Posle dvočasovne šetnje gradom odlučili su da krenu u stan.
- Hajdemo prekoputa, do Jedinice, da vidim pošto je mast,- reče Snežana.
- Ti je topiš i pakuješ, a ne znaš cenu, kako to?- upita Mladen.
- Ne znam!
- A, sem toga, šta će ti cena? Šta će ti mast?
- Majka mi je rekla da pitam.
- Šta će joj to kad su nedavno klali svinje?
- Šta ja znam!
Mladen je pogleda iskosa.
- Dobro,- reče on.
Krenuli su ka ulici. Dušan je čvrsto držao njegovu ruku.
- Daso,- reče on detetu.- kako se prelazi ulica?
- Šta se glupiraš- reče Snežana.
- Kako, Dušane?
Dete pogleda desno pa levo i, kad vide da nema automobila, zakorači na ulicu.
- Je li doblo ovako, čiko?
- Odlično, daso! Bravo!
Snežana ih popreko pogleda. Predjoše ulicu i stadoše pred izlog Jedinice. Prodavnica je bila zatvorena, svetla pogašena, sem onog u zadnjem delu, ispred kancelarije. U izlogu je bilo nekoliko kantica masti.
- Nema cene,- reče Mladen.
- Čas,- reče ona i pridje izlogu.
Mladen snimi pokret njene leve ruke koju pokuša da zakloni od njegovog pogleda nagnuvši se ka izlogu. Snežana tri puta pokuca o staklo izloga. Mladen umorno uzdahnu. Ništa se ne dogodi. Snežana ponovi signal. U dnu prodavnice se otvoriše vrata kancelarije i iz nje izadje plavokos muškarac, niži od Mladena, ali krupniji.
„Boce?“ pomisli Mladen. „Tako bi trebalo da se zove...“
Kad ugleda Snežanu, Boce krenu ka ulaznim vratima prodavnice. Snežana prstom pokaza ka Mladenu i Boce se ukipi s druge strane izloga, suzi oči i zagleda se u nju.
„O, Bože!“ pomisli Mladen.
-Idemo, Daso,- reče detetu promenjenim glasom.
Odmakoše nekoliko koraka.
-Čiko, a mamče?- upita Dušan.
Mladen ga pogleda, nasmeši se i stade. Okrenuo se i pogledao u Snežanu. Stajala je pred izlogom i buljila u muškarca kroz staklo. I Boce je netremice gledao u nju, zatim pogleda u njega i dete, okrete se i ode u kancelariju. Snežana ostade da stoji pred izlogom. Nije se ni osvrnula ka detetu i Mladenu.
- Daso, mamče neće sa nama. Idemo mi sami,- reče on detetu.
- Samo ja i ti? Važi, čiko,- reče Dušan.
I njih dvojica podjoše ulicom šetajući, pričajući, jureći se i smejući. Dušan je imao tri godine i bio Snežanin sin iz prvog, neuspelog braka. Kad je prvi put bila kod njega nije bila dovela Dušana. Mladen je posle šest meseca isterao. Nedelju dana kasnije pojavila se na njegovim vratima moleći ga da se pomire. Pristao je, ali je nije pozvao da živi sa njim. Osam meseca su živeli odvojeno, a onda je jednog jutra došla sva uplakana s pričom da je otac, koji je plaćao stan u kom je živela sa detetom i mladjom sestrom, isterao na ulicu zato što se još uvek vidja sa njim. T o je bilo pre dva meseca. Mladen je opet primio u stan.
Iako se igrao sa detetom, Mladen se povremeno okretao pogledom tražeći Snežanu. Nije je video. Uzdahnuo je i pogledao u dete.
„Ne, ne smem da mislim na to“, prodje mu umom. „Ako mislim desiće se nešto loše. Ne, ne smem, Uostalom, znam mnoge koji žive sa takvim ženama... Nije ni tako loše – prihvatio sam je s detetom, volim je i to ne krijem, volim i dete. Ona mi sprema klopu, pere veš, čisti... Čak i da ne oseća ništa za mene, ipak je, to što mi pruža, dovoljno... Ne, ne smem da razmišljam drugačije. Ne smem!“
- Eno je naša kuća!- viknu Dušan ugledavši zgradu u kojoj je bio stan Mladenovog oca.
Kad je po drugi put kod sebe primio Snežanu, Mladen je zamoliosvoje roditelje da odu na selo nadajući se da če Snežani i njemu krenuti na bolje ako budu sami. Roditelji su pristali, iznajmili kuću u selu i otišli da žive tamo.
- Zdravo!- reče Boce prolazeći kraj njih.
Mladen klimnu glavom. Boce je bio u društvu vitke, dugokose crnke. Mladen se nasmeši i pogleda iza sebe. Snežana je bila stotinak metara iza njih. Kad primeti da je Mladen gleda stade ispred izloga zlatare. Mladen nastavi s Dušanom ka zgradi. Udjoše u zgradu, liftom stigoše do sedmog i udjoše u stan.
- Čiko, šta ima da se lučka?- upita Dušan.
- Ne znam, Daso. Moramo da sačekamo mamče.
- Doblo,- reče mali čovek izu se i pope na kauč.- Čiko, upali tevelizol.
Mladen uključi televizor, pristavi za dve kafe i sede na stolicu. Ćutali su, buljili u ekran i čekali.
Mladen stavi šolje na sto i sipa kafu u njih. Vrata se otvoriše i Snežana udje u stan. Obojica je pogledaše.
- Mamče!- uzviknu Dušan.
Mladen je pogleda od glave do pete i nasmeši se. Snežana je na sebi imala belu kožulju, crnu miniku i cipele sa visokom štiklom. Izgledala je popaljivo – predivno! Samo su joj senzualne usne bile stisnute u crtu, obrazi bledi i gledala je popreko u njega i Dušana.
- Zašto me niste čekali?- prosikta izuvajući se.
Mladen se uozbilji i podje ka njoj gledajući je u oči.
- Šta je sad?!- procedi on.
Ćutala je i gledala ga odozdo i iskosa.
- Jesi li htela da budeš sama?- upita je Mladen.
Oborila je pogled.
- Onda ni reč neću da čujem. Jasno?- reče on.
Snežana se ćuteći i pognute glave progura kraj njega u kuhinju.
- Mamče šta ima da se lučka?- upita Dušan.
Nije odgovorila. Ćuteći poče da sprema večeru. Mladen prstom pokaza Dušanu da ćuti i da promene mesta. Dušan ga bez reči posluša, pope se na stolicu, a Mladen sede na kauč, pripali cigaretu i privuče šolju s kafom.
Kad je servirala večeru, Snežana uze drugu šolju s kafom i izli je u sudoperu. Mladen oćuta. Prionuše na hranu. Mladen i Dušan su se takmičili ko će više da pojede i ko će, posle večere, da bude jači. Snežana je sedela pognute glave, jela i ćutala. Povremeno bi pogledala jednog, pa drugog i stisnula pesnice i usne.
„Zar je moguće da obojicu mrzi, da nam zavidi na slozi?“ pomisli Mladen.
Kad završiše s večerom, Snežana pokupi sudje i ubaci ga u sudoperu. Njih dvojica nastaviše da se igraju. Bilo je pola devet kad je završila pranje sudova.
- Dušane,- reče ona.- Vreme je za spavanje.
- Neću!- reče Dušan.- Hoću još da se iglam s čiku.
- Daso, dosta smo se igrali, vreme je za spavanje,- reče Mladen.
Snežana ga dograbi i svuče mu džemper.
- Neću! Neću! Neću!- vikao je Dušan plačući.
- Ma, hoćeš, hoćeš!- viknu Snežana, dograbi ga za ramena i podiže na stolicu.
Snežana rukom podje ka dugmetu tregera. Dušan ručicama zgrabi dugmad i čvrsto ih steže. Snežana ga dograbi za ruku i naglo povuče. Dete vrisnu.
- PREKINI!- viknu ona i udari ga po ruci.
Dušan pusti dugme tregera. Snežana podje ka dugmetu, a Dušan ga opet zgrabi i steže. To se nekoliko puta ponovi. Dušanove ručice pocrveneše.
- PUSTI! PUSTI!- vikala je sve jače ga udarajući.
Mladen je sedeo na kauču, a nešto bolno mu se kretalo stomakom.
„Čiko, zašto me ti nikad ne blaniš kad me mama tepa?“ seti se Mladen Dušanovog pitanja od pre dve-tri nedelje.
Mladen ustade, šakama prekri Dušanove ručice i dobi nekoliko jakoh udaraca.
- Dosta,- reče Mladen i uze dete u naručje.
- Zašto se ti mešaš? Jesmo li se dogovorili da se ne mešaš kad ga ja bijem?- reče Snežana.
- Jesmo, ali dete sada ništa nije krivo,- reče Mladen i ponese Dušana ka sobi.- Ja ću da ga svučem i uspavam.
Snežana jurnu na njih, udari telom Mladena u ledja i iz sve snage ošamari dete. Mladen izgubi ravnotežu, trzajem se okrete u stranu i ledjima udari u oštru ivicu ormana u predsoblju. Snežana mu otrgnu dete iz ruku, podiže ga iznad glave i, sa vratiju, baci na trosed udaljen tri-četiri metara. Mladen se uspravi i pruži ruke ka njoj. Snežana se izvi i jurnu u sobu.
- TI ME IZEDE! ŽIVOT MI UNIŠTI!- vikala je štipajući dete za obraze, šamarajući ga i udarajući njegovom glavom o trosed.- TI! UH! ZAŠTO SE RODI?! ZAŠTO NE CRČE?! PROKLETA TI BILA DUŠA!
Mladen je zgrabi za ramena i povuče nazad. Čvrsto je držala dete za ramena i tresla ga. Dete je vrištalo. Mladen je okrete, uhvati dete oko struka i pokuša da ga odvoji od nje. Dete ciknu.
- O, Bože!- reče Mladen i udari je po rukama.
Snežana pusti dete. Mladen spusti dete na trosed telom gradeći prostor njega. Dobi nekoliko teških udaraca po glavi i ledjima.
- Dušane,- reče dečaku.- Ćuti! Molim te, ćuti.
Dete je vrištalo jarko-crvenih obraza i plakalo. I Snežana je vrištala. Hodnik zgrade je ječao od njihove vriske. Mladen se okrete i iz sobe izgura Snežanu. Dograbi je za ramena i prodrma. Snežana prestade da vrišti.
- Ej, glavo! Jesi li ti normalna?! Ubićeš ga!- reče on.
- ŠTA TE BRIGA! DETE JE MOJE! MOJE!- prodra se ona.
- Hajdemo prekoputa, do Jedinice, da vidim pošto je mast,- reče Snežana.
- Ti je topiš i pakuješ, a ne znaš cenu, kako to?- upita Mladen.
- Ne znam!
- A, sem toga, šta će ti cena? Šta će ti mast?
- Majka mi je rekla da pitam.
- Šta će joj to kad su nedavno klali svinje?
- Šta ja znam!
Mladen je pogleda iskosa.
- Dobro,- reče on.
Krenuli su ka ulici. Dušan je čvrsto držao njegovu ruku.
- Daso,- reče on detetu.- kako se prelazi ulica?
- Šta se glupiraš- reče Snežana.
- Kako, Dušane?
Dete pogleda desno pa levo i, kad vide da nema automobila, zakorači na ulicu.
- Je li doblo ovako, čiko?
- Odlično, daso! Bravo!
Snežana ih popreko pogleda. Predjoše ulicu i stadoše pred izlog Jedinice. Prodavnica je bila zatvorena, svetla pogašena, sem onog u zadnjem delu, ispred kancelarije. U izlogu je bilo nekoliko kantica masti.
- Nema cene,- reče Mladen.
- Čas,- reče ona i pridje izlogu.
Mladen snimi pokret njene leve ruke koju pokuša da zakloni od njegovog pogleda nagnuvši se ka izlogu. Snežana tri puta pokuca o staklo izloga. Mladen umorno uzdahnu. Ništa se ne dogodi. Snežana ponovi signal. U dnu prodavnice se otvoriše vrata kancelarije i iz nje izadje plavokos muškarac, niži od Mladena, ali krupniji.
„Boce?“ pomisli Mladen. „Tako bi trebalo da se zove...“
Kad ugleda Snežanu, Boce krenu ka ulaznim vratima prodavnice. Snežana prstom pokaza ka Mladenu i Boce se ukipi s druge strane izloga, suzi oči i zagleda se u nju.
„O, Bože!“ pomisli Mladen.
-Idemo, Daso,- reče detetu promenjenim glasom.
Odmakoše nekoliko koraka.
-Čiko, a mamče?- upita Dušan.
Mladen ga pogleda, nasmeši se i stade. Okrenuo se i pogledao u Snežanu. Stajala je pred izlogom i buljila u muškarca kroz staklo. I Boce je netremice gledao u nju, zatim pogleda u njega i dete, okrete se i ode u kancelariju. Snežana ostade da stoji pred izlogom. Nije se ni osvrnula ka detetu i Mladenu.
- Daso, mamče neće sa nama. Idemo mi sami,- reče on detetu.
- Samo ja i ti? Važi, čiko,- reče Dušan.
I njih dvojica podjoše ulicom šetajući, pričajući, jureći se i smejući. Dušan je imao tri godine i bio Snežanin sin iz prvog, neuspelog braka. Kad je prvi put bila kod njega nije bila dovela Dušana. Mladen je posle šest meseca isterao. Nedelju dana kasnije pojavila se na njegovim vratima moleći ga da se pomire. Pristao je, ali je nije pozvao da živi sa njim. Osam meseca su živeli odvojeno, a onda je jednog jutra došla sva uplakana s pričom da je otac, koji je plaćao stan u kom je živela sa detetom i mladjom sestrom, isterao na ulicu zato što se još uvek vidja sa njim. T o je bilo pre dva meseca. Mladen je opet primio u stan.
Iako se igrao sa detetom, Mladen se povremeno okretao pogledom tražeći Snežanu. Nije je video. Uzdahnuo je i pogledao u dete.
„Ne, ne smem da mislim na to“, prodje mu umom. „Ako mislim desiće se nešto loše. Ne, ne smem, Uostalom, znam mnoge koji žive sa takvim ženama... Nije ni tako loše – prihvatio sam je s detetom, volim je i to ne krijem, volim i dete. Ona mi sprema klopu, pere veš, čisti... Čak i da ne oseća ništa za mene, ipak je, to što mi pruža, dovoljno... Ne, ne smem da razmišljam drugačije. Ne smem!“
- Eno je naša kuća!- viknu Dušan ugledavši zgradu u kojoj je bio stan Mladenovog oca.
Kad je po drugi put kod sebe primio Snežanu, Mladen je zamoliosvoje roditelje da odu na selo nadajući se da če Snežani i njemu krenuti na bolje ako budu sami. Roditelji su pristali, iznajmili kuću u selu i otišli da žive tamo.
- Zdravo!- reče Boce prolazeći kraj njih.
Mladen klimnu glavom. Boce je bio u društvu vitke, dugokose crnke. Mladen se nasmeši i pogleda iza sebe. Snežana je bila stotinak metara iza njih. Kad primeti da je Mladen gleda stade ispred izloga zlatare. Mladen nastavi s Dušanom ka zgradi. Udjoše u zgradu, liftom stigoše do sedmog i udjoše u stan.
- Čiko, šta ima da se lučka?- upita Dušan.
- Ne znam, Daso. Moramo da sačekamo mamče.
- Doblo,- reče mali čovek izu se i pope na kauč.- Čiko, upali tevelizol.
Mladen uključi televizor, pristavi za dve kafe i sede na stolicu. Ćutali su, buljili u ekran i čekali.
Mladen stavi šolje na sto i sipa kafu u njih. Vrata se otvoriše i Snežana udje u stan. Obojica je pogledaše.
- Mamče!- uzviknu Dušan.
Mladen je pogleda od glave do pete i nasmeši se. Snežana je na sebi imala belu kožulju, crnu miniku i cipele sa visokom štiklom. Izgledala je popaljivo – predivno! Samo su joj senzualne usne bile stisnute u crtu, obrazi bledi i gledala je popreko u njega i Dušana.
- Zašto me niste čekali?- prosikta izuvajući se.
Mladen se uozbilji i podje ka njoj gledajući je u oči.
- Šta je sad?!- procedi on.
Ćutala je i gledala ga odozdo i iskosa.
- Jesi li htela da budeš sama?- upita je Mladen.
Oborila je pogled.
- Onda ni reč neću da čujem. Jasno?- reče on.
Snežana se ćuteći i pognute glave progura kraj njega u kuhinju.
- Mamče šta ima da se lučka?- upita Dušan.
Nije odgovorila. Ćuteći poče da sprema večeru. Mladen prstom pokaza Dušanu da ćuti i da promene mesta. Dušan ga bez reči posluša, pope se na stolicu, a Mladen sede na kauč, pripali cigaretu i privuče šolju s kafom.
Kad je servirala večeru, Snežana uze drugu šolju s kafom i izli je u sudoperu. Mladen oćuta. Prionuše na hranu. Mladen i Dušan su se takmičili ko će više da pojede i ko će, posle večere, da bude jači. Snežana je sedela pognute glave, jela i ćutala. Povremeno bi pogledala jednog, pa drugog i stisnula pesnice i usne.
„Zar je moguće da obojicu mrzi, da nam zavidi na slozi?“ pomisli Mladen.
Kad završiše s večerom, Snežana pokupi sudje i ubaci ga u sudoperu. Njih dvojica nastaviše da se igraju. Bilo je pola devet kad je završila pranje sudova.
- Dušane,- reče ona.- Vreme je za spavanje.
- Neću!- reče Dušan.- Hoću još da se iglam s čiku.
- Daso, dosta smo se igrali, vreme je za spavanje,- reče Mladen.
Snežana ga dograbi i svuče mu džemper.
- Neću! Neću! Neću!- vikao je Dušan plačući.
- Ma, hoćeš, hoćeš!- viknu Snežana, dograbi ga za ramena i podiže na stolicu.
Snežana rukom podje ka dugmetu tregera. Dušan ručicama zgrabi dugmad i čvrsto ih steže. Snežana ga dograbi za ruku i naglo povuče. Dete vrisnu.
- PREKINI!- viknu ona i udari ga po ruci.
Dušan pusti dugme tregera. Snežana podje ka dugmetu, a Dušan ga opet zgrabi i steže. To se nekoliko puta ponovi. Dušanove ručice pocrveneše.
- PUSTI! PUSTI!- vikala je sve jače ga udarajući.
Mladen je sedeo na kauču, a nešto bolno mu se kretalo stomakom.
„Čiko, zašto me ti nikad ne blaniš kad me mama tepa?“ seti se Mladen Dušanovog pitanja od pre dve-tri nedelje.
Mladen ustade, šakama prekri Dušanove ručice i dobi nekoliko jakoh udaraca.
- Dosta,- reče Mladen i uze dete u naručje.
- Zašto se ti mešaš? Jesmo li se dogovorili da se ne mešaš kad ga ja bijem?- reče Snežana.
- Jesmo, ali dete sada ništa nije krivo,- reče Mladen i ponese Dušana ka sobi.- Ja ću da ga svučem i uspavam.
Snežana jurnu na njih, udari telom Mladena u ledja i iz sve snage ošamari dete. Mladen izgubi ravnotežu, trzajem se okrete u stranu i ledjima udari u oštru ivicu ormana u predsoblju. Snežana mu otrgnu dete iz ruku, podiže ga iznad glave i, sa vratiju, baci na trosed udaljen tri-četiri metara. Mladen se uspravi i pruži ruke ka njoj. Snežana se izvi i jurnu u sobu.
- TI ME IZEDE! ŽIVOT MI UNIŠTI!- vikala je štipajući dete za obraze, šamarajući ga i udarajući njegovom glavom o trosed.- TI! UH! ZAŠTO SE RODI?! ZAŠTO NE CRČE?! PROKLETA TI BILA DUŠA!
Mladen je zgrabi za ramena i povuče nazad. Čvrsto je držala dete za ramena i tresla ga. Dete je vrištalo. Mladen je okrete, uhvati dete oko struka i pokuša da ga odvoji od nje. Dete ciknu.
- O, Bože!- reče Mladen i udari je po rukama.
Snežana pusti dete. Mladen spusti dete na trosed telom gradeći prostor njega. Dobi nekoliko teških udaraca po glavi i ledjima.
- Dušane,- reče dečaku.- Ćuti! Molim te, ćuti.
Dete je vrištalo jarko-crvenih obraza i plakalo. I Snežana je vrištala. Hodnik zgrade je ječao od njihove vriske. Mladen se okrete i iz sobe izgura Snežanu. Dograbi je za ramena i prodrma. Snežana prestade da vrišti.
- Ej, glavo! Jesi li ti normalna?! Ubićeš ga!- reče on.
- ŠTA TE BRIGA! DETE JE MOJE! MOJE!- prodra se ona.