih obzira i uz pretnju silom zauzeli policijsku stanicu - i da niko nije smeo da se usprotivi; niko se čak posle nije ni žalio... U to vreme, avgusta 1991., izvršeno je prvo političko ubistvo čiji će modus operandi, to jest način izvršenja, postati tipičan za još nekih četrdesetak ubistava; veći deo je još nerasvetljen, ali ona rasvetljena pripisuju se ili elementima "Crvenih beretki", ili ljudima koji su pre ili kasnije bili njihovi saradnici, saborci ili partneri u poslovima. Branislav Matić "Beli", funkcioner i finansijer Srpskog pokreta obnove, sačekan je tog avgusta u zasedi ispred svoje kuće usred bela dana i temeljito izrešetan. Balistički nalaz i analiza taktike ukazali su na naoružanje netipično za kriminalce u to vreme (mada tipično za paravojne formacije), ali i na sistematsku obaveštajnu i operativnu pripremu. Počinioci su ostali neotkriveni.

Tokom ratova 1991.-1999. stvara se onaj društveni sloj koji ćemo nazvati novim ratničkim plemstvom u Srba: "patriotski" dobrovoljci, ratni profiteri, saradničke veze Državne bezbednosti i policije, zaslužni "ratnici" iz "svih srpskih zemalja", "nacionalni radenici" istog porekla, kriminalni polusvet koji je smesta shvatio potencijal "patriotizma kao prvog utočišta nitkova" (Embrouz Birs). Njihove usluge bile su plaćane na sve moguće načine: od dozvole za pljačkanje na terenu (od čega je Srpska dobrovoljačka garda napravila industriju), preko povlastica (kvote i kontigenti) za šverc tečnih goriva, cigareta i strateških roba, pa do privilegija u trgovini devizama i drugim finansijskim operacijama za vreme hiperinflacije (poslovi sa piramidalnim prevarama i starom deviznom štednjom); uvozne olakšice za deficitarne robe i poreske olakšice bile su uobičajen oblik privilegija. Tu će se veoma uskoro pojaviti i najunosniji posao od svih: heroin.
Ko je mogao da odoli tolikoj profitnoj stopi, pogotovo ako ima uglavljene garancije i čvrst deal sa carinom Mihalja "Bracike" Kertesa, Velikog Kuma (Godfather, Padrone) tog Kartela da će roba bezbedno preći granicu i još jače garancije Jovice Stanišića i njegove ekipe iz Državne bezbednosti da se Javna bezbednost u to mešati neće kad roba stigne na ulicu, pod uslovom, naravno, da na ulicu stigne iz naših ruku? Tu dolazimo na suštinu stvari. Nije heroin suština, da se razumemo odmah: heroin je samo jedan od elemenata ekonomske politike Kartela, element najzahvalniji i najprofitabilniji pojedinačno, ali tek jedan od elemenata.
Suština stvari jeste bezakonje kao pravilo: on je naš i neka ga, nek' trguje heroinom, benzinom i kokainom, sve dok se mi ugrađujemo. Mihalj "Bracika" Kertes tu igra ulogu od početka: taj "stručno-politički radnik" SK Vojvodine iz Bačke Palanke (a bačko-palanačka mafija i dan-danas jedna je od jačih u ovom bezdržavlju!) počeo je kao Mađar po zanimanju, ministar prvo za narod, pa za Srbe van Srbije, pa za naoružavanje Srpstva Vaskolikog (u svom svojstvu pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova i suosnivača "Crvenih beretki"), da bi završio na mestu direktora Savezne uprave carina, najizdašnije krave muzare Slobinog Kartela. Novac i roba ubrani ili - mnogo češće - oteti na granicama i u carinarnicama bili su glavni izvor finansiranja crnih i specijalnih operacija Državne bezbednosti i ostalih Slobinih outfita. (Ali ne i jedini: kad im zatreba kamion, ljudi iz Kartela zaustave turski šleper na autoputu Beograd-Niš, izbace vozače jer su ionako Turci i odvezu se; pritom to rade u policijskim uniformama). Goran Petrović, kasniji načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije, kazaće 2004. da je Služba od Kertesa rutinski primala milione maraka ovako ili onako stečenih po carinarnicama, sve na crno i bez traga u papirima. Automobile koje je carina zaplenila ili neko ukrao, Bracika je delio okolo, pa i diplomatski "Mercedes" ukraden dan ranije u Beogradu od indonežanske ambasade (poznati i potvrđen primer drske bezobzirnosti)...

Pošalji "M. Vasić "Atentat na Zorana" - Prolog - Deo prvi" na Facebook Pošalji "M. Vasić "Atentat na Zorana" - Prolog - Deo prvi" na Google Pošalji "M. Vasić "Atentat na Zorana" - Prolog - Deo prvi" na My Yahoo! Pošalji "M. Vasić "Atentat na Zorana" - Prolog - Deo prvi" na Live Pošalji "M. Vasić "Atentat na Zorana" - Prolog - Deo prvi" na MySpace Pošalji "M. Vasić "Atentat na Zorana" - Prolog - Deo prvi" na Twitter Pošalji "M. Vasić "Atentat na Zorana" - Prolog - Deo prvi" na Digg Pošalji "M. Vasić "Atentat na Zorana" - Prolog - Deo prvi" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari