Причали су ми стари. Онако, шеретски се осмехујући, са неком далеком тугом испод обрва.
Није било лако, јок. Замисли ти то, оставити све. Спаковати и понети са собом комад живота и сећања на родну груду, па разгулити ,,возом без возног реда“, у непознато. Где те посаде, ту има да никнеш. Па се ти разгранај, брајко мој, заврни рукаве и навали.
Еј, кад би непрегледне оранице и ове преостале швапске куће умеле говорити, свашта би се ми наслушали. Одеш из празног, ал' пуне душе. Дођеш у пуно, а душа празна, вазда жељна завичаја. Тја.
Статистика каже да је највише чељади дошло из околине Купреса, Босанске Крупе и Гламоча. Купрешани, Крупљани, Гламочани. Tу наводници не требају, тол'ко је ствар важна. То мора да се разграничи. И морам их све писати великим словом, да се не наљуте. Нема везе што ме Крупљанка родила. Ја ћу овде да ошинем једнако по свима, без протекције. То ти је виша политика, буразеру! Свако за себе. Оно, истина - кад загусти, слоге има, не кажем. Радило се, градило. Ударнички. Ко ће више, ко ће боље. За ново сутра. До дана данашњег нису престала задиркивања,подбадања, надигравања. ,,Велики брат“, ,,Фарма“ и остали дођу ти к'о лака прехлада спрам овог вечитог, тихог рата.То ти се преноси с колена на колено. Све на рачун оних других. А сви једнаки у својој различитости.
Шапну ми, ономад, један Крупљанин: ,, Знаш, Гламочани су незгодни. Кад смо избјегли пред усташама и њемцима, глад освојила, а они ни кумпијера не дају. Вала су ми се тад гадно замјерили.“
Сетих се оне Ћопићеве: ,,Доље кромпир, горе небо, то је Гламоч, бог те... мазо!“Обожавам ,,Глуво гламочко коло“. Има ту да се табана и звецка.Ма све нешто мислим, мора да су Гламочани измислили питу кромпирушу. Чим је видим, подригујем. За сваки случај.
Заљубио се млад Гламочанин у Крупљанку, а мати му вели: ,,Немој, роде, није наше вире...“. Баш згодно. А љубав на крају ионако побеђује.
Кад питаш ко је дувао у сијалицу да је угаси, сви кажу:,, Нисмо ми, нег' они!“ Чија баба је стављала тањир пред радио апарат? Не зна се. Нашао се исправан радио, остао од Шваба. Прича човек из оне кутије васцијели дан, па баба нудијеловодитељу, ко вели, уморио се,нит' је доручков'о, нит је руч'о: ,,'Ајде, синко, мораш нешто изист' и ми смо истом...“
Летело је и перје. Мислим, буквално. Оставиле Швабе дуње, а добар материјал, брате мили, мореш 'аљину направити од оне навлаке.
И ко је још видио у сваку собу каљеву пећ метати? Нема места за чељад, брате! А и дими. Разваљуј! Ма, сунце им жарко и овим плочицама по 'однику, коза ће ми врат сломити!
Ја Купрешка, одаје ме ношња, каже једна песма. Нико не зна мараму на глави повезати као Купрешка. И данас можеш чути ,,икавицу,, у селу. Успомена на родни крај. По начину на који изговарају реч ,,мама,, тачно знам да су они. Ту не можеш омашити. А волим их слушати и не треба ми преводилац.
Пита ме један, после избора, тамо неке године:
-Извин'те, за кога сте гласали?
-Извин'те Ви, нећу да кажем. Моја ствар...
-Ма па да, у праву сте. Знам ја да сте Ви прочитали бар сто 'иљад' књига, рећемо, нисте блентави к'о ја и овај мој клепан (пријатељ). Извин'те на изразу, тако га ја зовем у шали. Ми смо глупи, шта ми знамо, само копај, ори, сиј, жањи...
-Нисте ви глупи, само радите тај посао и то је оно што знате. Свако зна нешто.
-Рећемо, у праву сте. Ете, гледам ову телевизију, само се свађају, ј.... им матеј, да извинете, а тол'ко млади' људи има, и паметнији' и бољи' од њи'. Кад би Ви, на пример, постали кома'дант села, ја би одма' иш'о за Вами, па како ми бидне.
-Лепо богами.
У амбуланти, уобичајен разговор испред ординације:
-Добар дан, шта 'ш ти вође, мала?
-Грло. Како сте Ви?
-Дош'о по упут да вадим крв. Имам јаку и добру крв. Чуде се доктори. Не требају мени никакви љекови. Кад ме заболи глава, а ја себе ошинем ђекада изненада у нос, пустим крв и нама ми буде боље.
-А јесте проверили притисак? Можда имате повишен. Да је то тако лако, сви би ишли разбијених носева и ником ништа.
-Ма как'и притисак! Јака крв, мој брате, ништа друго. Здрав сам ја ко дрен.
Духовити људи. Босански хумор нема алтернативу. Дошао народ из разних крајева, па шта друго да понесе осим храброг и великог срца и неуморног духа? И неки свој фазон, да се не заборави ко си, шта си и оклен си. Само у Младенову се у пролазу поздравља са ,,оп“ а отпоздравља са ,,цуп“. Па ти види. Кратко-јасно. Кад прођеш поред комшије, довољно је да питаш: ,,Иначе?“ Следи одговор о здрављу, послу, фамилији и политици. Јашта. Надимци? Јединствен случај. Боље да не набрајам, препознаће се, па како ћу поред платана проћи?
Испод великог платана у центру села све се дешава и решава. Ту се најпре објаве нове вести. Руши и саставља влада. Врше консултације око орања, сетве, жетве. Препричавају догађаји од памтивека и од јуче. Ма какав Фејсбук, какви бакрачи! Платан је чудо. Највише волим огласе попут оних: У четртак ће бит' јунет'не код...(потписник познат аутору). Продајем шпарет (неки шаљивџија додаје: није пуно преш'о). Ћути, ништа ме не питај. Не дај боже да се осуши платан, ил' да га посеку, цело село би га оплакакало...
Несрећне 90-те су се попут сенке прошлости надвиле над селом, подсећајући нас да се историја понавља. Да, та учитељица живота нас је оборила на поправни. И опет, миграције становништва, опет неки нови возови без возног реда.
Шта ћеш. Прихвати човек несрећу и носи је лагано, као бору на челу.
Али, дух се не да сломити. Хумор не напушта. Босанац ти је вазда на све спреман.
Пита ме деда који је прошао сито и решето:
-Мореш ли ти како до прешједника?
-А што? Шта би ти?
-Ма, болан, ви'ш ти да се заратило, побацаће нас све у Дунаво како је крен'ло. Иде зима, а ја немам саматних 'лача. Ако мореш до прешједника, да му поручиш, кукавцу сињем, да никако не напада први, нек' чека у засједи.
-Их, брате, како то?
-Па тако. Ко у лову. Него, могу ли она ваша кола упалити?
-Аха. Само, ти си ми сумњив, је л' то как'а бежанија на видику?
-Ја сам ријешио 'вако: ловачку пушку држим уз кревет, па кад непријатељ дође и док он покуца, а ја викнем ,,ко је“ – таман да опалим, па шта буде...
-Е, свашта од тебе. Ди си ти чуо да непријатељ куца?
Стратегија позадинског ратовања. А кад почнеш причу о борачким пензијама или партизанској споменици, то ти је најтежи квиз на свету. Нерешив.
Слушам Крупљана како задиркује Купрешана:
-Ма који борац си ми ти био? Кол'ко си уопште им'о година? Мани ме те приче, Гестапо, иде Тито преко Романије...'ајде, бјежи тамо!
-Немој тако. Знаш ли ти ђе је мене у рату ђаво све нос'о? Само што нисам на они тенак скак'о...
А би скак'о сигурно, само да је им'о бомбу.
На моје питање како то да он нема ,,пемзију“, одговара ми Крупљанин:
-Ма иш'о сам ја у Крупу, није да нисам. Него, морало се чекат' да свједоци дају изјаве, а ја баш био набавио лијепог ловачког керића, па сам мор'о кући, шта ја знам, пуштиће га стара на ул'цу и ето ти белаја.
А после му било криво што није чек'о, ост'о без пензије, а керића ионако одн'о ђаво.
Сетих се нечег, кад поменух ђавола. Та реч се користи на неуобичајен начин у Младенову. Примера ради, кад питаш жену где јој је муж, она одговара: ,,Сад га ђаво однесе у кафану“. Или каже: ,,'Ајде, болан у кућу, ту је, сад га ђаво донесе из кафане“. Благо мужу, не треба му превозно средство, ђаво-транспорт ради нон стоп!
***
Ма, причи никад краја. Могли би овако распалити данима. Не може све стати на хартију, а и пуно је тога у срцу, души и на памети. За сећање. Има понешто што није за причу. А и нека остане, брате, нешто и за другу прилику.
Тако ти је то. У бескрају равнице, поред велике воде, засејани - ничемо, небу под облаке. У хармонији прошлог и будућег времена, пролећа се и даље смењују и цветају. Оранице и ливаде једнако стрпљиво чекају вредне руке. Маслачак се и даље смејуљи пред Ускрс. Рекао би човек, ништа се није променило.
Знаш шта се није променило и никад неће? Онај шеретски осмех и туга испод обрва. У августу, током ,,Дана колонизације“, дуго у ноћ одзвања песма, песма завичајна. Кажу, завичај је тамо где си ти. Лажу, брате. Завичај је тамо где су ти срце и душа.
Aприл 2011. године
Није било лако, јок. Замисли ти то, оставити све. Спаковати и понети са собом комад живота и сећања на родну груду, па разгулити ,,возом без возног реда“, у непознато. Где те посаде, ту има да никнеш. Па се ти разгранај, брајко мој, заврни рукаве и навали.
Еј, кад би непрегледне оранице и ове преостале швапске куће умеле говорити, свашта би се ми наслушали. Одеш из празног, ал' пуне душе. Дођеш у пуно, а душа празна, вазда жељна завичаја. Тја.
Статистика каже да је највише чељади дошло из околине Купреса, Босанске Крупе и Гламоча. Купрешани, Крупљани, Гламочани. Tу наводници не требају, тол'ко је ствар важна. То мора да се разграничи. И морам их све писати великим словом, да се не наљуте. Нема везе што ме Крупљанка родила. Ја ћу овде да ошинем једнако по свима, без протекције. То ти је виша политика, буразеру! Свако за себе. Оно, истина - кад загусти, слоге има, не кажем. Радило се, градило. Ударнички. Ко ће више, ко ће боље. За ново сутра. До дана данашњег нису престала задиркивања,подбадања, надигравања. ,,Велики брат“, ,,Фарма“ и остали дођу ти к'о лака прехлада спрам овог вечитог, тихог рата.То ти се преноси с колена на колено. Све на рачун оних других. А сви једнаки у својој различитости.
Шапну ми, ономад, један Крупљанин: ,, Знаш, Гламочани су незгодни. Кад смо избјегли пред усташама и њемцима, глад освојила, а они ни кумпијера не дају. Вала су ми се тад гадно замјерили.“
Сетих се оне Ћопићеве: ,,Доље кромпир, горе небо, то је Гламоч, бог те... мазо!“Обожавам ,,Глуво гламочко коло“. Има ту да се табана и звецка.Ма све нешто мислим, мора да су Гламочани измислили питу кромпирушу. Чим је видим, подригујем. За сваки случај.
Заљубио се млад Гламочанин у Крупљанку, а мати му вели: ,,Немој, роде, није наше вире...“. Баш згодно. А љубав на крају ионако побеђује.
Кад питаш ко је дувао у сијалицу да је угаси, сви кажу:,, Нисмо ми, нег' они!“ Чија баба је стављала тањир пред радио апарат? Не зна се. Нашао се исправан радио, остао од Шваба. Прича човек из оне кутије васцијели дан, па баба нудијеловодитељу, ко вели, уморио се,нит' је доручков'о, нит је руч'о: ,,'Ајде, синко, мораш нешто изист' и ми смо истом...“
Летело је и перје. Мислим, буквално. Оставиле Швабе дуње, а добар материјал, брате мили, мореш 'аљину направити од оне навлаке.
И ко је још видио у сваку собу каљеву пећ метати? Нема места за чељад, брате! А и дими. Разваљуј! Ма, сунце им жарко и овим плочицама по 'однику, коза ће ми врат сломити!
Ја Купрешка, одаје ме ношња, каже једна песма. Нико не зна мараму на глави повезати као Купрешка. И данас можеш чути ,,икавицу,, у селу. Успомена на родни крај. По начину на који изговарају реч ,,мама,, тачно знам да су они. Ту не можеш омашити. А волим их слушати и не треба ми преводилац.
Пита ме један, после избора, тамо неке године:
-Извин'те, за кога сте гласали?
-Извин'те Ви, нећу да кажем. Моја ствар...
-Ма па да, у праву сте. Знам ја да сте Ви прочитали бар сто 'иљад' књига, рећемо, нисте блентави к'о ја и овај мој клепан (пријатељ). Извин'те на изразу, тако га ја зовем у шали. Ми смо глупи, шта ми знамо, само копај, ори, сиј, жањи...
-Нисте ви глупи, само радите тај посао и то је оно што знате. Свако зна нешто.
-Рећемо, у праву сте. Ете, гледам ову телевизију, само се свађају, ј.... им матеј, да извинете, а тол'ко млади' људи има, и паметнији' и бољи' од њи'. Кад би Ви, на пример, постали кома'дант села, ја би одма' иш'о за Вами, па како ми бидне.
-Лепо богами.
У амбуланти, уобичајен разговор испред ординације:
-Добар дан, шта 'ш ти вође, мала?
-Грло. Како сте Ви?
-Дош'о по упут да вадим крв. Имам јаку и добру крв. Чуде се доктори. Не требају мени никакви љекови. Кад ме заболи глава, а ја себе ошинем ђекада изненада у нос, пустим крв и нама ми буде боље.
-А јесте проверили притисак? Можда имате повишен. Да је то тако лако, сви би ишли разбијених носева и ником ништа.
-Ма как'и притисак! Јака крв, мој брате, ништа друго. Здрав сам ја ко дрен.
Духовити људи. Босански хумор нема алтернативу. Дошао народ из разних крајева, па шта друго да понесе осим храброг и великог срца и неуморног духа? И неки свој фазон, да се не заборави ко си, шта си и оклен си. Само у Младенову се у пролазу поздравља са ,,оп“ а отпоздравља са ,,цуп“. Па ти види. Кратко-јасно. Кад прођеш поред комшије, довољно је да питаш: ,,Иначе?“ Следи одговор о здрављу, послу, фамилији и политици. Јашта. Надимци? Јединствен случај. Боље да не набрајам, препознаће се, па како ћу поред платана проћи?
Испод великог платана у центру села све се дешава и решава. Ту се најпре објаве нове вести. Руши и саставља влада. Врше консултације око орања, сетве, жетве. Препричавају догађаји од памтивека и од јуче. Ма какав Фејсбук, какви бакрачи! Платан је чудо. Највише волим огласе попут оних: У четртак ће бит' јунет'не код...(потписник познат аутору). Продајем шпарет (неки шаљивџија додаје: није пуно преш'о). Ћути, ништа ме не питај. Не дај боже да се осуши платан, ил' да га посеку, цело село би га оплакакало...
Несрећне 90-те су се попут сенке прошлости надвиле над селом, подсећајући нас да се историја понавља. Да, та учитељица живота нас је оборила на поправни. И опет, миграције становништва, опет неки нови возови без возног реда.
Шта ћеш. Прихвати човек несрећу и носи је лагано, као бору на челу.
Али, дух се не да сломити. Хумор не напушта. Босанац ти је вазда на све спреман.
Пита ме деда који је прошао сито и решето:
-Мореш ли ти како до прешједника?
-А што? Шта би ти?
-Ма, болан, ви'ш ти да се заратило, побацаће нас све у Дунаво како је крен'ло. Иде зима, а ја немам саматних 'лача. Ако мореш до прешједника, да му поручиш, кукавцу сињем, да никако не напада први, нек' чека у засједи.
-Их, брате, како то?
-Па тако. Ко у лову. Него, могу ли она ваша кола упалити?
-Аха. Само, ти си ми сумњив, је л' то как'а бежанија на видику?
-Ја сам ријешио 'вако: ловачку пушку држим уз кревет, па кад непријатељ дође и док он покуца, а ја викнем ,,ко је“ – таман да опалим, па шта буде...
-Е, свашта од тебе. Ди си ти чуо да непријатељ куца?
Стратегија позадинског ратовања. А кад почнеш причу о борачким пензијама или партизанској споменици, то ти је најтежи квиз на свету. Нерешив.
Слушам Крупљана како задиркује Купрешана:
-Ма који борац си ми ти био? Кол'ко си уопште им'о година? Мани ме те приче, Гестапо, иде Тито преко Романије...'ајде, бјежи тамо!
-Немој тако. Знаш ли ти ђе је мене у рату ђаво све нос'о? Само што нисам на они тенак скак'о...
А би скак'о сигурно, само да је им'о бомбу.
На моје питање како то да он нема ,,пемзију“, одговара ми Крупљанин:
-Ма иш'о сам ја у Крупу, није да нисам. Него, морало се чекат' да свједоци дају изјаве, а ја баш био набавио лијепог ловачког керића, па сам мор'о кући, шта ја знам, пуштиће га стара на ул'цу и ето ти белаја.
А после му било криво што није чек'о, ост'о без пензије, а керића ионако одн'о ђаво.
Сетих се нечег, кад поменух ђавола. Та реч се користи на неуобичајен начин у Младенову. Примера ради, кад питаш жену где јој је муж, она одговара: ,,Сад га ђаво однесе у кафану“. Или каже: ,,'Ајде, болан у кућу, ту је, сад га ђаво донесе из кафане“. Благо мужу, не треба му превозно средство, ђаво-транспорт ради нон стоп!
***
Ма, причи никад краја. Могли би овако распалити данима. Не може све стати на хартију, а и пуно је тога у срцу, души и на памети. За сећање. Има понешто што није за причу. А и нека остане, брате, нешто и за другу прилику.
Тако ти је то. У бескрају равнице, поред велике воде, засејани - ничемо, небу под облаке. У хармонији прошлог и будућег времена, пролећа се и даље смењују и цветају. Оранице и ливаде једнако стрпљиво чекају вредне руке. Маслачак се и даље смејуљи пред Ускрс. Рекао би човек, ништа се није променило.
Знаш шта се није променило и никад неће? Онај шеретски осмех и туга испод обрва. У августу, током ,,Дана колонизације“, дуго у ноћ одзвања песма, песма завичајна. Кажу, завичај је тамо где си ти. Лажу, брате. Завичај је тамо где су ти срце и душа.
Aприл 2011. године
