Crna kuća - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

DjoloIznogud90

Crna kuća

Oceni ovaj blog
Od vremena do vremena, za vek i vekova,
oružje je jedina sudbina čovekova,
Kaže svome sinu tata, kaže, neće biti rata,
na bojištu on pogine, da je lag'o sin to shvata.


U mračnome zaboravu, od bestraga do bespuća,
neka sila igrala se, stoji sama mala kuća,
sva od pruća, mrtvog, crnog, pod mesecom plavog sjaja,
puna duša izgubljenih, svesnih svoga tužnog kraja.
Svih vekova ljudskog roda što je prošlo razne bede,
ostale su u dušama sva secanja što ne blede,
Pali vitez sam za stolom pije hladno rujno vino,
bez ukusa, bez mirisa, pamti samo što je bilo,
na drugome kraju sobe, uz mrvice od pogače,
šah igraju iz antike filozof i naučnik sa lomače,
obojica svoj su vek čovečanstvu posudili,
a ono ih odbacilo, dušmani ih pogubili.
Ili ona stara žena što kolevku ljulja praznu,
ubila je svoje dete, sad najgoru trpi kaznu.
Al u cošku druga slika, vode priču ta tri lika,
svaki svoju vešto tka, tu u kući nemog sna.

Izgled njihov više kaže, više od njih izgovori,
šta su sve preživeli u životnoj noćnoj mori.
Vojnik s pismom što završi međ bezbrojnim rakama,
samo senka od čoveka, na drvenim tim štakama
krv na pismu ko podsetnik pratila ga u bitke mnoge,
život izgubi na zemlji, sad je ovde bez po noge.
U društvu mu mršav momak što je bio ziv i mrtav gore
dok je u veni sa iglama docekiv'o nove zore.
Treci covek grubog lica al tih pametnih ociju,
ko da nije iz družine uz tu kožu ovciju
umotanu oko struka, pored strela i malog luka,
iz kog li ga je to vremena donelo more muka.


Od vremena do vremena, od veka do veka,
neka mržnja prenosi se od coveka do coveka,
Da l smo se osudili, da l ljudskost izgubili,
boga bi to bolelo, al smo i njega ubili.


Vojnik prica svojom patnjom, donesenom sa tim ratom,
kad je hteo samo malo opet mu to nije dato.
A bio mi je život mio, sa ženom sam skucio se,
da mi rodi sina ceko, da kažem, nisam mucio se,
sve do toga dana kišnog kad me bitka s njom odvela,
kad sam primo metak dnevno sve do svog tog opela.
Ali metak ne iz puške, dušmanove ruke muške,
vec daljine, žene moje, kuce moje, moje kruške.
Koliko li je cekala me, pazec moga malog sina,
a ode prolece, gubi se leto, odlazi jesen, dolazi zima.
A ovo pismo što držim u ruci dao mi brat rodeni,
umro je na mojim rukama, umazan krvlju, šrapnelom pogodeni.
Želeo je da odnesem mati, da ne brine, samo da shvati,
da njemu nije bilo žao dok je porodica živa, život ce dati.
Nisam tad znao, a to me je iznova ubilo posle smrti,
kako su naši životi krhki
moja žena, moja mati, moj mali sin, svi bejahu mrtvi.
Uzela ih zemlja crna kad mi je rat kucu zapalio,
da mogu iz ove proklete kuce sad bih ih bespucem ja tražio.
Nadam se da im je u raju lepo, da moj sincic trci po nebu,
zarobljen ovde ucim o patnji al srce moje leti ka njemu.


Kad sam preživljavao svoje dane na zemlji duge,
oblaci iz fabrika su zaklonili nebo, više nismo videli duge,
meni nije bilo važno što su se veliki svadjali oko ratova,
ja sam još kao mali živeo u svetu bez ikakvih za sutra planova.
Živeo sam u ružno vreme, vreme mržnje zbog prljavog novca,
kad su se moji roditelji razveli poceo sam da živim kod oca,
cekao nešto malo srece u parku, mama za mene marila nije,
cekao prijateljski odraz u staklu, cekao da tata prestane da pije,
cekao da sunce iza oblaka prestane da se krije,
cekao danima, sunce se nikada pojavilo nije.
Odrastao izmucen, bezbroj puta istucen,
valjda sam zbog toga i postao povucen.
Tražio spas u drugim stvarima, bezao od stvarnosti,
mislio da sam je u drogi našao, zabluda realnosti.
Vukao se ulicama ispunjenim besparicom,
skupa kola po ulici posmatrao s nevericom.
krao da bih imao za malo hleba i još koji gram prašine,
glasovi su mi govorili previše, nikad nisam cuo tišine.
Kad sam bio na ivici, dok sam krao iz jedne radnje,
moj pešcani sat života pustio je zrno peska zadnje,
moj se život brzo ugasio, kad je sudnji cas otkucao,
prodavac me dalje bede spasio kad me iz pištolja upucao.
Mislio sam bice bolje, nadao se vecnom odmorištu,
a sudbina se opet poigrala i ostavila me ovde, u cistilištu.

Fali još strofa-dve, i fale ispravke, ali sam je odavno pisao i nekako mi je draga...

Pošalji "Crna kuća" na Facebook Pošalji "Crna kuća" na Google Pošalji "Crna kuća" na My Yahoo! Pošalji "Crna kuća" na Live Pošalji "Crna kuća" na MySpace Pošalji "Crna kuća" na Twitter Pošalji "Crna kuća" na Digg Pošalji "Crna kuća" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. sirijus49 (avatar)
    Od vremena do vremena, od veka do veka,
    neka mržnja prenosi se od coveka do coveka,
    Da l smo se osudili, da l ljudskost izgubili,
    boga bi to bolelo, al smo i njega ubili.

    Svaka ti čast,a lal vera divno si to napisao!!!!!!!!
    Ovo bi bilo super za jedan monolog,
    ali da ga govori neki vrstan glumac ili recitator!
  2. Valeria (avatar)
    Vrlo životno..
  3. DjoloIznogud90 (avatar)
    Ako nekad bude neko ovo recitovao, onda ću stvarno piti srećan...
    Život priča drame, ja ih zapisujem...