Bestseleri su višežanrovske i dinamične kreacije, zanimljivog zapleta i nagomilane radnje, puni neočekivanih obrta i sadrže ne jednu, već mnoštvo kulminacija, tako da čitalac nikad ne zna šta se krije u sledećem poglavlju. Takođe, vrlo vešto definišu psihološke profile aktera drame, pa oni deluju istinito.
Ukratko – kada takvu knjigu uzmete u ruke, ne možete da je ostavite sve dok je ne završite. I ono, što je najvažnije: bestseleri su po pravilu filmični, tj. čitalac može čitati i, ujedno, vizuelno doživeti pojedine epizode, što je prvi uslov da se od čitane i dobro prodavane knjige 'napravi' gledan i komercijalan film. U novije vreme, to se i potvrdilo na primeru «Da Vinčijevog koda». (O Stivenu Kingu da i ne govorimo.) Tipičnog heroja ili junakinju iz bestselera sedamdesetih i osamdesetih, danas je zamenila druga vrsta pustolova – najčešće intelektualac, koji dobija priliku da se trgne iz svoje sive, svakodnevne učmalosti i pozabavi problemima od opšteg značaja za civilizaciju. Prototip takvog junaka je Braunov Robert Langdon, koji otkriva dugo čuvanu tajnu Svetog grala. (Ako se poslužimo simbolikom, doći ćemo do zaključka da svi literarni heroji, u prenesenom smislu, tragaju za ličnim Svetim gralom, bilo da je u pitanju neki sakralni predmet, ili materijalno otelotvorenje ideala. Arhetipove večitih tragača za smislom postojanja nalazimo u likovima iz antičkih tragedija. Razlika je samo u nijansama.)
Ono što zbunjuje, jeste poplava navodnih bestselera stranih autora, koji se reklamiraju na našim tv-stanicama i pune izloge knjižara. Iznad njih stoji natpis: „najprodavanija knjiga“, „najkontroverzniji pisac“, „najčitaniji roman“, naj...naj...naj... Spekuliše se brojem prodatih primeraka i neretko, kao glavni argument preporuke navodi se da je 'doživela' drugo, treće ili deseto izdanje.
I sama potaknuta reklamom za jedan od takvih ’hitova’, od autora, navedenog kao ’perspektivnog pisca mlađe generacije’, potpisnica ovog teksta je požurila u knjižaru, kako bi kupila dotičnu knjigu. I, gle iznenađenja – ni mrvice od ushićenosti, ni traga od očekivanog lupanja srca pri čitanju, tako karakterističnog za upliv u svet između korica! O bestseleru – ni govora. Ništa od filmičnosti. Knjiga malog obima, a velikih margina i krupnog fonta, tako da bi se, drugačijim prelomom, mogla sažeti na jedva stotinak stranica. Sadržaj nezanimljiv i hermetičan; junak (u prvom licu) nedefinisan, nemotivisan, pun oveštalih fraza i nerazumljivih monologa; jezik siromašan, a radnja bez ikakvog ritma. Ukratko: mentalna onanija nekog, ko je uobrazio da je književnik. Razočarana, prvi put sam došla u iskušenje da jednu knjigu bacim u kantu za otpatke. U poslednjem trenutku sam se predomislila jer, svaka knjiga je svetinja: ako se nije dopala meni, možda će se svideti nekom drugom? Poklonila sam je prijatelju, bez ikakvog prethodnog izjašnjavanja o sopstvenom sudu da bi mi on, par dana kasnije, uvređeno rekao kako je poklonu ipak pogledao u zube i konstatovao da nikada nije pročitao ništa dosadnije.
Ako se, poput moje malenkosti, pozabavite identitetom pisca dotičnog, ’kultnog’ dela i potražite ga na Internetu, nećete naći nikakve spektakularne podatke, niti dokaze o njegovim kvalitetima. U traganju za nekim drugim stranim autorima navodnih bestselera, došla sam do sličnih rezultata – nigde se ne spominju visoki tiraži, popularnost, čitanost, pozitivne kritike. Naravno, ovo se odnosi na informacije iz njihovih matičnih zemalja; ako, pak, odete na sajt domaćeg izdavača, tamo ćete saznati kako je dotični književnik već uveliko slavan i priznat. Istovremeno, neshvatljivo je da romani, na primer, Dina Kunca – vrhunskog pisca brojnih bestselera, kod nas imaju lošiji odziv. Verovatno je u pitanju tužna činjenica da izdavačka kuća, koja je kupila njegova autorska prava, nema dovoljno novca za marketing ili se, možda, pouzdala samo u Kuncovu reputaciju. No, naše tržište – zasićeno kojekakvom literaturom, preporučenom nekritičkim sudovima u tu svrhu plaćenih recenzenata – nije još uvek u stanju da prepozna vrednost Stivena Kinga, a kamoli Dina Kunca. Čitalačka publika, tako, tapka u mestu i čita trećerazredne romane, misleći da su u pitanju svetski bestseleri i, verovatno, čudeći se kako to, da u tim bestselerima, ne pronalazi očekivano uzbuđenje. Od književnih znalaca niko da uzvikne onu čuvenu rečenicu: „Car je go!“ i tako prekine zaveru ćutanja, koja, čini se, teži da nas pretvori u konzumente svega onog, što nam preko malih ekrana ponude moćne izdavačke kuće.
Postoji i floskula, po kojoj je bolje čitati išta, nego ništa. U kontekstu priče o bestselerima, možda je to i tačno; naime, ako čitate sve i svašta, desiće vam se da, sasvim slučajno, među lažnim biserima otkrijete onaj pravi. Tada ga preporučite prijateljima, jer je vaš sud mnogo značajniji, iskreniji i istinitiji od plaćene reklame. Konačno, pravi bestseler je bestseler forever, pa možete svratiti u biblioteku i potražiti neki od starih, dobrih i proverenih majstora.
O domaćim autorima biće reči nekom drugom prilikom, onda kada među njima pronađem pisce autentičnih bestselera – one, čiji tiraži zaista premašuju cifru od hiljadu primeraka. One, čije knjige prevedu na engleski, španski ili kineski jezik, kao i one, po čijim se romanima snimaju gledani filmovi. Čast malobrojnim izuzecima.
Ukratko – kada takvu knjigu uzmete u ruke, ne možete da je ostavite sve dok je ne završite. I ono, što je najvažnije: bestseleri su po pravilu filmični, tj. čitalac može čitati i, ujedno, vizuelno doživeti pojedine epizode, što je prvi uslov da se od čitane i dobro prodavane knjige 'napravi' gledan i komercijalan film. U novije vreme, to se i potvrdilo na primeru «Da Vinčijevog koda». (O Stivenu Kingu da i ne govorimo.) Tipičnog heroja ili junakinju iz bestselera sedamdesetih i osamdesetih, danas je zamenila druga vrsta pustolova – najčešće intelektualac, koji dobija priliku da se trgne iz svoje sive, svakodnevne učmalosti i pozabavi problemima od opšteg značaja za civilizaciju. Prototip takvog junaka je Braunov Robert Langdon, koji otkriva dugo čuvanu tajnu Svetog grala. (Ako se poslužimo simbolikom, doći ćemo do zaključka da svi literarni heroji, u prenesenom smislu, tragaju za ličnim Svetim gralom, bilo da je u pitanju neki sakralni predmet, ili materijalno otelotvorenje ideala. Arhetipove večitih tragača za smislom postojanja nalazimo u likovima iz antičkih tragedija. Razlika je samo u nijansama.)
Ono što zbunjuje, jeste poplava navodnih bestselera stranih autora, koji se reklamiraju na našim tv-stanicama i pune izloge knjižara. Iznad njih stoji natpis: „najprodavanija knjiga“, „najkontroverzniji pisac“, „najčitaniji roman“, naj...naj...naj... Spekuliše se brojem prodatih primeraka i neretko, kao glavni argument preporuke navodi se da je 'doživela' drugo, treće ili deseto izdanje.
I sama potaknuta reklamom za jedan od takvih ’hitova’, od autora, navedenog kao ’perspektivnog pisca mlađe generacije’, potpisnica ovog teksta je požurila u knjižaru, kako bi kupila dotičnu knjigu. I, gle iznenađenja – ni mrvice od ushićenosti, ni traga od očekivanog lupanja srca pri čitanju, tako karakterističnog za upliv u svet između korica! O bestseleru – ni govora. Ništa od filmičnosti. Knjiga malog obima, a velikih margina i krupnog fonta, tako da bi se, drugačijim prelomom, mogla sažeti na jedva stotinak stranica. Sadržaj nezanimljiv i hermetičan; junak (u prvom licu) nedefinisan, nemotivisan, pun oveštalih fraza i nerazumljivih monologa; jezik siromašan, a radnja bez ikakvog ritma. Ukratko: mentalna onanija nekog, ko je uobrazio da je književnik. Razočarana, prvi put sam došla u iskušenje da jednu knjigu bacim u kantu za otpatke. U poslednjem trenutku sam se predomislila jer, svaka knjiga je svetinja: ako se nije dopala meni, možda će se svideti nekom drugom? Poklonila sam je prijatelju, bez ikakvog prethodnog izjašnjavanja o sopstvenom sudu da bi mi on, par dana kasnije, uvređeno rekao kako je poklonu ipak pogledao u zube i konstatovao da nikada nije pročitao ništa dosadnije.
Ako se, poput moje malenkosti, pozabavite identitetom pisca dotičnog, ’kultnog’ dela i potražite ga na Internetu, nećete naći nikakve spektakularne podatke, niti dokaze o njegovim kvalitetima. U traganju za nekim drugim stranim autorima navodnih bestselera, došla sam do sličnih rezultata – nigde se ne spominju visoki tiraži, popularnost, čitanost, pozitivne kritike. Naravno, ovo se odnosi na informacije iz njihovih matičnih zemalja; ako, pak, odete na sajt domaćeg izdavača, tamo ćete saznati kako je dotični književnik već uveliko slavan i priznat. Istovremeno, neshvatljivo je da romani, na primer, Dina Kunca – vrhunskog pisca brojnih bestselera, kod nas imaju lošiji odziv. Verovatno je u pitanju tužna činjenica da izdavačka kuća, koja je kupila njegova autorska prava, nema dovoljno novca za marketing ili se, možda, pouzdala samo u Kuncovu reputaciju. No, naše tržište – zasićeno kojekakvom literaturom, preporučenom nekritičkim sudovima u tu svrhu plaćenih recenzenata – nije još uvek u stanju da prepozna vrednost Stivena Kinga, a kamoli Dina Kunca. Čitalačka publika, tako, tapka u mestu i čita trećerazredne romane, misleći da su u pitanju svetski bestseleri i, verovatno, čudeći se kako to, da u tim bestselerima, ne pronalazi očekivano uzbuđenje. Od književnih znalaca niko da uzvikne onu čuvenu rečenicu: „Car je go!“ i tako prekine zaveru ćutanja, koja, čini se, teži da nas pretvori u konzumente svega onog, što nam preko malih ekrana ponude moćne izdavačke kuće.
Postoji i floskula, po kojoj je bolje čitati išta, nego ništa. U kontekstu priče o bestselerima, možda je to i tačno; naime, ako čitate sve i svašta, desiće vam se da, sasvim slučajno, među lažnim biserima otkrijete onaj pravi. Tada ga preporučite prijateljima, jer je vaš sud mnogo značajniji, iskreniji i istinitiji od plaćene reklame. Konačno, pravi bestseler je bestseler forever, pa možete svratiti u biblioteku i potražiti neki od starih, dobrih i proverenih majstora.
O domaćim autorima biće reči nekom drugom prilikom, onda kada među njima pronađem pisce autentičnih bestselera – one, čiji tiraži zaista premašuju cifru od hiljadu primeraka. One, čije knjige prevedu na engleski, španski ili kineski jezik, kao i one, po čijim se romanima snimaju gledani filmovi. Čast malobrojnim izuzecima.
