Sinhronicitet - Princip akauzalnih veza - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

oziman

Sinhronicitet - Princip akauzalnih veza

Oceni ovaj blog
Учење о принципу акаузалних веза, или синхроницитету, везује се пре свега за Карла Густава Јунга. Али, мало је познато, иако је и сам Јунг навео у свом делу, да је Шопенхауер тај који је дошао до тога у својим Парерга и паралипомена, "Трансцендентне спекулације , О привидној хотимичности у судбини појединца".

Принцип акаузалних веза следи из трансценденте воље која је матафизички једно, тако да све њене објективације или каузални ланци јесу синхронистички повезани једни са другима, а све захваљујући свом пореклу које је једна једина трансцендентна воља.

Вероватно је свако од вас некада доживео да мислећи на нешто, управо то нешто се и деси у свету око њега. Познат је онај чувени Јунгов пример у коме је његова пацијенткиња описавала свој сан о египатском скарабеју да би баш у том тренутку у собу кроз прозор улетела буба, која је најближи европски сродник скарабеја. Тако нешто се често дешава у животу сваког човека, а примера је безброј. Ево, сећам се једног недавног са овог форума а који морам споменути.
Наиме, ради се о теми о сунчарењу; једној веома дискутабилној и релативно опасној пракси, због чега је тема била закључана пре више од годину дана.
Пре неки дан, нови модератор је тему откључао и ја сам у њој најавио да ћу обавестити покретача теме, а који није био на форуму годину дана од тада, да му је тема откључана. Међутим, постављач теме се појавио управо тада и послао пост у исти минут када сам и ја најавио да ћу га позвати.
То можете видети овде.

постови број 182 и 183
http://forum.krstarica.com/showthread.php/278655-Hranjenje-Suncem-ili-Obrok-od-Sunca?p=17352622&viewfull=1#post17352622

Ово је само пример од многих који се свима дешавају.
Међутим, и поред свих таквих примера остаје онај назови "реалистичко позитивистички став" да су све то само случајности. Нису. И то је веома лако доказати обичним указивањем на једну чињеницу.
Свет нису билијарске кугле које се случајно сусрећу, већ ту има и нечег недељивог, то јест трајања, воља, кретање, онога што нема делова, самим тим је и изван каузалног низа, јер шта је недељиво оно нема ни делова који зовемо узрок, нити последица; тако да свако испољење тога у појави, свако трајање, кретање, воља, представљаће синхронистичке догађаје.

А колико је синхроницитет заправо заступљен, можете видети ако кажем да се чак и веза тела и духа узима као синхронистички догађај. Или, тело ради вођено детерминизмом, управо оно што ја мислим, у исто време када мислим, на тај начин куцам овај пост.

То је веза духа и тела! Нечег суштински различитог. Једно је изванпросторно, друго је простор. Само објекат може бити узрок промене објекта а дух, свест, воља, мисао ..нису објекти. То, да када помислим и пожелим да покренем руку рецимо, и онда се то и деси у спољњем свету, представља синхронистички догађај у коме је каузални низ који је кренуо од првог узрока пре милијарде година на крају нужно довео до ситуације у коме се моја рука покреће баш у тренутку када ја помислим и пожелим да то урадим.
Веза између интензивног и екстензивног, тј. нечега суштински различитог, може се замислити само као синхронистичка.

Синхроницитет је, као што видите, можда толико присутан око нас да га и не примећујемо.

Pošalji "Sinhronicitet - Princip akauzalnih veza" na Facebook Pošalji "Sinhronicitet - Princip akauzalnih veza" na Google Pošalji "Sinhronicitet - Princip akauzalnih veza" na My Yahoo! Pošalji "Sinhronicitet - Princip akauzalnih veza" na Live Pošalji "Sinhronicitet - Princip akauzalnih veza" na MySpace Pošalji "Sinhronicitet - Princip akauzalnih veza" na Twitter Pošalji "Sinhronicitet - Princip akauzalnih veza" na Digg Pošalji "Sinhronicitet - Princip akauzalnih veza" na del.icio.us

Ažurirano 09.05.2016. u 22:15, autor: oziman

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. zxy (avatar)
    Dobro je ovde to rečeno koliko se o tpme može uopšte nešto sigurno reći.Jer ja ne mogu da se otmem utisku da svi ti mislioci j Jung i Ajnštajn pa i Šopenhauer razvijajući dosledno svoje teze dospevaju u oblast gde su svest i intelekt nemoćni pa tako Jung liči na nekog sanjara(ni fizičar Pauli nije mogao da mu pomogne) a Ajnštajn na tvrdoglavka koji je tražeću univerzalnu formulu za sve odbijao da prihvati kvantnu mehaniku.Šopenhauer je svojim objašnjenjem sveta kao volje i predstave najdublje zahvatio suštinu ali odgovor na pitanje šta preostane kad nestane volja odgovor je...ništa.A šta je to ništa naravno nije mogao da kaže.
    Ispada tako ,bar meni se čini,da je religija bliža istini i njen odgovor kompletniji.
    Ažurirano 21.04.2011. u 16:23, autor: zxy
  2. oziman (avatar)
    Егзотеријска религија или она која се бави пројекцијом ауторитета родитеља коју зове "бог" и који јој је основа свих закључака и наивних догми, никако није нешто што се може мерити а поготову превазићи филозофију.

    оно најбоље код религија или миситицизам јесте вредно али опет не вредније од филозофије. Мистицизам има исте закључке али нема образложења закључака.

    "Svaka posebna izreka uzeta sama za sebe ,a koje sacinjavaju Upanisade, moze da se izvede kao zakljucak misli koje ja saopstavam , mada obrnuto nikako nije tacno , to jest moja misao se ne nalazi vec u Upanisadama.
    Sopenhauer"
    Ažurirano 21.04.2011. u 23:56, autor: oziman
  3. oziman (avatar)
    Нека појашњења у вези синхроницитета:

    Морамо имати на уму да се ту ради о плану и циљевима појединца ..о радњи једне одређене индивидуе која делујући зарад задовољења неког свог личног циља, који се тиче само ње, наилази на ситуације које се тичу управо тог њеног деловања и тог њеног циља.
    Као да је цео свет само средство које служи тој индивидуи и прилагођава се њеним циљевима.

    Рецимо онај класичан Јунгов пример са скарабејем. Та жена је пратила свој циљ описујући скарабеја а реaлни скарабеј који је улетео у собу баш у тoм тренутку следио је своје циљеве ,при чему су и жена и скарабеј глaвни глумци у својим драмама, са својим циљевимa, али сu такође и статисти у драмама других индивидуа.

    Шопенхауер је то лепо описао у споменутом делу и цитраћу тај део овде:

    Догађаји у животу човека стајали би у знаку две у основи различите везе: прво: У објективној, каузалној повезаности природног тока и друго, у субјективној повезаности која је у односу само са оним што је доживео појединац и која је толико субјективна као и снови дотичне индивидуе, и где је њихова сукцесија и садржај исто тако нужно одређен, али на начин одређености сцена једне драме утврђене планом песника. Да истовремено постоје ове две врсте веза и да се у актуелни догађај, обе тачно уклапају као карике два сасвим различита ланца, због чега судбина једног човека увек одговара судбини другог и да је херој своје драме, истовремено статиста у туђој; то је, наравно, нешто што превазилази све наше моћи разумевања и само захваљујући чудесној harmonia praestabilita може се замислити као могуће.
  4. zxy (avatar)
    Citat Original postavio oziman
    Егзотеријска религија или она која се бави пројекцијом ауторитета родитеља коју зове "бог" и који јој је основа свих закључака и наивних догми, никако није нешто што се може мерити а поготову превазићи филозофију.

    оно најбоље код религија или мситицизам јесте вредно али опет не вредније од филозофије. Мистицам има исте закључке али нема образложења закључака.
    Kad se budu jednom susreli religija i nauka religija će biti ta koja će doći odozgo dok dok će se nauka približavati tom susretu odozdo.
  5. oziman (avatar)
    У вези става који се намеће као природан људском интелекту а који је усмерен на случајности тј. на детерминизам а не на слободно деловање воље које је изван могућности спознања интелекта...изнећу још нека појашњења

    Нико не оспорава нужност каузалног низа. Он постоји. Овде не говоримо о езгемпларима или нечем што би деловало без узрока или неко чудо, већ говоримо о мноштву каузлних низова узрока и последица који сежу до почетка времена.

    Нешто попут грањања дрвета којим се представљају породична стабла



    Слика може бити ислустрација ових Шопенхаурових мисли:
    Реч „случајно“ подразумева подударање у времену онога што није узрочно повезано. Али, ништа није апсолутно случајно; Напротив, чак и најслучајније је нешто неопходно а што је дошло да нас са удаљенијег пута, јер одређени узроци који леже у каузалном ланцу одавно су нужно утврђени да се појаве управо у овом тренутку, и самим тим истовремено са нечим другим. На тај начин сваки је догађај одређена веза у ланцу узрока и последица који се наставља у правцу времена. У смислу простора, постоји безброј таквих ланаца раме уз раме, они нису у потпуности страни једни другима и без икакве интерконекције, напротив, испреплетени су на много начина. На пример, многи узроци који сада делују истовремено, а од којих сваки производи различиту последицу, изникли су из заједничког вишег узрока, и стога у вези једни са другима, као што су праунуци са својим прадедом.

    Сихроницитет је када дође до укрштања различитих каузалних ланаца при чему карика једног, учествује у карици другог, иако је сама та карика са друге стране повезана са својим низом.
    Тако да тај сирови аргумент да је све то случајно јер ето постоји узрок не односи се на ово знање.
    Скарабеј који је улетео у Јунгову собу постаје каузални део каузланог ланца жене која описује сан о скарабеју. Ту имамо укрштање два низа. Такви сусрети јесу сихроницитет.
    А ако се позитивистичко материјалистичи поглед на свет намеће својом декламацијом да је све то случајно, као што рекох у уводном посту, довољно је подсетити да око нас има трајања, воље и кретања .... нечега изванпросторног и самим тим и изван каузалног, јер нема делова који би били узрок и последица. Самим тим синхроницитет не да није неки случајни изузетак него је опште правило. Где има неког смисла, неког испољавања воље у матерјалном свету то је синхронистички догађај. Веза духа и тела. Ово куцање поста је синхроницитет.
    Каузални низ мојих мисли, сихронистички бива повезан са каузалним низом деловања матерјалног тела у свету при чему је резултат овај пост.
    Да није синхроницитета немогуће је повезати интезивно и екстензивно.
    Случајно кретање билијарских кугли или атома мог тела, са смисленошћу овог поста. Нема ту каузалитета већ синхроницитета.
  6. oziman (avatar)
    Западним светом неприкосновено влада каузалитет, али постваља се питање како је могуће да пишемо и читамо постове овде, а који имају неки смисао? Зар није следећи став уобичајеног мишљења логичније да ми ево пишемо постове случајно.
    Или, конкретно. Један покрет прста којим куцамо једно слово на тастатури, део је каузалног ланца који се протеже милијардама година у прошлост и методом акције и рекације (једино што научни метод признаје) попут домина ето нужно доводи да ти откуцаш неко слово на тастатури...што би било дакле поптуно случајно.

    Али, одакле онда смисао поста? Одакле то да пост који си написао није скуп случајних слова него има СМИСАО?

    Да није одатле што је смисао, воља, унутрашњи свет субјекта, нешто поптуно именентно и беспросторно синхронистички повезано са спољним светом у коме нужност узрока и последице неприкосновено влада.

    Не морамо тражити синхронициет у великм догађајима већ погледајмо своје тело. Како то да акција и реакција производи смисао? Да није помоћи синхрноицитета субјективног и објективног?

    пс. Јунг је до ове мисли о телу у духу као синхронистички везаним дошао након свог чувеног дела о овој теми..па је то написао у малој, скоро неприметној фусноти. Али то је суштинско запажање. Тело и дух! Одакле веза ако не синхроницитетом. Нешто што је беспросторно или дух, не може каузално деловати на нешто просторно или људско тело.

    Ово је довољно да покаже сву чињеничност синхроницитета упркос природном току интелекта чија је суштина тражење узрока.